Primarna orijentacija života je prema zadovoljstvu, a što dalje od bola. To je bioenergetska orijentacija, jer na telesnom nivou zadovoljstvo unapređuje život i dobrobit organizma. Bol se, kao što svi znamo, doživljava kao pretnja integritetu organizma. Otvaramo se i spontano posežemo ka zadovoljstvu, a skupljamo se i povlačimo iz situacije koja je bolna. Međutim, kada situacija sadrži obećanje zadovoljstva uporedo sa pretnjom bolom, doživljavamo anksioznost.
Taj pojam anksioznosti se ne kosi sa našim prethodnim stanovištem. Obećanje zadovoljstva izaziva impuls organizma da se posegne prema izvoru, ali pretnja bolom prisiljava organizam da guši taj impuls, stvarajući stanje anksioznosti. Pavlovljev rad sa uslovnim refleksima kod pasa jasno pokazuje kako se anksioznost može proizvesti kombinacijom neprijatnog stimulus S a prijatnim. Pavlovljev eksperiment je bio vrlo prost.
On je prvo uslovljavao psa da reaguje na zvuk zvona, dajući mu odmah posle zvona hranu. Za kratko vreme, sam zvuk zvona je bio dovoljan da pas postane uzbuđen, da luči pljuvačku, anticipirajući zadovoljstvo od hrane.
Kada je taj refleks bio dobro zasnovan Pavlov je promenio situaciju, dajući psu električni šok svaki put kada bi se čuo zvuk zvona. Zvuk zvona je u psećem umu postao povezan sa obećanjem hrane i sa pretnjom bolom. Pas je bio sputan — želeo je da ide prema hrani, ali se plašio da, to uradi, tako da je upao u stanje teške anksioznosti
Ta situacija kada je čovek izložen višeznačnim signalima uzrok je anksioznosti u osnovi svih neurotskih i psihotičnih poremećaja ličnosti. Takva bezizlazna situacija nastaje u detinjstvu između roditelja i dece. Bebe i deca gledaju na svoje roditelje kao na izvore zadovoljstva i posežu za njima sa ljubavlju. To je biološki normalno, pošto su roditelji izvor hrane, kontakta i senzorne stimulacije koja im je potrebna. Dok se ne suoči sa frustracijama i uskraćenjima, dete je svo jezgro — tj. svo srce. Ali, u našoj kulturi gde su česta uskraćivanja emocionalnog kontakta i frustracije i gde je odrastanje praćeno kažnjavanjem i pretnjom, to ne traje dugo. Roditelji, na žalost, nisu samo izvori zadovoljstva: oni se u detinjem umu brzo povezuju sa mogućnošću doživljavanja bola. Anksioznost koja iz toga proizlazi je, po mome mišljenju, odgovorna za nemir i hiperaktivnost koju mnoga deca pokazuju. Pre ih kasnije dižu se odbrane da bi umanjile anksioznost, ali te odbrane takođe umanjuju život i vitalnost organizma.
Ta sekvenca — posezanje za zadovoljstvom – deprivacija, frustracija, ili kažnjavanje – anksioznost i onda -odbrana — jeste opšta šema koja objašnjava sve probleme ličnosti. Da bi se razumeo pojedinačni slučaj, ova šema treba da se dopuni znanjem o specifičnoj situaciji koja stvara anksioznost i o odbranama podignutim da bi se sa njom borilo. Drugi važan faktor je vreme, jer što se ranije anksioznost javi u životu, to je više utkana u ličnost i protivodbrane postaju dublje strukturirane.
Priroda i intenzitet pretećeg bola igraju značajnu ulogu u određivanju odbrambenih stavova.
Skoro sve osobe u našem društvu razvijaju odbrane protiv nagona za zadovoljstvom, zato što je to u prošlosti bio uzrok teških anksioznosti. Odbrana ne blokira potpuno sve impulse za posezanjem ka zadovoljstvu. Ukoliko bi to bio slučaj, usledila bi smrt te osobe, u konačnoj analizi smrt je potpuna odbrana protiv anksioznosti.
Ali, pošto je svaka odbrana ograničavanje života, ona je delimično i smrt. Odbrana propušta izvesne impulse pod ograničenim uslovima i u ograničenom stepenu. Ali, kao što sam pomenuo, odbrane se razlikuju od čoveka do čoveka, mada se mogu grupisati u različite tipove.
