Ima u romanu Zamak Franca Kafke (1883–1924) jedan deo koji je potpuno ravan, razumljiv, posve u tradiciji tradicionalnog realizma. To je sasvim mali deo, doduše, on ne obuhvata niti jednu punu stranicu teksta, svega dva pasusa. Nalazi se na samom početku romana, odnosno predstavlja sam početak njegov:
„Bilo je dockan uveče kada je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snegu. Od brega na kome se nalazi zamak nije se ništa videlo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji zračak svetlosti nije odavao veliki zamak. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao naviše u prividnu prazninu. „Onda je pošao da traži prenoćište. U gostionici su još bili budni. Istina, gostioničar nije imao sobu za izdavanje, ali je, u najvećoj meri iznenađen i zbunjen posetom poznog gosta, hteo da pusti K. da spava u samoj gostionici, na jednoj slamarici. K. je s tim bio saglasan. Nekoliko seljaka još je pilo pivo, ali on nije hteo ni s kim da razgovara, sam je s tavana doneo slamaricu i legao u blizini peći. Tu je bilo toplo, seljaci su bili mirni, on ih je još neko vreme umornim očima ispitivački posmatrao, a onda je zaspao.”3
Ovaj deo (delić) romana je jedno, sve ostalo je drugo. To je jedan deo romana, prvi njegov deo; sve što je sledilo za njim pripadalo je njegovom drugom delu. On ima jasno izražene dve dimenzije: realnu i simboličnu.4 Uvođenje u roman, ali nije uvod; suviše je za to nepotpun. Pa ipak i u tom, tako kratkom, fragmentu saznajemo mnogo, a to što saznajemo je sve zasnovano (ili počiva) na relevantnim činjenicama. To su činjenice koje se, u takvom vidu, više neće ponoviti. Predstavlja opis kraja dana K. , junaka romana Zamak. Kraj njegovog dugog pešačenja (putovanja). Sve je, dakle, tu. I glavni junak na završetku jednog dana i jednog njegovog poduhvata i objekt (cilj) kojem je težio, ili kuda se bio zaputio. To je zamak, veliki zamak (iako se taj cilj ovde izričito ne navodi). Ali, pošto je pala noć, a zamak bio još daleko (zapravo nije se ni nazirao) K. se zadovoljio prenoćištem u gostionici. I pošto je prenoćište dobio, umorni putnik je zaspao. Taj san je završna činjenica ovog dela romana, posle opisa vremena radnje (dockan uveče, tmina), objekta ili mesta radnje (selo, zamak, drveni most, gostionica), vremenskih prilika (sneg, magla), atmosfere u gostionici (predusretljivi gostioničar, nekoliko seljaka, slamarica, peć, toplota, mir). K. je zaspao. I time je okončan taj deo romana. U razumevanju, idiličnoj tišini, primamljivoj toploti, miru i spokoju…5
Sećajući se, nešto kasnije, tog svog dolaska u selo, K. ističe: „Imam osećanje kao da sam tek stigao u selo, ali ne ispunjen nadama kao što sam u stvarnosti onda bio, […]”.6 KO JE K.? OTKUDA JE DOŠAO? Ali se tim snom ne završava dan kada je K. odnekud došao u selo pod bregom na kome se nalazio zamak. Ipak, san je značajna odelnica u romanu. K.-a su uskoro probudili. Buđenje se toliko razlikovalo od vremena koje je prethodilo snu.
K. je legao u jednom svetu, a probudio se (probudili su ga) u drugom. Buđenjem K. Kafka otvara strukturu romana Zamak. Buđenjem K. počinje njegovo neobično tkanje. Kada je K. zaspao u gostionici, jedan deo njegovog života se završio. Mi ne znamo kakav je to život bio, ne znamo ni otkuda je K. došao, niti šta je dotle radio. O svemu tome autor daje veoma, veoma oskudne podatke (na primer, kaže se da je dugo pešačio/ hodao, „pešačio danima”; da je ostavio tamo ženu i dete, odnosno da je ovde „daleko od žene i deteta”, 7 znamo i da je imao oko trideset godina, kao i Jozef K. iz Procesa; ne znamo ni kako je izgledao, samo znamo da je možda bio visok jer se na jednom mestu za Barnabasa kaže da je „bio gotovo isto toliko visok kao i K.” 8 , iako se u susretu sa Pepi koju je K. pronašao na Fridinom mestu, iz autorske perspektive, navodi nešto sasvim drugo: „jedan zagrljaj ovog malog, debelog, pogurenog tela…” 9 ), da je bio „odrpanog izgleda”, nosio je malecnu torbu i jedan čvornovat štap. Na jednom drugom mestu, iz njegove perspektive, saznajemo i da su ga kod kuće zvali „gorka travka” zbog njegovog medicinskog znanja i iskustva u negovanju bolesnika. 10 Znamo da je nekada „služio vojsku”. 11 I, to je sve. Ništa više! Ništa, ništa više… izuzev jedne jedine asocijacije! K. je ostavio sve što je imao. Ostavio je sve što mu je bilo poznato i okrenuo se nepoznatom. Nije li se K. odazvao jednom, onom, zovu (pozivu): „Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine: I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva dušu svoju, izgubiće je; a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.”12 Da li se on zauvek odrekao svoga sveta?13
Buđenjem K. , međutim, počinje drugi deo njegovog života. To je onaj život koji se u Zamku prilično detaljno opisuje. U svakom slučaju, kada je zaspao, bilo je to u idiličnoj atmosferi putnika koji se posle dugog i zamornog puta domogao skloništa i prijatnog sna. Probudio se (zapravo, probudili su ga) brzo posle toga u atmosferi sumnjičenja, ispitivanja i najverovatnijeg proterivanja. To je atmosfera otvaranja, za razliku od atmosfere zatvaranja koja je prethodila mirnom zaspivanju u gostionici. Iz usamljenosti K. se utapa među ljude, odsada će biti neprestano među njima, neprestano će se kretati između njih, ali rezultat tog napora ostaje ništavan: K. je, na kraju, još usamljeniji.14 U odnosu na Proces koji je čitaoce šokirao svojom nejasnom jasnoćom, Zamak šokira svojom jasnom nejasnoćom.15 Nema u njemu onog jezovitog hapšenja bez hapšenja, onog nemog i rečitog paklenog hodnika (duševnog laguma), batinaša i na kraju dželata; nema onog naglašenog ponižavanja, nasilja i smrti. Sve je u Zamku svedenije i umerenije. I, još beznadnije.16 Radnja koja je u Procesu obuhvatala vremenski raspon od oko jedne godine, ovde je sažeta u svega nekoliko dana (kaže se, nedelju dana, u stvari je manje od toga). I tamo je glavni junak K. (tek ponekad, Jozef K. ); ovde je lik sveden samo na K. (znatno je redukovano i ono što je bilo redukovano); to K. je samo K. , bez ikakvih padežnih oblika, nastavaka kao K-u, K-om, kao u Procesu. I tamo je autor sledio jedan lik, ali s vremena na vreme, ovde se on prati
kontinuirano, iz časa u čas, iz dana u dan, odnosno iz dana u noć, iz noći u dan, pa je radnja nešto razvučenija (otprilike za jednu trećinu više). Samo za razliku od Procesa u Zamku se sve vidi, sve je jednostavnije, sve prostije, sve jasnije, sve izvesnije, i opet, ništa se ne vidi, ništa nije jednostavnije, ništa prostije, ništa jasnije. Možda je sve ovo uticalo da se o Zamku Franca Kafke govori kao o „njegovom glavnom delu”, (Kami, 1963, str. 124) „njegovom najdubljem delu”, (Has, 1971, str. 16) delu koje je unelo „novu dimenziju širine” (Kaneti, 1986, str. 93) i koje je bilo od posebnog značaja.17 Ništa se u Zamku ne pomera (izuzev samo K. koji neprestano kruži kao ukleti lutalac). Ako se nešto i pomeri, vraća se u prvobitni položaj (Frida odlazi iz krčme i vraća se u krčmu, Pepi odlazi na Fridino mesto, pa se vraća na svoje, među sobaricama). Sve ostaje gde je i bilo; zamak visoko na bregu ostaje nedosegnut, grof sasvim nevidljiv (uopšte se ne pojavljuje), Klam, upravitelj zamka, kao njegova zamena ostaje nepristupačan. Zamak je jezička rasplinutost, raspevanost. Pripovedanje koje se čini kao da je samo sebi (ili samo za sebe) svrha. Kao da je u pitanju pripovedačevo samoljublje, ili pripovedačko samoljublje! Roman se lako čita, ta njegova čitljivost je kao u bajci, možda naročito zato što izgleda da u njemu nema teških tema (naravno, to samo tako izgleda, tema Zamka je veoma, veoma ozbiljna; u pitanju je „tema o čovekovoj nemoći”18). I struktura romana je kao u bajci19 (na primer, K. veoma