Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši… Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.
Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.
Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti…
Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.
Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.
Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto “slast” zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da laže video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti “ja” a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine…
Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili…
Emil Sioran
Iz knjige
Kratka istorija raspadanja