U bioenergetici se različiti tipovi odbrana sumiraju pod nazivom „karakterne strukture”. Karakter je definisan kao uvreženi sklop ponašanja, tipičan način na koji osoba upravlja svojim nagonom za zadovoljstvom.
Karakter je u telu strukturiran u formi hronične i uopšte nesvesne mišićne napetosti koja blokira ili ograničava impulse za posezanjem. Karakter je takođe fizički stav koji je potkrepljen sistemom negiranja, racionalizacije i projekcije i upravljen prema ego idealu koji potvrđuje njegovu vrednost. Funkcionalni identitet psihičkog karaktera i telesne strukture ili mišićnog stava jeste ključ za razumevanje ličnosti, jer nam to omogućava da čitamo karakter sa tela i da objasnimo telesni stav kroz njegovo psihičko predstavljanje i obratno.
Mi, bioenergetski terapeuti, ne pristupamo pacijentu kao karakternom tipu. Mi ga vidimo kao jedinstvenu individuu čiji je nagon za zadovoljstvom zastrašen anksioznošću, zbog koje je podigao izvesne tipične odbrane.
Određivanje njegove karakterne strukture omogućava nam da vidimo njegove dublje probleme i da mu tako pomognemo da se oslobodi ograničenja stečenih prvim životnim iskustvom. Pre nego što opišem različite karakterne tipove fizički i psihološki, voleo bih da prodiskutujem o prirodi zadovoljstva i da pripremim teoretski okvir za opisivanja.
Zadovoljstvo se može definisati na brojne načine.
Glatko i lako funkcionisanje organizma povećava osećanje zadovoljstva, isto kao što se doživljavaju anksioznost ih bol kada je ta funkcija poremećena ili kada je u opasnosti. Postoji i druga situacija koja nam pruža osećanje zadovoljstva, a to je kada posežemo za nečim.
Prirodno, posežemo za onim za šta mislimo da će nam pružiti zadovoljstvo, ali ja ostajem pri tome da je sam akt posezanja osnova doživljaja zadovoljstva. To predstavlja širenje celokupnog organizma, protok osećanja i energije prema periferiji organizma i sveta. U krajnjoj analizi osećanja su opažanje pokreta u organizmu. Tako, kada kažemo da je osoba u stanju zadovoljstva, to podrazumeva da su pokreti tela, posebno unutrašnji pokreti, ritmični, nesputani i otvoreni.
Osećanje zadovoljstva možemo, prema tome, definisati kao opažanje pokreta širenja u telu — otvaranja, posezanja, uspostavljanja kontakta. Zatvaranje, povlačenje, uzdržavanje ne doživljavaju se kao zadovoljstvo i mogu stvarno da se dozive kao bol ili anksioznost.
Bol proizlazi iz pritiska koji se stvara kada energija impulsa naiđe na prepreku. Jedini način da se izbegne bol ili anksioznost jeste da se podignu odbrane protiv tog impulsa. Ako je impuls potisnut, osoba neće osećati anksioznost ili bol, ali tada takođe neće osećati zadovoljstvo. Ono što se dešava može se utvrditi na osnovu izraza tela.
Kada je osoba zadovoljna, njene oči sijaju, koža je ružičaste boje i topla, ponašanje ima lakoću i živahnost a držanje ima mekoću i gracilnost. Ti vidljivi znaci su manifestacija protoka osećanja, krvi i energije ka periferiji tela, što je fiziološki suprotnost ekspanzivnih, centrifugalnih sila ili impulsa u telu. Odsustvo tih znakova otkriva da osoba nije u stanju zadovoljstva, već bola, bilo da ona to opaža kao takvo ili ne. U knjizi Zadovoljstvo istakao sam da je bol odsustvo zadovoljstva.
Ima telesnih znakova koji to potkrepljuju. Tupost pogleda označava povlačenje osećanja iz očiju. Koža postaje bela i hladna zbog skupljanja kapilara, i arterija i označava da je krv duboko ispod površine tela. Krutost i nedostatak spontanosti sugerišu da energetsko punjenje ne protiče slobodno kroz mišićni sistem. Ta slika se svodi na stanje zgrčenosti u organizmu, što je u stvari somatski aspekt bola.