lako dolazi do Fride, a zatim i do hrane, čak i pića, iako je njegova situacija prilično nezavidna; osim toga, nad tom strukturom kao da stalno lebdi neka nada da će se sve dobro završiti, da će se sve dovesti u red i da će se nesporazumi, ukoliko postoje, a očigledno postoje, sve od reda izgladiti). Kao da je sve samo san i kao da se sve samo sanja. Ali nije!20 U strukturi romana ogledaju se neke neobičnosti. Ima u njemu nekih elemenata renesansnog mizanscena (pastoralne razdešnosti, naročito kod K. -ovih pomoćnika, Artura i Jeremije), renesansne vedrine glavnog junaka uprkos brojnim nedaćama kroz čija iskušenja prolazi, nasuprot tome i naturalističkih elemenata (deo o Amaliji i Amalijinoj porodici), zatim barokne gustoće, parabola… Razume se i da je čitavo delo jedna velika alegorija o traganju za smislom i o smislu izlaza iz besmislenog sveta besmislenih situacija. Izgrađen je na osnovama dramske strukture. Dijalozi su njegova temeljna konstitucija. Sve pak što je izvan dijaloga izgleda kao priprema za dijalog. Iako dramatsku (dijalošku) strukturu njegovu otežava u izvesnoj meri određena avanturistička nit koja se provlači u romanu od prve do poslednje stranice. To je neprestano kruženje glavnog junaka; on se naime uopšte ne zadržava na jednom mestu, nego ide (i vraća se) iz jednog u drugo, iz jednog u drugi prostor, unutar ili spolja (gostionica Kod mosta, škola, Barnabasova koliba, Gospodski konak, put za zamak, hodnik, soba za saslušanje itd. ). Dijalozi su zanimljivi, puni neočekivanih obrta, ali isto tako ponekad (zapravo, uglavnom) i veoma dugi, čak beskrajno dugi, a nekad dobijaju oblik monologa (Olgino izlaganje, odnosno priča u priči; gostioničarkino izlaganje, Pepino izlaganje itd. ). Sve to, međutim, nije njihova glavna odlika, već je tu nešto drugo u pitanju. Svrha dijaloga je obično da sagovornici u njima približe jedan drugom svoje stavove o nekom pitanju, ili i o mnogim pitanjima. U dijalozima (diskursima) Kafkinog Zamka nema toga približavanja. Sagovornici (učesnici dijaloga) ostaju na svojim pozicijama, nema približavanja stavova čak i među bliskim učesnicima u njemu (K. i Frida kada je ostavila krčmu/Klama i prešla kod K. ). To su antitetički dijalozi,21 dijalozi izraženih suprotnosti u njima, dijalozi koji dalje dele, odvajaju, razdvajaju čak i kada su im polazne osnove za vođenje dijaloga iste ili slične.22 Ukratko, nemogući dijalozi mogućih istomišljenika. Gledano u odnosu na romane Amerika i, naročito Proces, koje je pisac koliko-toliko završio, roman Zamak ostao je nezavršen. To izričito naglašava i sam autor (rečima „ovde se rukopis prekida”), ali to je naprosto vidljivo i iz samog rukopisa, koji se doista usred rečenice prekida („Pružila je K. drhtavu ruku i rekla mu da sedne pored nje; teško je govorila, pa je bilo teško razumeti je, ali ono što je rekla,”23). Dva su pitanja u vezi s tim (takvim) završetkom. Roman je nezavršen; može li se govoriti o romanu koji nije završen kao da je završen i ima li smisla njegov završetak, odnosno, nije li to što roman nije završen, njegov završetak24 (čak, najbolji završetak)?25 Od Kafke koji nas je navikao na iznenađenja, ovakvo iznenađenje nas uopšte ne iznenađuje! Mnogo više nego u Procesu, Kafka je u ovom romanu, napomenuli smo već, privržen svom glavnom junaku. On ga uopšte ne ispušta iz vida. K. je prisutan u svakoj situaciji. On sam otkriva ili se pred njim nešto otkriva (otkrivaju, poveravaju se njemu drugi). I tako, od dolaska u gostionicu Kod mosta i u selo, pa sve do odlaska u Gerštekerovu kolibu. Ipak, u prikazivanju postoji jasna razlika između K. , i sveta u kome se on kreće.26 Ali ovo ipak nije roman lika. Ovo je roman ne o svetu koji se pokazuje, nego o svetu koji se ne pokazuje. Ovo je roman atmosfere, teške atmosfere, atmosfere hermetičnog sveta, zatvorenog sa svih strana. I uprkos tome što na taj i takav svet nema i ne može imati skoro nikakav uticaj, K. teži da taj svet promeni i po toj težnji on i izbija u prvi plan Zamka Franca Kafke. K. je jedna posve neobična priroda. Pre svega, neobično vedra priroda. Na njegovom putu koji je sav od prepreka, prepreke kao da ne postoje. Sav u pokretu.27 Pun optimizma, uveren da može dospeti kuda hoće (u zamak, kod upravitelja zamka). Neko ko je u totalno nesigurnom (nejasnom) okruženju, potpuno i jasno siguran u sebe i u svoje namere. Sav u protivurečnostima, spreman da u svakoj prilici sasluša, razume i pomogne, ali isto tako i da iz čista mira grudvom snega pogodi jadnog kočijaša Gerštekera posred uha, ili isto tako bez mnogo razmišljanja pesnicom udari jednog pomoćnika u oko). I to uprkos tome što jedna od K. sagovornica tvrdi da je on „neko zbog koga se stalno dešavaju nezgode, […] neko čije namere nisu poznate…”28
K. nisu ostavili njegovom snu. Probudili su ga da mu saopšte da ne može da bude tu gde jeste (gde je bio). Može, ali je za to bila potrebna prethodna dozvola, koju on, očigledno, nema.29 Dozvola je ono sa čim je trebalo da se identifikuje. Ali K. koji je trgnut iz sna ne žuri sa otkrivanjem svoga identiteta, on najpre hoće da identifikuje mesto u koje je došao. Kao da selo i zamak na bregu iznad sela nisu bili ciljevi kojima je težio: „U kakvo sam to selo zalutao? Zar ovde postoji zamak?”30 Ili je, možda, bio uveren da je zamak još bio daleko. I K. koji je prenut (otrgnut) iz sna sumnja da je još u snu. Svako ko dolazi u nepoznato mesto, dolazi kao Hristos u Jerusalim. Mora se identifikovati; mora se kazati, mora kazati ko je, odakle je i zašto je tu. A kada se identifikuje, sledi provera identifikacije: da li je to stvarno ono za šta se izdaje da jeste? K. koji ne prepoznaje zamak (ne identifikuje ga), identifikuje sebe kao nekoga ko pripada zamku, ko je tu (došao) na poziv iz zamka. On je „zemljomer koga je grof pozvao”.31 Ipak, da li je on zemljomer? Iz zamka saopštavaju da nije zemljomer. Onaj ko je K. prenuo iz sna (mladić Švarcer, sin jednog od upravitelja zamka) likuje. K. nije zemljomer: „Obična lažljiva skitnica, a verovatno i nešto gore!”32 K. se instinktivno dublje zavlači pod pokrivač. Ne protestuje, ne buni se, ništa od svega toga; samo se „potpuno zavuče pod pokrivač”. Doduše, čini to kako bi „izbegao bar prvi nalet, jer je pomislio da će sad svi navaliti na njega”.33 (Zašto K. misli da će svi navaliti na njega? Da li zato što ga je iskustvo tome učilo? Da li zato što zna da je kriv? Odnosno, što zna da nije onaj koji jeste; za koga se izdaje da jeste?) Ali, telefon iz zamka opet zvoni: K. jeste zemljomer, gospodin zemljomer. K. ne likuje. Samo se nada „da će imati više slobode nego što je smeo da očekuje”. Zašto K. ne likuje? Da li je on stvarno zemljomer? Zašto on otkriva strah („prevarili su se ako veruju da će ga ovim zaista promućurnim priznanjem njegovog profesionalnog statusa stalno držati u strahu”34)? K. se ponovo vratio snu. Ono što nije razjašnjeno te noći neće se razjasniti ni sutradan, kada su usledila mnoga pitanja o tome ko je ko i kada će mnoge stvari u svetlosti dana biti jasnije, a druge mnoge, uprkos toj svetlosti, ostati još nerazjašnjene. KADA JE SVANULO K. JE POŠAO U ZAMAK, ALI TAMO NIJE OTIŠAO. NITI ĆE, IKAD … KAO DA JE SVE BIO SAMO SAN Kada je svanulo K. je malo prošetao po okolini. Ono što je video izgledalo je, kao kad su ga te noći iznenada probudili i kada je posumnjao da ono što čuje čuje u snu; sve kao da je bio jedan san. Njegovo putovanje prema zamku i zalaženje u razne kuće na tom putu predstavlja niz nepovezanih slika, niz slučajnih slika i situacija koje čak ne pripadaju ni jednom istom vremenu. Doista, ovaj deo romana, ali i roman u celini, izuzimajući samo ona prva dva pasusa, čini se kao da je jedan dugačak, predugačak san.
