Piše: Srđan Sekulić
Vrbas, 2009. godina. Kasna jesen. Stojim ispred Unijatske katedrale, tj. “rusinske crkve” pod kojim je nazivom bila poznata. Čekam čoveka pod imenom Janoš List. Kiša, hladan vetar. Čudne misli mi padaju na pamet. Zapravo, ja sam za tog čoveka saznao iz starog oglasnika, koji je bio iz 1969. godine. Našao sam ga u kući u kojoj živim. U koju sam se doselio kada sam došao u Vojvodinu. Ljudi koji su pre toga živeli u mojoj kući, su ga zaturili, i četrdeset godina kasnije, ja sam ga čitao nasumice u večernjoj dokolici. Za oko mi je zapao jedan oglas.
“Prodajem stare ploče klasične muzike. Posedujem odličnu kolekciju svetskih kompozitora. Povoljno. Ulica: Sivč Jovgena 33, Vrbas. Janoš List. Tel: 021/792-435. ”
Moja kuća je bila u starom delu Vrbasa, koji su nekada uglavnom nastanjivali Nemci, Mađari, Rusini, Ukrajinci, Slovaci pa posle drugog svetskog rata sve više Crnogorci i Srbi. Divan kraj, švapske kuće, a katedrala se nalazila u ulici kestena, nedaleko od mog doma. I tako sam odlučio da nazovem. Nešto mi je govorilo da treba da pozovem taj broj iako sam i sam bio svestan raznih razloga zbog kojih ne bi trebalo to da učinim. Taj čovek možda nije živ. Možda se odselio. Da li on uopšte i dalje prodaje ploče? Ali moj unutrašnji zov je odlučio. Pozvaću ga.
Ispostavilo se da je živ.
Dok pušim treću cigaretu, po kojoj kaplju krupne kapi kiše, vidim siluetu koja se kreće ka meni. To je bio Janoš. Kako se približavao tako je slika postajala jasnija. Čovek u poznim godinama. Pogrbljen. Sede kose i duge brade. Prišao mi je sa blagim osmehom, potapšao me po ramenu i brzo rekao: “Hajdemo odavde dok nismo pokisli kao miševi”.
Ušli smo u staru švapsku kapiju. Teška vrata su se polako zatvarala i škripala. Crni mađarski pulin koji je čuvao dvorište, dvaput je glasno zalajao. Prošla me je jeza. Janoš je rekao da ne obraćam pažnju i da ga pratim. To sam i učinio. Kada smo ušli u kuću, osetio sam specifičan miris. Oduvek sam voleo mirise i po njima pamtio trenutke. A ovaj miris mi je govorio, da će, ne znam zašto, ovaj trenutak i deo mog života za mene biti značajni, i čudni na neku ruku.
Da ću ih dugo pamtiti. Verovatno zauvek.
Dnevni boravak. Stari nameštaj. Spuštene roletne. Veliki raskošni astal na sredini sobe, u uglu na kredencu gramofon, lepa i velika kuhinja. Sve u baroknom stilu. Uvalio sam se u fotelju, Janoš je otišao do kuhinje da natoči konjak. U povratku, pustio je neku ploču koja je već bila na gramofonu, namestio iglu i svečano otpozdravio čašom. Kao i muzika, potekao je i razgovor. Kroz pola sata priče, shvatio sam da je ovaj čovek muzički veoma obrazovan. Birao je reči, nabrajao epohe, govorio sa takvom strašću, dok je drhtavom rukom prislanjao čašu konjaka svojim ispucalim usnama. Muzika u pozadini je sve to pratila, i sve je izgledalo kao neka igra, kao predstava. A ja, pa ja sam slušao njegove reči, ali sam ih slabo razumeo. Nisam bio neki poznavalac klasične muzike. Jesam znao ponešto, i voleo sam da slušam, prijalo mi je uhu a i duhu. Ali, bio sam plitak sa znanjem. A on kao da je sve to znao, kao da je provalio, ali je jednostavno nastavljao priču, valjda srećan što ga neko sluša. Zaključio sam da je usamljenik, nikoga više u toj kući nije bilo.
