Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije – II
Raoul Vaneigem
1967.
(Odlomak)
VII: Doba sreće
Savremena država blagostanja s velikim zakašnjenjem nudi garancije za preživljavanje, koje su obespravljene mase tražile u starom proizvodnom poretku (1). Obilje preživljavanja govori o osiromašenju života (2). Kupovna moć je dozvola za kupovinu moći, dopuštenje da se postane objekat u poretku stvari. I potlačeni i tlačitelji teže da padnu pod istu diktaturu potrošačke robe, samo različitom brzinom (3).
1
Lice sreće je iščezlo iz umetnosti i literature otkako je počelo da se beskrajno umnožava duž zidova i bilborda, nudeći svakom prolazniku univerzalnu sliku u kojoj bi trebalo da se prepozna.
Sa Folksvagenom, nema problema!
Živite bezbrižno sa Persilom!
Ovaj čovek ne samo da ima istančan ukus, on je i mudar: odlučio se za Mercedes Benc!
Uskliknimo s ljubavlju Adamu Smitu i Džeremiju Bentamu: sreća više nije mit! „Što više proizvodimo, bolje ćemo živeti“, piše humanista Furastije, dok drugi genijalac, general Ajzenhauer, ponavlja za njim kao papagaj: „Da bismo spasili privredu, moramo kupovati, kupovati bilo šta.“ Proizvodnja i potrošnja su dve dojke modernog društva. Dojen njihovim mlekom, ljudski rod postaje sve snažniji i lepši: životni standard raste, tehnološke olakšice nalaze na svakom koraku, razonoda po volji, kultura za sve, komfor o kakvom ste samo sanjali. Na obzorju Hruščovljevog referata najzad se rađa ružičasta zora komunizma, najavljujući svoju vladavinu revolucionarnim dekretima: dekretima o ukidanju poreza i besplatnom prevozu za sve. Da, zlatni vek je na vidiku, toliko blizu da bi se mogao pljunuti.
U celom tom komešanju, iščezlo je nešto krupno: proletarijat. Gde je nestao? Da li se odmetnuo?
Da li su ga prognali u neki muzej? Sociolozi raspravljaju o tome. Neki nas uveravaju da u visoko industrijalizovanim zemljama proletarijat više ne postoji; o tome svedoči poplava frižidera, TV aparata, automobila, velikih stambenih blokova i salona za zabavu. Drugi sve to proglašavaju za veštu manipulaciju i skreću nam pažnju na malobrojne radnike čije se niske nadnice i teški uslovi rada malo razlikuju od onih u 19. veku. „To su zaostali sektori, koji će ubrzo nestati“, odgovaraju im oni prvi.
„Zar možete poreći da se ekonomski razvoj kreće u smeru Švedske, Čehoslovačke i države blagostanja, a ne u smeru Indije?“
Crna zavesa se podiže: organizuje se lov na izgladnele, na poslednjeg živog proletera. Samo je pitanje ko će mu prvi uvaliti kola i mikser, kućni bar i biblioteku. Samo je pitanje kada ćemo ga prepoznati u licu koje se smeši s reklamnog postera: „Srećan je svako ko puši Lucky Strike.“
I srećan je, zaista, tako srećan, taj ljudski rod koji će uskoro podizati svoje poklon-pakete, za čiju su se isporuku po tako skupu cenu izborili pobunjenici iz 19. veka. Pokazalo se da su buntovnici iz Liona i Furmija za života imali manje sreće nego posle smrti. Milioni streljanih, mučenih, hapšenih, izgladnjivanih, znalački zaglupljivanih i izvrgnutih ruglu sada mogu mirno da počivaju po kosturnicama i zajedničkim grobnicama, u blaženom saznanju da su svojom borbom potomcima, izolovanim po klimatizovanim stanovima, omogućili da uz svakodnevnu dozu TV programa poveruju kako su najzad srećni i slobodni. „Komunari su izginuli do poslednjeg, da bi ti danas mogao da kupiš Filipsov stereo uređaj.“ Nema šta, svetla budućnost, u kojoj će svi snovi iz prošlosti najzad ostvariti.
Ali, izgleda da je iz te jednačine izostavljena sadašnjost. Nezahvalna i neobrazovana mlada generacija ne želi ni da čuje za tu slavnu prošlost, koja se nudi kao poklon svakom potrošaču trockističkoreformističke ideologije. Mladi podsećaju da je pravo značenje prošlih borbi izviralo iz sadašnjice ljudi koji su ih vodili i da, uprkos promenjenim istorijskim okolnostima, i oni sada žive u istoj sadašnjici.
Ukratko, ako im je verovati, sve radikalne revolucionarne struje bile su nadahnute istom idejom: idejom celovitog čoveka, željom da se živi punim plućima, željom za čije je ostvarenje Marks prvi ponudio naučno utemeljenu taktiku. Ali, to su opasne teorije koje hrišćanska crkva i staljinisti u svakoj prilici najoštrije osuđuju. Više novca, više frižidera, više hostija, veći bruto nacionalni proizvod – eto šta bi danas trebalo da zadovolji naše revolucionarne apetite.
Da li smo osuđeni na blagostanje? Skromni i staloženi ljudi sigurno se neće složiti sa s raznim oblicima borbe protiv programa za koji se jednodušno zalažu svi: od Hruščova do Švajcera, od pape do Fidela Kastra, od Aragona do blagopočivšeg Kenedija.
Decembra 1956, hiljadu mladih je divljalo ulicama Stokholma, paleći automobile, lomeći neonske reklame, cepajući reklamne postere i pustošeći robne kuće. U Merlbaku, tokom štrajka organizovanog kako bi se vlasnici rudnika naterali da izvuku tela sedmorice rudara poginulih pri odronu zemlje, radnici su iskalili gnev na kolima parkiranim ispred upravne zgrade. Januara 1961, štrajkači iz Liježa spalili su železničku stanicu Gijemin i uništili štampariju lista La Meuse. Marta 1964, u sinhronizovanoj akciji nekoliko stotina tinejdžera, uništen je sav inventar u nekoliko odmarališta duž belgijske i engleske obale. U Amsterdamu 1966, radnici se nekoliko dana nisu povlačili sa ulica. Ne prođe ni mesec dana, a da radnici negde ne stupe u divlji štrajk i ne udruže se, kako protiv poslodavaca, tako i protiv svojih sindikalnih lidera. Država blagostanja? Pobuna u Votsu dala je najbolji odgovor.
Radnik iz fabrike Espérance-Longdoz na sledeći način je formulisao neslaganje s raznim Furastjeima, Beržeima, Armanima, Moleima i drugim psima čuvarima budućnosti:
„Od 1936. borio sam se veću nadnicu; u svoje vreme, moj otac se takođe borio za veću nadnicu. Sada imam TV, frižider i Folksvagen. Ali, kada se sve sabere, uvek sam živeo kao poslednje govno.“
Svojim rečima i delima, nova poezija se jednostavno ne uklapa u državu blagostanja.
Raoul Vaneigem
Nastaviće se