Da bi pobegao od samoće i pustote na ulici (od samoće je K. možda i pobegao ovamo, u selo pod zamkom),35 K. je ušao na prva vrata koja su se pred njim (ne i za njega) otvorila za sve ovo vreme njegovog izbivanja iz gostionice. Dočekali su ga pitanjem: „Ko ste vi?” Ovom pitanju prethodila je konstatacija: „On je pijan.”36 Odgovor da je on „grofov zemljomer” ostavio ga je u toj čudnoj odaji (dečja vika, gusta para, veliko drveno korito u kome su se kupala dva odrasla čoveka, pranje rublja, žena u naslonjači) toliko dugo da je zaspao na ramenu jednoga starca, ali ipak tu dalje nije mogao ostati. „Ko si ti?”37– pita K. ženu u naslonjači, „Ko ste vi?”,38 pita dvojicu ljudi. „Ko ste vi?”,39 pita i dvojicu muškaraca koje je toga dana sreo kod štavilaca kože Lazemana. Ispostavilo se da su to njegovi pomoćnici, Artur i Jeremija. K. je, dakle, što se ovih poslednjih tiče, bio u pravu kada je veče pre toga tvrdio da će njegovi pomoćnici doći sutradan. I došli su, ali bez zemljomerskih aparata, a ni u zemljomerske poslove se nisu razumeli. Dva-tri dana kasnije, kad su se pomoćnici razdvojili, pa je samo jedan došao da potraži K. koji se neočekivano dugo zadržao kod Barnabasovih sestara; K. koji zna da je to pomoćnik ali mu se učinilo da nije pomoćnik, pita: „A ko si ti?”40
Igra ispitivanja, upoznavanja i prepoznavanja dobija neočekivani obrt kada K. , pošto se sporazumeo s pomoćnicima o načinu rada, zahteva od njih da za sutrašnji dan nađu sanke kojima bi se odvezli u zamak. K.-a, koji se tog jutra već bio uputio prema zamku, sada jedan od pomoćnika „uhoda-lakrdijaša” (Meletinski, 1983, str. 360) izveštava da se bez dozvole ne može u zamak. K. im nalaže da dozvolu odmah zatraže telefonom, što je odmah i učinjeno. Pitali su „da li K. može da dođe s njima sutra u zamak”(s njima, to je značilo da su oni imali pristup u zamak; oni su K. -u i poslati iz zamka). Odgovor koji je takođe odmah usledio sastojao se iz dva dela, prvi, kraći glasio je ne, drugi deo je bio potpuniji i još nepovoljniji za K. : „Ni sutra, ni ma koji drugi dan.”41 K. se rešava da istog momenta preuzme stvar (telefon) u svoje ruke. Morao je da odbrani svoj autoritet ne samo pred pomoćnicima nego i pred seljacima koji su se okupili (skupili) u polukrug oko telefonskog aparata. Međutim, K. okleva, osluškujući zujanje aparata, da išta pita, ali pitaju oni s druge strane: „Ko je tamo?” Kako je K. još oklevao opet se začulo ono isto ko je tamo? K. se pritešnjen na izjašnjavanje u trenutku odlučuje na malu podvalu. Ne kazuje se, odnosno kazuje da je „pomoćnik zemljomera, gospodina zemljomera”. Na svoje tako pripremljeno iznenađenje, dobija još iznenađujući, zastrašujući odgovor, u stvari ne odgovor nego niz pitanja: „Koji pomoćnik? Koga gospodina? Kakav zemljomer?” Kad je s one strane žice, u zamku, ipak uspostavljena veza sa zemljomerom („večiti zemljomer”), K. produžuje u duhu koji je započeo, pa uz izmišljeno zanimanje dodaje izmišljeno ime (Josif). Ali se sve to kosilo sa saznanjima u zamku: pomoćnici su Artur i Jeremija. K. je uporan: „To su novi, a ja sam stari koji je danas došao gospodinu zemljomeru.” Na ne koje je usledilo iz zamka, K. pita: „Ko sam onda ja?”42 I posle nekog vremena ćutanja usledila je potvrda: „Ti si stari pomoćnik.” Potvrda koja nije ništa potvrđivala. Ili, možda i jeste?! Identitet koji nije potvrđivao identitet; bio je to zapravo identitet neidentiteta. Da li je K. bio zadovoljan ovim odgovorom? Da li je njegova podvala uspela? Da li je dovoljno to što je K. ovim uspeo nešto više da sazna. K. je, možda, otkrio drugo, ali ne ono prvo (namera da sam izvidi/utvrdi stvar oko dobijanja dozvole za zamak; na ponovno pitanje ponovo dobija izrično negativan odgovor: „Kad može moj šef da dođe u zamak? – Nikad!”43 Gotovo istog časa je K. , međutim, dobio znak (pismo) iz zamka. Bila je to potvrda njegovog identiteta kao zemljomera. Pružena mu je i stalna uspostava veze sa zamkom preko momka (kurira) Barnabasa. Još iste večeri K. je kroz malu rupicu na vratima Gospodskog konaka ugledao potpisnika ovoga pisma, upravitelja zamka Klama. (Grof će uskoro sasvim biti zaboravljen/potisnut, a kao njegov vrhovni gospodar javlja se upravo upravitelj Klam.) I K. koji je još istog dana, pa potom i iste večeri, hteo u zamak (je li to on, što se večeri tiče, zaboravio telefonski razgovor sa zamkom, kada mu je iz zamka poručeno izričito da u zamak ne može nikad, je li zaboravio?) dospeo je u krčmu Gospodskog konaka. Dospeo je tamo slučajno, preko Barnabasove kuće (u kojoj nikako nije hteo da zanoći) i Barnabasove sestre Olge i nabasao na Fridu, krčmaricu i Klamovu ljubavnicu. Gotovo – i na samog Klama! Tu je, skriven iza šanka („kad se vrata otvoriše, on se zavuče pod šank”),44 (pre, u gostionici Kod mosta zavukao se pod pokrivač?!, pošto u krčmi nije mogao preko noći ostati; gde će se još sve K. zavući?!), osvojio Fridu i ona još iste te noći (zapravo je bilo već jutro) napušta i krčmu i Klama i sa njim odlazi u gostionicu Kod mosta. Napomenuli smo već i ranije da je K. toga dana čak dva puta pokušao da dospe u zamak. Jednom, odmah ujutru, čim je izašao iz gostionice, kada je „video zamak, jasno ocrtan u čistom vazduhu i dok je išao dalje, očiju uprtih u zamak, jer ga ništa drugo nije zanimalo”.45 Međutim, ulica kojom je išao nije vodila u zamak: „Ulica, to jest ova glavna seoska ulica, nije vodila na breg, već samo blizu brega, a onda je, kao namerno, savijala i, mada se nije udaljavala od zamka, nije mu se ni približavala. K. je stalno očekivao da ulica krene ka zamku i, pošto je to očekivao, išao je dalje.”46
K. nije želeo da napusti tu ulicu, pa ipak je napustio, u potrazi za ljudima, pošto na ulici nije bilo nikoga (nigde ljudi) i ušao u kuću štavilaca kože Lazemana. Kada se ponovo našao na ulici, još je bio na putu za zamak („ovuda se ide u zamak, ovuda u selo”;47) Čak je čekao da ga neko poveze („ali to je ipak put koji vodi za zamak”48). Kada ga je, najzad, kočijaš Geršteker povezao, K. je mogao samo da primeti iščezavanje: „Zamak tamo gore, već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da dospe još danas, opet se udaljavao.” Na rastanku od te iluzije, kao uteha za neuspeh, čuo je zvonjavu zvona: „Ali kao da su hteli da mu prilikom ovog privremenog rastanka pruže još jedan znak, tamo gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da bar za trenutak srce zadrhta, kao da mu preti – jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog – ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo.”49 A koliko još jutros K. -u se činilo da je u zamku već bio: „Pored toga plašim se da mi život gore u zamku neće odgovarati. Ja hoću da sam uvek slobodan”,50 istakao je on u razgovoru sa gostioničarem. Zanimljivo je da je K. , idući prema zamku, još bio u svom zavičaju. U njegovim mislima „stalno je iskrsavao zavičaj, i on bi obuzet sećanjem na njega”.51 Misao na zavičaj javlja se u njemu i u susretu sa Fridom; misao na nepripadnost ovom svetu gde je sada bio, izražena još u razgovoru sa pomoćnicima („ja sam ovde tuđinac”52), ali ovde u mnogo složenijem, kompleksnijem poimanju:
