TV sam prestao da gledam odjednom
TV sam prestao da gledam odjednom, u sekundi, kao dlanom o dlan. Ugasio sam ga. O, ne, nije mi bilo dosadno, naprotiv. Ali, isključio sam TV i otišao do prozora. Ispod mene, razlivala se ulica, vidio sam prozore zgrada preko trga, kancelarije, stanovi.
Gledao sam tog jutra emisiju o snimanju jednog filma. Gledao sam kamermane koji snimaju (oh, shvatio sam, postao sam oko kamermana koji snima kamermana) scenu ubistva, čovjek je davio ženu na litici, kamermani su bili toliko blizu da je to bilo fascinantno, čovjek koji davi ženu, njen samrtni ropac se čuje, vene na njegovom čelu su pune krvi, njena borba, mlataranje nogama, pokušaji da se oslobodi bili su sve slabiji, ispod litice je more, stjenovita obala, huk talasa, udari vjetra, čovjek davi ženu, a na pola metra od njihovih užasnih lica – lica žene koja umire i lica ubice koji davi, oko kamere, kamerman, čovjek koji drži neku spravu, valjda reflektor, drugi valjda sa mikrofonom, i još nekoliko ljudi u neposrednoj blizini, gledaju, ah, tu je sigurno i glavni dasa, koji sve to, kako da kažem, opravdava, gledam i ne mogu da shvatim: jednostavno: pustiće tog tipa da udavi tu ženu.
Na daljinskom upravljaču veoma je lako pritisnuti crveno dugme. Slika je nestala. I obris mog tijela na ekranu se izgubio. Ustao sam i prišao prozoru. Pomislio: da li iko, iko na ovom svijetu može da smatra da je taj čovjek učinio ispravnu stvar kada je udavio tu ženu?
Jedan Komentar