Treba istaći da neka tela imaju mešovitu sliku: jedna strana je topla, meka i sjajna, dok je druga hladna, napeta i bezbojna. Demarkaciona linija nije uvek oštra, ali se razlika može videti i osetiti. Cest slučaj tog poremećaja je dobra boja kože i tonus gornjeg dela tela, dok ostatak tela od struka naniže ima suprotan izgled — lošu boju (braonkasta nijansa), bedan mišićni tonus i neproporcionalnu debljinu spram dobro građenog gornjeg dela. Takva telesna slika je znak da postoji prepreka proticanju osećanja kroz donji deo tela, posebno seksualnih osećanja, i taj deo tela je u stanju uzdržavanja ili kontrakcije. Drugo često zapažanje je toplo telo sa hladnim rukama i nogama. Takvo stanje označava napetost ili uzdržavanje na perifernom nivou koji uspostavlja kontakt sa okolinom. Izreka „hladne ruke toplo srce” podržava tu interpretaciju.
Naša primarna orijentacija u posmatranju tela je da odredimo stepen u kome je organizam sposoban da uspostavi zadovoljavajući kontakt sa okolinom. Takvo reagovanje, kao što sam rekao iziskuje proticanje osećanja uzbuđenja ili energije od jezgra ili srca osobe ka perifernim strukturama ili organima. Reakcija zadovoljstva je takođe topla i puna ljubavi, jer je srce tada u direktnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom. Osoba sa hroničnom mišićnom napetošću, koja prekida kanale za komunikaciju od srca i ograničava proticanje energije ka periferiji tela, pati na brojne načine. Ona može doživljavati osećanje frustracije i nezadovoljstva svojim životom i može razviti neke somatske poremećaje.
Pošto su to glavne tegobe zbog kojih ljudi odlaze kod psihijatra, treba shvatiti da se mogu ukloniti samo ukoliko je puni kapacitet za zadovoljstvo ponovo uspostavljen.
Ljudsko telo ima šest glavnih polja kontakta sa spoljašnjim svetom: lice, uključujući senzorne organe u tom području, dve ruke, genitalni aparat i dve noge. Postoje minimalna područja kontakta, kao što su grudi kod žena, koža u celini i zadnjica kada se sedi. Tih šest glavnih područja formiraju interesantnu konfiguraciju koja se bolje vidi kada osoba stoji razdvojenih nogu i raširenih ruku. Dijagram tela bi izgledao kao na crtežu gde je numerisano šest područja.
Ako tu sliku pretvorimo u dinamički dijagram, šest područja bi, energetski posmatrano, predstavljalo najisturenije delove.
Na tom crtežu broj 1 predstavlja glavu, koja je centar ego funkcija i uključuje senzorne organe sluha, ukusa, vida i mirisa. Tačke 2 i 3 predstavljaju ruke koje dodiruju okolinu i njome manipulišu. Tačke 4 i 5 predstavljaju noge, koje obezbeduju suštinski kontakt sa podlogom; tačka 6 je genitalni aparat, koji je: glavni organ za kontakt i odnose sa suprotnim polom.
U reagovanju koje pruža zadovoljstvo proticanje energetskog naboja se odvija od centra prema svih šest tacaka. Tih šest tačaka se može posmatrati kao produžetak organizma, kao kod pseudopodija ili ameba. Bez obzira na činjenicu da su one fiksirane strukture, izvestan stepen protezanja je moguć. Usne mogu biti ispupčene ili uvučene, ruke mogu biti produžene ili skraćene, zavisno od stepena u kome neko poseže, i, naravno, genitalni organi i kod muškarca i kod žene funkcionišu kao prave pseudopodije kada postanu ispunjeni krvlju, napunjeni osećanjima i prošireni. Donji ekstremiteti su fiksiraniji i pokazuju malo promena. Pošto je vrat pokretljiv organ, glava može štrcati, biti držana uspravno ili uvučena među ramena. Kada je uspostavljen snažan kontakt sa okolinom energetska razmena na tim delovima tela je intenzivna. Na primer, kada je uspostavljen kontakt očima između dve osobe koje su uzbuđene oseća se naboj koji prolazi između dva para očiju. Slično, kada nekoga dodirnete rukama koje su pod naponom to je sasvim drugačiji doživljaj od dodira ruku koje su hladne, suve ili napete. Energetska interakcija u seksu je, naravno, najintenzivnija, ali tu takođe kvalitet i stepen međurazmene zavisi od iznosa napona koji pritiče u ta polja kontakta.
Aleksandar Loven