„Tu prođoše časovi, časovi zajedničkog disanja, zajedničkog kucanja srca, časovi u kojima je K. stalno imao osećanje da luta ili da je već toliko daleko u tuđini kao ni jedan čovek pre njega, u tuđini u kojoj čak ni vazduh nije kao vazduh u zavičaju, u kojoj se od tuđinštine čovek mora da uguši i protiv čijih se bezumnih omamljivanja ne može učiniti ništa drugo nego ići dalje, dalje lutati.”53 Inače, toga prvog dana u selu K. je ispoljio nekoliko vanrednih osobenosti; prefinjenost, lukavost pa i mangupski šeretluk. Iskušavajući gostioničara u gostionici Kod mosta, gde je i zanoćio, inače odmerenog i dosta finog čoveka, o moći ljudi iz zamka, istura tu (potura) i sebe: „Hajde, bre, ti smatraš da je svako moćan, reče K. Možda smatraš da sam i ja? – Ne, odgovori ovaj, snebivajući se ali odlučno, ne smatram da si i ti moćan.”54 K. se ne ljuti, već priznaje: „U poverenju rečeno, ja zaista nisam moćan. Valjda zbog toga i ja uvažavam moćne isto toliko kao i ti, samo nisam tako iskren kao ti i neću to uvek da priznam.”55 Potom je usledilo izvanredno senčenje, ispoljavanje finog saosećanja s gostioničarem: „Međutim, K. nije više hteo ispitivati gostioničara, da ne bi s njegovog lica oterao s mukom izazvani osmejak”.56 Ovakvo razumevanje i ovako pažljiv odnos prema sagovorniku, ko je još mogao da očekuje od njega?! Ali, K. je i lukav. On najpre predloži Fridi da ostavi Klama i postane njegova ljubavnica, a potom se odmah sprema za odlazak pozivajući drugu devojku: „Vi treba da ostavite Klama i da postanete moja ljubavnica. Ali, naravno, sad mogu da idem. Olga!, viknu K. Hajdemo kući.”57 Na kraju, već smo naveli jedan njegov neočekivani, reklo bi se bezumni potez, kada je grudvom snega pogodio sirotog kočijaša Gerštekera. A zašto je to učinio? Zašto je K. gađao Gerštekera koji ga je dovezao do gostionice? Da li samo zbog toga što ga je ovaj dovezao „na sopstvenu odgovornost”? Autor navodi da je K. tada bio zajedljiv. Posle pogotka, on ne pita više kočijaša, nego sebe, to isto, ali sada sa saosećanjem: „Da li će Geršteker možda biti kažnjen što je njega vozio”?58
Da napomenemo još i to kako je vreme tog K. -ovog prvog dana boravka u selu pod bregom na kome se nalazio zamak proteklo veoma brzo. Vraćajući se sa prvog pokušaja da prodre u zamak, K. se pitao (a bilo se već potpuno smračilo): „Zar je tako dugo bio van gostionice? Po njegovom računu jedva sat ili dva, a otišao je još jutros i nije bio gladan, do maločas bila je ravnomerna svetlost, a sada je pomrčina. Kratki dani, kratki dani! reče u sebi, […].”59 Kako se to vreme saželo, koncentrisalo?! A posle noći provedene s Fridom („On se ovde celu noć valjao u lokvama piva čiji ga je zadah sada ošamućivao”), K. je na šanku (on je bio ispod šanka) ugledao oba svoja pomoćnika: „Vi ste meni potrebni danju, ne noću, reče K. Vucite se odavde! – Sada je dan, rekoše oni, ne mrdnuvši. Bio je zaista dan, ”[…].60 I taj celi dan i celu noć potom, K. je proveo spavajući. TREĆI DAN JE LI K. ZEMLjOMER ILI NIJE ZEMLjOMER? K. je doista odveo Fridu u gostionicu Kod mosta gde je proveo prethodnu noć (ili je Frida tamo njega odvela pošto se dobro znala sa gostioničarkom), ali da li se može govoriti o ljubavi među njima? Frida, mlada devojka koja je točila pivo u krčmi, privukla je K. -a svojim pogledom („vrebajućim pogledom”, kako je kasnije govorila Pepi61): „Neugledna, sitna, plava devojka sa tužnim očima i mršavim obrazima, ali koja je iznenađivala svojim pogledom koji je odavao izuzetnu promišljenost.”62 Kada se K. ispred gostioničara skrio pod šank ostvaren je pomalo čudan kontakt među njima. Dok je pričala sa gostioničarem koji je tražio K. , jer nije video da je on izašao, Frida je stavila „svoju malu nogu K. na grudi”.63
I kasnije, tu pod šankom, ostvaren je dodir između K. i Fride, ali to je bio dodir bez dodira: „«Dragi moj, mili moj!» šaputala je ona, ali uopšte ne dodirnu K. , već je kao opijena ljubavlju ležala na leđima, raširenih ruku; za njihovu srećnu ljubav vreme je bilo beskrajno i ona je više uzdisala nego pevala jednu pesmicu.”64 Posle su se ipak više zbližili (približili), toliko da su se sklupčani otkotrljali do Klamova vrata i tu ostali u lokvi piva i smeću. Iako su bili zajedno, K. se činilo kao da luta i da je u strašnoj tuđini. Sumnje su namah navrle ali je K. još uvek bio „suviše srećan što drži Fridu u svojim rukama, ali suviše uplašeno-srećan”. A kada je Frida odbila da ode kod Klama, vičući da je kod njega, kod zemljomera, umesto trijumfa K. je osećao gubitak: Šta se desilo? Gde su bile njegove nade? Šta je mogao da očekuje od Fride sada kad je sve izgubljeno? Umesto da najbrižljivije ide napred, s obzirom na veličinu neprijatelja i cilja, on se ovde celu noć valjao u lokvama piva čiji ga je zadah sada ošamućivao. „Šta si učinila?” reče on kao da govori za sebe. „Sad smo oboje propali.”65 I ujutru, posle onog dana i noći koje je K. prespavao, oni su se ponovo našli u krevetu, ali ne da uzajamno uzimaju i daju, nego da traže, traže svako
za sebe: Ona je tražila nešto, i on je tražio nešto, tražili su besno, zarivajući jedno drugom glavu u grudi, tražili su, i njihova grljenja i njihova razdražena tela nisu im pomagala da zaborave, već su ih naprotiv podsećala na dužnost da traže; i kao što psi očajno čeprkaju po zemlji, čeprkali su i oni po svojim telima; i bespomoćni, razočarani, da bi još izvukli poslednju sreću, njihovi jezici bi poneki put prelazili celom širinom preko lica drugom.66 Poređenje sa psima, zatim govor o lizanju jezicima (što je opet sličnost sa psima, životinjama) ne govori li to isuviše?! I nije slučajno što je položaj njihovih tela izazvao sažaljenje jedne od sluškinja koje su ih tako zatekle: „«Gle, kako ovi ovde leže», reče jedna, i iz sažaljenja baci preko njih pokrivač.”67 Da li samo iz sažaljenja? Malo kasnije i u prisustvu trećeg lica (gostioničarke) Frida je nedvosmisleno izjavila ljubav K. -u, ali to što je izgovorila i to kako je postupila u najmanju ruku je dosta čudno, neobično, neočekivano: Frida podiže glavu, oči su joj bile pune suza, ničeg pobedničkog nije bilo u njima. Zašto ja? Zašto baš ja da budem izabrana? – Kako? upitaše K. i gostioničarka istovremeno. Zbunjena je, siroto dete, reče gostioničarka, zbog toliko nakupljene sreće i nesreće. I kao u potvrdu ovih reči, Frida sad jurnu na K. , poče divlje da ga ljubi, kao da u sobi nema nikog, i onda, plačući, držeći ga stalno u zagrljaju, pade pred njim na kolena.68 Da, to je bez sumnje izliv ljubavi, čak spontani izliv ljubavi, reklo bi se. Pod njenim pritiskom K. je prihvatio i mesto školskog