Zamislimo da se u Toledu pronađe papir sa arapskim tekstom i da paleografi utvrde da je pisan rukom onoga Sida Ameta Benendželije od koga je Servantes preuzeo Don Kihota. U tom tekstu čitamo da junak (koji je, kao što je poznato, lutao drumovima Španije, naoružan mačem i štitom, i svakoga, bilo kojim povodom, izazivao na dvoboj) otkriva, posle jedne od mnogih borbi, da je ubio čoveka. Tu se fragment završava; problem je u tome da se pogodi, ili pretpostavi, kako je reagovao Don Kihot.
Koliko ja vidim, postoje tri moguća odgovora. Prvi je po svojoj prirodi negativan; ništa se posebno ne dešava jer u svetu opsena u kome živi Don Kihot smrt nije manje obična nego magija i ubistvo čoveka ne može uzbuditi nekoga ko se bori ili veruje da se bori sa zmajevima i čarobnjacima. Drugi je patetičan. Don Kihot nikada nije uspeo da zaboravi da je projekcija Alonsa Kihana, čitaoca neverovatnih priča; prizor smrti, saznanje da ga je jedan san odveo u Kainov greh, budi ga možda zauvek iz njegovog prihvaćenog ludila. Treći je, čini se, najverovatniji. Posle ubistva onog čoveka don Kihot ne može prihvatiti da je taj strašni čin proizvod ludila; stvarnost posledice čini da on zamišlja da postoji odgovarajuća stvarnost uzroka, pa Don Kihot nikada neće izaći iz svog ludila
Ostaje druga pretpostavka koja je strana španskom, pa čak i zapadnjačkom duhu, i koja iziskuje starije, složenije i rafinovanije okruženje. Don Kihot – koji nije više Don Kihot, već kralj iz indijskih spevova – dolazi do saznanja pred mrtvim telom neprijatelja, da su ubiti i roditi božanski ili magični činovi koji očevidno prevazilaze ljudske mogućnosti. Zna da je mrtvac nestvaran kao što su nestvarni težak krvavi mač u njegovoj ruci, i on sam i njegov prošli život i mnogobrojni bogovi i vasiona.
Horhe Luis Borhes