Odjednom, stao je sa pričom. Nastao je minut pauze. Kao da se probudio. Rekao je:
“A sada da donesem ploče, da izabereš. Samo pazi koju ćeš. Svaka nosi neku priču sa sobom. Ona koju odabereš, to je tvoja melodija, tvoja priča. Biraš svoju sudbinu, kao što svi imamo priliku da izaberemo. Pažljivo biraj. ”
Ova rečenica mi je ulila dozu straha, pomešanu sa nepoverenjem i radoznalošću. Bio sam zatečen.
Punih deset minuta trebalo je Janošu da dođe sa pločama. Deset minuta sam bio skamenjen. Ko je ovaj čovek? I zašto ja moram da biram? Zašto u njegovom prisustvu? Zbog čega spominje sudbinu?
Kada se vratio iz svoje sobe u dnevni boravak, u ruci je držao četiri ploče. Prašnjave ploče.
“Svaka od ovih ploča, posebna je ploča. Četiri velika kompozitora. Bah, Hajdn, Vagner i List. Tvoje je da odabereš. Cena je nebitna. Cena ne postoji. Ovo su njihove neizdate ploče. Muzika koju nikada nikome nisu pustili, kojom su se samo oni opijali. Ja sam ih nasledio. To je duga priča. Ali ti si jedini koji me je nazvao od 1969. godine. Ja se od tada mučim. Mučim se, jer sam pogrešno odabrao, kada je trebalo da biram, te 1969. godine, kada sam ih nasledio. Tada sam shvatio, da ako pogrešno odabereš, sviraćeš pogrešnu melodiju čitavog života, i nikada nećes uspeti, postati srećan, spoznati svetu tajnu. Pogrešno sviram i danas, sada još više grešim jer mi se ruke tresu. To nije bila moja melodija. I ostao sam zatvoren ovde, u ovoj kućerini. Ako pravilno odabereš, sviraćeš pravilno i fantastično. I ljudi će čuti za tebe. ” -rekao je.
Ništa mi nije bilo jasno. Ja uopšte nisam svirao. Cela moja umetnost je bila pokušaj da napišem nekoliko pesama. Kažem pokušaj, jer mislim da to ništa ne valja. Jesam konzumirao umetnost, i to u velikim količinama. Ali nisam bio stvaralac. Nisam bio ništa. To sam mu i rekao. On je vrteo glavom, rekao je da ne razumem. Da ću tek shvatiti… kada odaberem. U tom trenutku, kroz glavu mi je prolazio čitav život, priče su se nizale, neke situacije… kao ono kad umireš, valjda. Očekivao sam neki odgovor, šta treba da odaberem, treba li uopšte da biram. Ali odgovora nije bilo. Sve je bilo na meni. U celoj toj situaciji, meni uopšte nije padalo na pamet da li da sve ovo napustim, samo da se okrenem i odem. Kao da ta opcija nije ni postojala. Bio sam uvučen u igru. Iz nehata. Glava mi je pucala, visoke frekvencije su mi probijale moždane ćelije, i samo sam povukao ploču, prvu koju sam osetio pod prstima.
Izabrao sam Lista.
Sledeće čega se sećam je mrak. Kao da mi se smračilo, nesvestica. Pa blaga svetlost ulične svetiljke. Katedrala ispred mene. U ruci ploča Franc Lista. Takođe, mali papir. Poruka. Na njemu je pisalo:
“Odabrao si. List je tvoj kompozitor. Da li si dobro odabrao, saznaćeš uskoro…. predstoji ti njegova melodija. Proživećeš njegov život. Znao sam da ćeš njega odabrati. Moje prezime je List.”
Digao sam pogled ka katedrali. Krst je zasijao, vrata su se otvorila i duboka melodija orgulja se začula.
Meni je sve postalo jasno.
“Nosim duboku tugu na srcu koja se mora pre ili kasnije odraziti na zvuk.”- Franc List, pred smrt.
O autoru:
Srđan Sekulić je rođen u Prištini 23.11.1993. godine. Crnogorac po nacionalnosti. Studira i živi u Novom Sadu