poslužitelja koje mu je toga dana ponuđeno u zamenu za mesto zemljomera. Frida i K. odlaze zajedno u školu gde je za njih obezbeđen privremeni smeštaj. Ali, samo dan kasnije, Frida napušta K. -a i vraća se u krčmu, odnosno Klamu. Iako je pre toga, pred učiteljem, branila K. -a optužujući pomoćnike da su oni a ne K. , provalili u šupu za drva. Dan kada je K. osvojio Fridu (ili je bar izgledalo da ju je osvojio) bio je uspešan za K. , i pored dva neuspešna pokušaja da dospe u zamak. Dobio je potvrdu da jeste zemljomer, a sa dobijanjem i Fride koja je bila Klamova ljubavnica („onda ste vi za mene jedna uvažena osoba”69) činilo se da ništa više nije moglo stajati na putu njegovog uspeha. Ali već sledeći dan (ne računajući, naravno, onaj koji je K. prespavao u potpunosti; da li je K. time ispustio nezadrživi uspon kojim je, kako je izgledalo, krenuo) bio je dan punog neuspeha. K. se na putu za zamak usredsredio na Klama, čime je prosto razbesnio gostioničarku, a i Frida mu se žestoko suprotstavljala. On kaže može, oni ne može; on moguće; oni nemoguće; on bi da ide, oni da ne ide… „Moram da govorim s Klamom”, ističe K. svoj cilj. „To je nemoguće”,70 kaže Frida i dodaje: „Nikad Klam neće govoriti s tobom. Kako možeš uopšte da veruješ da će Klam da govori s tobom!”71 A gostioničarka isto: „Vi tražite nemoguće.”72 I onda ga gostioničarka moli, moli njega:
Ma kuda išli, budite toga svesni da vi ovde najmanje znate od svih; ovde kod nas, gde vas Fridino prisustvo štiti od nezgoda, možete od sveg srca slobodno da brbljate, ovde možete da nam, na primer, pričate kako nameravate da govorite s Klamom, ali u stvarnosti, samo u stvarnosti ne činite to, ja vas molim; molim vas.73 Kasnije, u drugoj prilici, gostioničarka još jednom preklinje K. : „Ne upotrebljavajte Klamovo ime. Zovite ga on ili tako nekako, ali ne po imenu.”74 Međutim, Klam kome, eto, po gostioničarkinoj molbi nije smeo da upotrebljava ime, nije K. -ov cilj. Pored njega je K. hteo da samo prođe: Ono za čim je on težio nije bila Klamova blizina sama po sebi, već to da on, K. , samo on i niko drugi, može da priđe Klamu sa svojim željama, svojim i ničijim drugim, i da mu priđe, ne da bi kod njega ostao, već da pored njega prođe dalje, u zamak.75 Ipak, glavni udarac K. doživljava u susretu sa opštinskim delovođom, na koga ga je, u pismu, uputio niko drugi do Klam, lično. „Vi ste primljeni za zemljomera, kao što kažete; samo, nažalost, nama zemljomer nije potreban”,76 naglašava opštinski delovođa iz postelje. Među njima dvojicom poveo se zanimljiv razgovor. K. koji se nada kako je u njegovom slučaju negde načinjena nekakva greška, uzda se još u kontrolu, u mogućnost da ona greška bude ispravljena. K. , dakle, postavlja pitanje kontrole, ima li kontrole: „Samo neko sasvim neupućen može da postavi vaše pitanje: ima li kontrole? Postoji samo kontrola. Istina, ona nije tu da pronalazi greške u bukvalnom smislu, jer grešaka i nema, a čak i ako se jedna greška desi, kao u vašem slučaju, ko sme nepobitno da tvrdi kako je to greška!” – „To je za mene nešto sasvim novo!” uzviknu K. „Za mene je nešto sasvim staro”, reče delovođa.77
(Zašto je za delovođu to sasvim staro? Prema kome ili čemu je ono upravljeno? Ne, sigurno, prema kontroli i mogućoj grešci, one su konstante; nego prema K. -u koji misli da nema kontrole i da je greška moguća, samim tim i izmena njegovog položaja.) Posle tog opšteg razlaza, opštinski delovođa je kasnije još izričitiji: „Ne dozvoljavam samo da vi budete primljeni za zemljomera;”[…]. Ali i K. je oran za polemiku. Pozivajući se na Klamovo pismo, on obrće situaciju u svoju korist: „Vi stalno govorite o tome, reče K. , da treba da budem primljen za zemljomera, ali ja sam, međutim, već primljen.”78 Nije K. uzalud okačio to Klamovo pismo na ekser u svojoj sobi (dok je sobu imao) u gostionici, kao uverenje da je zaista zemljomer. Kao da je to bila zamena za diplomu (za identitet zemljomera) koju nije imao sa sobom, ili je nije imao uopšte. Ali i opštinski delovođa ima odgovor na tu K. -ovu hiperaktivnost: U njemu ni jednom reči nije rečeno da ste vi primljeni za zemljomera već je samo u opštim crtama reč o službi u grofoviji, a i to nije obavezno rečeno, već ste vi samo primljeni „kao što sami znate”, što znači da na vama leži teret dokazivanja da ste primljeni.79 K. -u je, dakle, ostavljena mogućnost da neprekidno bude priman za zemljomera; odnosno, da nikad ne bude primljen za zemljomera! Jedan iskaz delovođe je posebno upečatljiv i posebno obespokojavajući: „Reklo bi se kao da upravni aparat nije mogao više da podnosi naprezanje i uznemiravanje koje traje godinama zbog jednog istog, po sebi možda beznačajnog predmeta, i stvar je rešio sam, bez pomoći činovnika.”80 Ako upravni aparat sam može rešavati predmete čemu onda K. -ov napor?81
Ipak, iako je K. i od opštinskog delovođe izašao kao (još uvek) kakav-takav zemljomer (na putu za zemljomera), u gostionici (put je vodio preko gostioničara i gostioničarke) K.-a je čekao učitelj, pomoćnik opštinskog delovođe, sa predlogom opštinskog delovođe o novom K.-ovom postavljenju; „on vam privremeno nudi mesto školskog služitelja.”82 Iako za to nije bilo potrebe, ali sa jednim razumnim obrazloženjem: „najzad, gospodin opštinski delovođa nije više ništa mogao da navede u vašu korist, smejao se i rekao samo da ste vi ipak zemljomer i da ćete zbog toga naročito lepo umeti da pravilno postavljate leje u školskom vrtu.”83 [K.-ov (i Fridin) boravak u školi isprepleten je mnogobrojnim nesporazumima i sukobima sa učiteljem (koji je, u stvari, bio samo pomoćnik učiteljici) na jednoj, i na drugoj strani sa pomoćnicima. Škola (boravak i rad u školi) za K.-a su označavali težak, bezizlazni položaj iz kojega je put u zamak izgledao i nemoguć i nestvaran. On koji je u jednom trenutku bio moćan u odnosu na učitelja (bar je njemu tako izgledalo) sada je u svemu njemu bio potčinjen. Ali, u ovoj epizodi, u ovom međuvremenu, u prvi plan izbija učiteljica Giza. Ona je ta koja ovde gospodari, ona je ta koja poseduje moć. I to kakvu! Kafka je slikajući nju, gotovo sasvim uzgredno, predočio nešto sasvim drugo i odistinski zastrašujuće.84] Kasnije, toga istog dana, K. pokušava u Gospodskom konaku da ponovi prizor od prethodnog puta (kada je kroz rupicu na vratima ugledao Klama, a posle osvojio Fridu), međutim, vrata sobe gde je ranije sedeo Klam bila su zaključana (on bi bez sumnje banuo unutra), a rupica na vratima zatvorena. Pepi, devojka koja je zamenila Fridu u krčmi i koja mu se dopala („Nikad K. ne bi dirnuo Pepi. Međutim, sada, morao je za trenutak da pokrije oči, tako ju je požudno gledao.”85) ipak nije posedovala Fridin pogled. Od nje K. saznaje za Klama, da upravo izlazi iz konaka, te i on odmah izlazi u dvorište. Ali Klama on ne nalazi (ne sreće). Kočija koja je bila spremna da Klama odveze u zamak, raspreže se.
