Ponekad smo i ja i Silvija bili mamurni
Ponekad smo i ja i Silvija bili mamurni. I to nije bilo dobro, i kako su godine prolazile i kako smo stigli ovdje među strani svijet, nerazumljivi, dosadni i radni, bilo je sve gore.
Kada sam mamuran ponekad mi se priviđaju stvari. Ne miševi i tome slično, već npr. vidim da Silvija ima neku mrlju na ramenu, kao od čokolade ili eurokrema, priđem, mrlje nema. Šta sam mogao da kažem nego da ću, alkohol, ostaviti. Ili mi se učini da mi iza leđa pokazuje nepristojni gest, rukom, ili da plazi jezik, pokušavam da je vidim u obrisu televizora i tražim program sa nekom tamnijom slikom, ili jednostavno, i za to postoji dugme na daljinskom, smanjujem svjetlost da vidim njen obris za stolom, za kompjuterom. I ne uspijem nikad. I shvatim da sam mamuran i paranoičan.
Silvija kaže:
– Reci: ja sam alkoholičar.
– Neću – kažem – reci ti.
Ona bez problema kaže:
– Ja sam alkoholičarka.
– Ti bi rekla sad: ja sam ubica ili ne znam nešto gore.
– Reci – rekla mi je.
– Neću – rekao sam.
Sledeća priča: Priče o Silviji – Silvija kaže: dobro, i ovdje postoji korupcija
