Zamisli da promijeniš ime i ne zoveš se tako kako se zoveš
– Zamisli da promijeniš ime i ne zoveš se tako kako se zoveš već nekako drugačije – rekla mi je Silvija.
– Neću da govorim o tome – rekao sam i pomislio da će Silvija za mene uvijek i samo biti Silvija bez obzira na sve, ili kako se ono kaže, bez obzira što nam jutro donosi.
Najgore od svega mi je bilo kada Silvija nekog pozove u goste i ja očekujem da će taj neko biti kurtoazan i praviti se fin i pitati me nešto. Kako sam se užasavao od tih pitanja. Jedna Silvijina prijateljica ili poznanica ili koleginica me je pitala čime se bavim u životu. Druga: Šta očekujete. Neki bračni par me pitao, ah sada kada razmišljam o tome čini mi se da su to uradili zajedno, uglas: Kako se zovete. Kada o tome razmišljam dobijam grčeve u stomaku. Nije fer – rekao sam Silviji. Nije fer da dovodiš ljude koji će me ispitivati. Kao da sam ja neko važan, špijun ili ne znam, kao da je njima stvarno potrebno da znaju moje ime.
– Reći će da si nevaspitan ako tako ćutiš – rekla je Silvija pomirljivo, mislio sam da će reagovati burnije.
Neka kažu šta hoće, ne želim da se pojavljujem, stajaću pored prozora a ti reci slobodno da sam voštana figura, ili kip, ili da sam ludi rođak. Neću da me iko pita kako se zovem jer ni ja nikog ne pitam kako se zove, gdje je kupio džemper, odakle dolazi i šta će sjutra da radi. Silvija je pokazala nevjerovatno, za nju ovdje, ne i tamo ranije, naravno, razumijevanje. Stajao sam kraj prozora, kiša nije padala, a želio sam da pada. Želio sam da pratim kapi kako se kreću niz prozorsko staklo, kako nestaju, kako stižu nove, kako nestaju, kako dolaze nove.