K. je uzaludno čekao. U jednom trenutku shvata (jer ga nisu uznemiravali) da je slobodan ali da mu ta (takva) sloboda ništa ne znači: Tada se K. učini kao da su prekinute sve veze s njim i da je on sada zaista slobodniji nego ikad, i da na ovom mestu može ostati koliko hoće, i da je tu slobodu izborio sebi kao što bi malo ko drugi mogao, i da ga niko ne sme ni pipnuti ni oterati, čak ni osloviti, ali – i to uverenje bilo je bar isto toliko jako – da istovremeno nema ničeg besmislenijeg, ničeg očajnijeg od te slobode, tog čekanja, te neprikosnovenosti.86 K. uprkos dobro spremljenoj zasedi, ne uspeva da dođe do Klama („Vaša dela će možda napolju, u snegu po dvorištu, ostaviti duboke otiske, ali ništa više”, podsmeva mu se sekretar Momus; „prvo izopači obaveštenja koja mu date, a onda tvrdi da je dobio izopačena obaveštenja”,87 ističe gostioničarka koja je žarko želela da se K. na njegovom putu do Klama poveri sekretaru Momusu), ali to kao da nije ni bilo potrebno, jer ga je na kraju te večeri čekao Barnabas sa pismom (porukom) od Klama. Neposredno pre te poruke, K. je na drumu ugledao „dve lelujave svetlosti”. To je bio „znak života”. Ali, života u tom lelujanju nije bilo. Samo varljiva nada koja je brzo propala. Klamovo pismo je, inače, bilo apsurdno i ono ga nije oduševilo. Ono je glasilo: Gospodinu zemljomeru u gostionici Kod mosta. Odajem vam priznanje na zemljomerskim radovima koje ste dosad obavili. Takođe su za pohvalu i radovi pomoćnika, vidi se umete da ih zaposlite. Ne popuštajte u svojoj marljivosti. Završite uspešno radove. Prekid bi me ljutio. Uostalom, budite spokojni, pitanje nagrade biće u najkraćem vremenu rešeno. Ja vas imam u vidu. Dakle, K. ne samo da je bio zemljomer, nego je uz to još i uspešan zemljomer. Čak su i pomoćnici, koji su mu uglavnom samo smetali, na izvestan način, unapređeni. Oni se raduju, K. se ne raduje. On zna, oni ne znaju. Ili, oni znaju, a on ne zna. K. , ma koliko da je očekivao vesti od Klama, ne staje rado uz ovo pismo: „To je neki nesporazum”,88 izjavljuje Barnabasu. A nešto kasnije: „Ja ne obavljam nikakve zemljomerske radove, […]. A spokojan nikad neću biti”.89 Da bi u nalogu koji je Barnabas trebalo da prenese Klamu naveo da je očajno posramljen.90 Ono što je toliko očekivao nije dobio. Pitanje je šta je to K. očekivao. Šta je mogao da očekuje? K. , dakle, nije pristajao na iracionalnu mogućnost, nije pristajao na apsurd; on koji racionalan nije bio, čini se nikad, sada je kipteo od racionalnosti. Kući (u školi) čekala ga je Frida (vernost).91
Prof Dr Dragomir J. Kostić
3 Franc Kafka, Izabrana dela, knjiga druga Zamak, preveo Predrag Milojević, Nolit, Beograd, 1978. str. 7.
4 „Već sam početak ukazuje na mogućnost simboličkog tumačenja. […] U okvirima takve simbolike «veče», naročito «pozno veče», veče je života kao što je njegov kraj zima («sneg»); «selo» je mesto u kome kao senke žive preminuli, grad Dis; «put» je, već od starih Egipćana (zbog toga, između ostalog, u egipatskoj arhitekturi put između sfingi vodi ka grobnici), sam život, životni put; «drevni most» je ona slaba veza između ove i one obale Stiksa; a «breg» i «zamak» odgovaraju spasenju, nebu (jevrejski bog se javlja na Sinaju, grčki bogovi na Olimpu itd. , zanimljivo je uporediti i sa početkom Božanstvene komedije i sa Luterovim psalmom Tvrd zamak je naš Bog), breg je uvek u suprotnosti sa nizinom, dolinom plača” (Dimić, 1961, str. 392–393).
5 Kao na početku prvog nacrta za roman datog u dnevniku od 11. juna 1914. godine: „Došao sam jednom u leto pred veče u jedno selo, u kojem još nikad nisam bio. Palo mi je u oči kako su putevi široki i prazni. Svuda ispred seljačkih dvorišta videlo se visoko staro drveće. Do malopre je padala kiša, vazduh se osvežio, sve mi se dopadalo. Pokušao sam da to svojim pozdravom pokažem ljudima koji su stajali pred kapijama, a oni su otpozdravljali ljubazno, mada uzdržano. Pomislih kako bi bilo dobro prenoćiti ovde ako bih našao neku gostionicu” (Franc Kafka, Izabrana dela, knjiga šesta; Dnevnici 1914–1923, preveli Vera Stojić i Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978, str. 41–42).
6 Franc Kafka, Zamak, isto, str. 156.
7 Isto, str. 12.
8 Isto, str. 35.
9 Isto, str. 114.
10 Isto, str. 161.
11 Isto, str. 25.
12 Matej, 10:35-39. Vukov prevod. Slično Luka, 9:23 – A svima govoraše: ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom.
13 „Još u početku, taj junak nepokolebljive upornosti opisan nam je kao onaj koji se zauvek odrekao svoga sveta, svoje rodne zemlje, života u kojem postoje žena i deca. Još u početku, on je, znači, izvan spasa, pripada izgonu, tom mestu u kojem ne samo da nije kod kuće nego je izvan sebe, u samom spolja, oblasti potpuno lišenoj prisnosti, gde bića izgledaju odsutna, gde se otima sve što verujemo da dohvatamo. Tragična teškoća poduhvata znači da je, u tom svetu isključenja i korenitog odvojenja, sve lažno i nepravo čim se u njemu zastane, sve vam nedostaje čim se o njega oslonite, ali da ipak osnova tog odsustva jeste uvek ponovo data kao nesumnjivo, apsolutno prisustvo, i reč apsolutno ovde je na svom mestu, što znači odvojeno, kao da je odvajanje, doživljeno u svoj svojoj strogosti, moglo da se preokrene u apsolutno odvojeno, apsolutno apsolutno” (Blanšo, 1983, str. 159–160).
14 „Na početku Zamka, K. se pojavljuje sam da bi odmah zatim usledio njegov dolazak u gostionicu; nadalje je K. gotovo neprestano okružen ljudima; a ipak, on je zbog neuspeha komunikacije usamljeniji na kraju knjige nego na početku” (Kon, 1985, str. 179).
15 „Jasnost svih događaja čini ih tajanstvenima, […]” (Franc Kafka, Izabrana dela, knjiga peta, Dnevnici 1910–1913, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978, str. 26).
16 „Izgubljenost i besciljnost, uzaludnost svakog životnog napora najviše dolaze do izražaja u drugom Kafkinom romanu Zamak” (Simić, 1968, str. 7).
17 „Ali značajan za mene je bio samo Zamak. Povukao me je i uznemirio zemljomer K. u svom «ne-moći-prispeti-u-svet»”, piše Ginter Anders u Predgovoru iz 1984. godine svoga dela Kafka – pro et contra iz 1951. godine (Anders, 1985, str. 9). (Prevodilac Predgovora nije naveden). Slično i pre, odnosno u samom tekstu: „Kafkino glavno djelo Zamak, […].” Isto, str. 44.
18 „Tema o čovekovoj nemoći veoma je precizno izražena u delu Franca Kafke. On u Zamku opisuje čoveka koji želi da dođe u dodir sa tajanstvenim stanovnicima jednog zamka, od kojih očekuje da mu kažu šta da čini i da mu pokažu njegovo mesto u svetu. Sav njegov život sastoji se u besomučnom naporu da s njima stupi u dodir, ali to mu nikad ne polazi za rukom, i on ostaje sam, osećajući krajnju uzaludnost i bespomoćnost” (From, 1989, str. 124).
19 „Voleo bih da pišem bajke”, isticao je Kafka u dnevniku od 20. oktobra 1913. godine (Dnevnici 1910–1913, isto, str. 296). „Nameće se pomisao na tradiciju alegorijske književnosti u najširem smislu, na basne odnosno na parabole, na mističke priče i moralističke tractate s pripovjednim primjerima. Zbog nekih svojih obilježja Kafkini su tekstovi nazvani anti-bajkama. Na isti način možemo ih nazvati i anti-parabolama, a neke i apsurdnim basnama, da upotrijebimo generički pojam basne, koji je radio i sam autor. Među zaista utemeljene sudove kritike treba, naime, ubrojiti spoznaju da Kafkina proza neprestano upućuje na oblike alegorijske tradicije, ali da temeljna načela spomenutih književnih vrsta njoj više nisu svojstvena”(Žmegač, 1983, str. 108).
20 „Obe knjige (Zamak i Proces – primedba D. K. ) dočaravaju jedan prostor iz sna, prostor u kojem je detalj opipljiv i realističan, a celina irealna i neshvatljiva. Iz svakidašnjice neprestano proističe stvarnost” (Kili, 1990, str. 249).
21 „Kafkino artističko uživanje u antitezama” (Živojinović, 1990, str. 18).
22 „U tome je, najzad, i smisao Kafkinog dijaloga koji je samo naizgled alogičan, i samo na izgled «dijalog», dok zapravo razotkriva suštinsku izolaciju glavnog lika” (Grubačić, 1983, str. 72). Naglasio autor.
23 Zamak, isto, str. 346. 24 „Može biti da je Kafka shvatio da za čitaoca svaki tekst mora biti nedovršen (ili napušten, kao što je ukazao Pol Valeri), da se tekst zapravo i može čitati samo zato što je nedovršen, jer tako ostavlja prostor za čitaočev rad, […]. Nema poslednje stranice Zamka, jer K. , glavni junak, ne sme nikada do njega dospeti, tako da čitalac zauvek nastavlja kretanje po višeslojnom tekstu” (Mangel, 2005, str. 102). Naglasio autor.
25 „No ova je «nezavršenost» romana baš njegova vrlina” (G. Anders, isto, str. 86). „Uostalom, «svršeci» bi bili u mnogim Kafkinim radovima i potpuno suvišni” (Isto, str. 87)
26 „Svet se prikazuje v romanu s stališča junaka, junak pa s stališča sveta” (Pirjevec, 1979, str. 227).
27 „Uvek u pokretu, nikad se ne zaustavljajući, gotovo da se ne obeshrabruje, idući iz neuspeha u neuspeh, neumornim kretanjem koje podseća na hladnu zabrinutost vremena bez otpočinka. Da, on ide, s nepokolebljivom upornošću, uvek u pravcu krajnje zablude, prezirući selo koje još ima neku stvarnost, ali želeći Zamak koji nema, možda, nikakvu, odvajajući se od Fride, koja na sebi ima nekoliko živih odblesaka, da bi se okrenuo Olgi, Amalijinoj sestri, dvostruko isključenoj, odbačenoj; još više onoj koja je dobrovoljno, zastrašujućom odlukom, izabrala da to bude. Sve bi, dakle, trebalo da ide najbolje što može. Ali, od toga nema ništa, jer zemljomer neprestano pada u grešku […]” (Moris Blanšo, navedeni tekst, isto str. 161).
28 Zamak, isto, str. 59.
29 „Može se dodati da, strogo govoreći, element fantastičnog ne prodire u život zemljomera K. u samom trenutku ulaska u selo, nego pošto se probudio iz sna, kada gostioničar traži od njega dozvolu za boravak u selu, počinje neobično pozivanje zamka telefonom koji teško da postoji itd.” (Meletinski, 1983, str. 356).
30 Zamak, isto, str. 8. „On dakle nikako nije mogao biti pozvan” (Adorno, 1985, str. 112).
31 Isto, str. 9. „Je li taj poziv stvarno postojao ili je to K-ovo puko uobražavanje – oko toga se zapravo vrti cijeli roman” (Brod, 1976, str. 165). Isto i kod Zorana Gluščevića: „Cela stvar se dakle okreće oko toga da li je zemljomer pozvan ili nije, a od rešenja tog problema zavisi kako ćemo simbolički shvatiti poruku romana: ako nije pozvan, onda je on ili prevarant ili čovek pod opsesijom, i to je onda priča o hohštapleru ili o opsednutom čoveku, opsesivnoj ličnosti (Gluščević, 1972, str. 130). Za S. Grubačića, međutim, dilema u tom pogledu i nema: „Već na prvim stranicama Zamka nailazimo na paradoksalnu situaciju: svesno ili nesvesno izgovorene laži zemljomera se obistinjuju – on kaže da je dobio poziv iz zamka za koji ranije nije znao ni da postoji, međutim, ovu laž će administracija zamka «raskrinkati» kao istinu; on proizvoljno tvrdi da će njegovi pomoćnici uskoro stići, i oni mu – istina, u liku nepoznatih ljudi – idu u susret iz pravca zamka, prihvatajući tu činjenicu «bez daljeg objašnjenja» (Grubačić, 1983, str. 29–30). P
32 Isto, str. 10.
33 Isto, str. 10–11.
34 Isto, str. 11.
35 Maks Brod ističući da je „Kafkin veliki roman Zamak[…] – ta silna balada o strancu bez zavičaja koji želi da se ukorijeni u svojoj drugoj domovini, ali to ne može postići (M. Brod, isto, str. 194), naglašava njegovu biografsku stranu: „U Zamku se može naći odraz Kafkina ljubavnog odnosa prema Mileni, dan s neobičnom skepsom i na pejorativan način, kao svojevrsna žestoka deformacija stvarnih događaja, što ga je možda jedino moglo spasiti iz krize” (Isto, str. 195). Nešto ranije je Brod pokušao da definiše samoću K. : „Sve jasnije se opaža da hladan sloj izolacije što leži oko K. -a nije nešto slučajno. […] Ali ne rješava se zagonetka zbog čega se K. ne može udomaćiti. On je tuđ i dospio je u selo gdje strance gledaju s nepovjerenjem. […] To je poseban osjećaj Židova koji se želi ukorijeniti u tuđoj sredini, koji iz sve snage teži da se približi tuđincima, da im postane potpuno jednak, a to mu stapanje ipak ne uspijeva. Riječ Židov ne pojavljuje se u Zamku. No sve jedno leži na dlanu da je tu Kafka iz svoje židovske duše, putem obične priče, rekao više o općoj situaciji današnjeg židovstva nego što se može pročitati u stotini učenih rasprava (Isto, str. 164). Uz sve uvažavanje Brodovog poznavanja Kafke, insistiranje na jevrejstvu u ovom delu označava jedino njegovo svođenje, uprošćavanje, udaljavanje od njegove grandiozne smisaone strukture.
36 Zamak, isto, str. 18.
37 Isto, str. 20.
38 Isto, str. 21.
39 Isto, str. 25.
40 Isto, str. 256.
41 Isto, str. 27.
42 Isto, str. 28.
43 Isto, str. 29.
44 Isto, str. 50.
45 Isto, str. 14.
46 Isto, str. 17.
47 Isto, str. 20.
48 Isto, str. 22.
49 Isto, str. 23. Ističući Kafkine preteče, odnosno tekstove u kojima prepoznaje njegov glas, H. L. Borhes u prvom redu navodi Zenonov paradoks: „Prvi je Zenonov paradoks koji poriče kretanje. Telo koje se nalazi u tački A (tvrdi Aristotel) neće moći da stigne u tačku B, jer prethodno treba da pređe polovinu puta između njih, a pre toga polovinu polovine, i tako u beskonačnost. Ovaj čuveni problem po svojoj formi u potpunosti odgovara Zamku, dok pomenuto telo i strela i Ahil predstavljaju prve kafkijanske likove u književnosti” (Borhes, 1995, str. 86).
50 Isto, str. 12. „No on ne boretsя protiv zamka, kak K. borilsя protiv suda. Net, on sražaetsяza priznanie zamkom, za «sčastьe» žitь, kak vse zdesь živut, – bezlično, anonimno, po-konformistski” (Zatonskiй, 1972, str. 46).
51 Isto, str. 37.
52 Isto, str. 26.
53 Isto, str. 51.
54 Isto, str. 13.
55 Isto, str. 13–14.
56 Isto, str. 14.
57 Isto, str. 48.
58 Isto, str. 24.
59 Isto, str. 24.
60 Isto, str. 52.
61 Isto, str. 340.
62 Isto, str. 44.
63 Isto, str. 50.
64 Isto, str. 51.
65 Isto, str. 52.
66 Isto, str. 55–56.
67 Isto, str. 56.
68 Isto, str. 57. „[…] Njeno držanje prema K. -u ima u sebi nešto od apsurdnosti sna ili noćne more, i nemotivisana spontanost na početku njihovog odnosa izgleda kao znamenje neočekivanog preokreta” (R. Kon, isto, str. 180).
69 Isto, str. 46.
70 Isto, str. 57.
71 Isto, str. 57–58.
72 Isto, str. 58.
73 Isto, str. 66–67.
74 Isto, str. 99. Naglasio autor.
75 Isto, str. 126.
76 Isto, str. 70.
77 Isto, str. 76.
78 Isto, str. 81.
79 Isto, str. 82–83.
80 Isto, str. 80.
81 „Kafkina kritika države se tiče i njenog anonimnog bezličnog karaktera, u meri u kojoj se taj otuđeni, hipostatički i autonomni birokratski sistem transformiše u cilj-po-sebi. Odlomak iz Zamka je posebno ilustrativan u tom pogledu. U sceni koja je remek delo crnog humora, gradonačelnik (u stvari, opštinski delovođa, prim. D. K. ) opisuje zvanični aparat kao nezavisnu mašinu koja kao da radi «sama od sebe» (Levi, 2005, str. 37). Naglasio autor.
82 Zamak, isto, str. 104.
83 Isto, str. 105.
84 „Plava učiteljica Gisa, sigurno jedina lijepa djevojka, strašna i životinjski mila, koju on neokrnjeno opisuje, kao da se krutošću sprda Kafkinu vrtlogu, pripada predadamskoj rasi hitlerovskih djevica koje mrze Židove mnogo prije nego što su se takve uopće pojavile” (Th. Adorno, isto, str. 124).
85 Zamak, isto, str. 115.
86 Isto, str. 121.
87 Isto, str. 128.
88 Isto, str. 133.
89 Isto, str. 134.
90 Isto, str. 137.
91 Frida na nemačkom znači mir.
LITERATURA
Adorno, 1985: Adorno, W. (1985). „Zabilješke uz Kafku”, Filozofsko-sociološki eseji o književnosti, preveo Borislav Mikulić. Zagreb: Školska knjiga.
Anders, 1985: Anders, G. (1985). KAFKA, pro et contra (osnovi spora), preveo Ivan Foht. Beograd: Rogoz. Blanšo, 1983: Blanšo, M. (1983). „Kafka i zahtev dela”, prevela Gordana Stojković. Delo, (god. XXIX, br. 11–12, str. 139–166). Beograd.
Borhes, 1995: Borhes, H. L. (1995). „Kafka i njegove preteče”, Ogledalo zagonetki, Eseji o književnosti, prevela Marina Ljujić. Novi Sad: Svetovi.
Brod, 1976: Brod, M. (1976): Franz Kafka, preveo Zlatko Matetić. Zagreb: Znanje.
Gluščević, 1972: Glušćević, Z. (1972). Ključevi za „Zamak”, Vrnjačka Banja: Zamak kulture. Grubačić, 1983 : Grubačić, S. (1983). „Proces” Franca Kafke. Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Dimić, 1961: Dimić, M. V. (1961). „Franc Kafka – Putnik ka bespuću”, pogovor u Franc Kafka, Zamak. Beograd: Prosveta.
Živojinović, 1990 : Živojinović, B. (1990). „Kafkin Proces”, u Franc Kafka, Proces. Beograd: BIGZ.
Žmegač, 1983: Žmegač, V. (1983). „Sizifov trud interpretacije, Zapisi o Kafki”, Delo, (god. XXIX, br. 11–12, str. 102–113). Beograd.
Zatonskiй, 1972: Zatonskiй, D. V. (1972). Franc Kafkai problemы modernizma. Moskva: Vыsšaяškola.
Kami, 1963: Kami. A. (1963). „Nada i apsurd u djelu Franca Kafke”, Mit o Sizifu, preveo Nerkez Smailagić. Sarajevo: Veselin Masleša.
Kaneti, 1986: Kaneti, E. (1986). Drugi proces, Kafkina pisma Feliciji, preveo Božidar Zec. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo.
Kili, 1990: Kili, V. (1990). „Pogovor za Proces nemačkom izdanju”, preveo Branimir Živojinović, u Franc Kafka: Proces. Beograd: BIGZ.
Kon, 1985: Kon, r. (1985). „Vot u svetlosti Zamka”, Treći program, (br. 67, sv. IV, str. 169–183). Beograd.
Mangel, 2005 : Mangel, A. (2005). Istorija čitanja, preveo Vladimir Gvozden. Novi Sad: Svetovi. Levi, 2005: Levi, M. (2005). „Franc Kafka i lebertarijanski socijalizam”, Zlatna greda (god. V, br. 42, str. 33–39). Novi Sad.
Meletinski, 1983: Meletinski E. M. (1983). Poetika mita, preveo Jovan Janićijević. Beograd: Nolit. Pirjevec, 1979: Pirjevac, D. (1979). „Franc Kafka in evropski roman”, Evropski roman. Ljubljana: Cankarjeva založba.
Simić, 1968: Simić, N. (1968). „Zapisi o Kafki”, Predgovor Odabranim djelima Franca Kafke, knj. prva. Zagreb: Zora.
From, 1989: From, E. (1989). Bekstvo od slobode, preveli Aleksandar Đorđević i Aleksandar I. Spasić. Beograd: Nolit. Has, 1971: Has, V. (1979). „Predgovor Prvom izdanju Pisama Mileni”, u Franc Kafka: Pisma Mileni, prevela Zdenka Brkić. Beograd: Nolit. IZVORI
Kafka, 1978: Kafka, F. (1978). Izabrana dela, knjiga druga, Zamak, preveo Predrag Milojević. Beograd: Nolit.
Kafka, 1978: Kafka, F. (1978). Izabrana dela, knjiga peta, Dnevnici 1910– 1913, preveo Branimir Živojinović. Beograd: Nolit.
Kafka, 1978: Kafka, F. (1978). Izabrana dela, knjiga šesta, Dnevnici 1914–1923, preveli Vera Stojić i Branimir Živojinović. Beograd: Nolit
