Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije – III
Raoul Vaneigem
1967.
(Odlomak)
2
Najlepši modeli radio-aparata dostupni su svima.
I vi možete postati član velike porodice vlasnika DAF vozila.
Karven vam nudi kvalitet. Slobodno odaberite nešto iz širokog asortimana.
U kraljevstvu potrošnje, građanin je kralj. To je demokratska monarhija: jednakost pred potrošnjom (1), bratstvo u potrošnji (2), sloboda kroz potrošnju (3). Diktatura potrošne robe konačno je ukinula sve barijere krvi, porekla i rase – što bi bio dobar razlog za slavlje, samo kada ta ista potrošnja, po logici stvari, ne bi ukidala i svaku kvalitativnu diferencijaciju, tako što priznaje isključivo kvantitativne razlike među vrednostima i ljudima.
Jaz između onih koji imaju mnogo i onih koji imaju malo, ali svakim danom sve više, nije se smanjio, ali se zato povećao broj međustupnjeva, što je na izvestan način približilo dva ekstrema, vladare i podanike, istom središtu mediokritetstva. Biti bogat, danas znači posedovati veliku količinu bednih stvari.
Potrošna dobra su na putu da izgube svaku upotrebnu vrednost. Njihova svrha je u tome da budu potrošena po svaku cenu. (Prisetimo se nedavne američke pomame za nothing-boxes, predmetima koji ne služe ničemu.) Kao što je veoma otvoreno rekao general Dvajt Ajzenhauer, današnji ekonomski system može opstati samo ako čoveka pretvori u potrošača, ako ga poistoveti s najvećim mogućim brojem potrošnih vrednosti, što će reći, nevrednosti, odnosno besadržajnih, fiktivnih i apstraktnih vrednosti.
Pošto je jednom imao tu sreću da bude „najdragoceniji kapital“, kako ga je pronicljivo krstio Staljin, čovek bi danas trebalo da postane najdragocenije potrošno dobro. Tipizirane slike filmske zvezde – siromašnog čoveka, komuniste, ubice iz ljubavi, ispravnog građanina, buntovnika, buržuja – zauzeće mesto čoveka i zameniti ga sistemom kategorija štancovanih u skladu s nemilosrdnom logikom robotizacije. Već samim pojmom „tinejdžera“ kupac biva definisan predmetom kupovine; njegova posebnost biva svedena na raznolik, ali ograničen asortiman predmeta u radnji (ploča, gitara, farmerki).
Više nismo stari onoliko koliko to osećamo ili nam se to sviđa, već u zavisnosti od toga šta kupujemo.
Vreme proizvodnje koje je, kako se nekada govorilo, bilo novac, sada je ustupilo mesto vremenu potrošnje, merenom količinom kupljenih, iskorišćenih i odbačenih proizvoda, vremenu preuranjene starosti, koja podseća na večitu mladost drveća i kamenja.
Nasuprot Marksovim očekivanjima, opšte osiromašenje se danas ne ispoljava u oblasti dobara nužnih za preživljavanje – ona ne samo da se ne smanjuju, nego ih ima sve više – već kroz sâmo preživljavanje, koje je oduvek bilo neprijatelj pravog života. Od obilja se očekivalo da će svima doneti lagodan život, u kakvom je uživala feudalna aristokratija. Ali, u datom slučaju, obilje i sve ugodnosti koje ono donosi, bile su samo deca kapitalističke produktivnosti, deca kojima je bilo suđeno da prerano ostare čim ih tržišni sistem preobrati u pûke predmete pasivne potrošnje. Raditi da bi se preživelo, preživljavati trošeći i da bi se trošilo – pakleni krug je time zatvoren. Pod vlašću ekonomizma, preživljavanje je postalo u isti mah nužno i dovoljno. To je osnovna istina buržoaskog društva. Ali, istina je i da istorijski period utemeljen na tako neljudskoj istini može biti samo prelazni period, faza koja zamračeni život feudalnih gospodara razdvaja od života, koji će na racionalan i strastven način stvarati gospodari bez robova. Preostalo nam je samo tridesetak godina da stavimo tačku na ovaj prelazni period robova bez gospodara, ukoliko ne želimo da on potraje naredna dva veka.
3
U odnosu na svakodnevni život, buržoaska revolucija više liči na kontrarevoluciju. Tržište ljudskih vrednosti možda nikada pre nije doživelo takav kolaps; čovekova predstava o životu nikada nije pretrpela takvu devalvaciju. Aristokratski način života, sa svojim bogatstvom strasti i avantura, doživeo je sudbinu palata pretvorenih u skladišta starog nameštaja, čiji su sumorni hodnici postali još nepodnošljiviji zbog table na ulazu, koja gromoglasno, uprkos celom Univerzumu, tvrdi da je ovo doba slobode i blagostanja. Od sada, umesto mržnje, imaćemo prezir; umesto ljubavi, vezanost; umesto smešnog, glupo; umesto strasti, sentimentalnost; umesto želje, zavist; umesto razuma, sračunatost; umesto smisla za život, strah od smrti. Bedni moral profita dolazi da zameni krajnje odvratni moral časti; tajanstveno i krajnje idiotsko pravo na vlast po rođenju i krvi ustupa mesto ibijevskoj vlasti novca. Četvrtog avgusta 1789. deca su nosila bankarske naloge i trgovačke liste kao svoje grbove; mistifikacija se preselila u računovodstvene knjige.
U čemu je tajna novca? Očigledno u tome što predstavlja sumu bića i stvari koja se može prisvojiti. Plemićki grb izražava Božji izbor i stvarnu vlast njegovog izabranika; novac je samo znak onoga što bi se moglo steći, to je nagoveštaj moći, mogući izbor. Feudalni Bog, koji je delovao kao temelj društvenog poretka, zapravo je bio samo ekstravagantno, krunisano opravdanje tog poretka. Novac, bezukusni i bezmirisni bog buržoazije, takođe je samo posrednik, neka vrsta društvenog ugovora. To je bog kojem se ne služi molitvama ili zakletvama, već naukom i specijalizovanim znanjem. Njegova tajna se više ne nalazi u tami i nedokučivosti totaliteta, već u sumi beskonačnog broja pojedinačnih izvesnosti; ne više u kvalitetu gospodstva, već u određenom broju tržišno vrednih ljudi i stvari koji, recimo, za 10 miliona franaka mogu preći u ruke novog vlasnika.
U ekonomiji kapitalizma slobodnog tržišta, samo bogatstvo može doneti moć i ugled. Kao gospodar sredstava za proizvodnju i radne snage, kapitalizam slobodnog tržišta kontroliše razvoj proizvodnih snaga i potrošnih dobara, a njihovim vlasnicima ostaje da biraju između bezbroj plodova tog beskonačnog progresa. Ali, kako se ta vrsta kapitalizma preobražava u svoju suprotnost, u državno-plansku ekonomiju, stari prestiž kapitaliste, koji se sa svojim milionima igra na tržištu, počinje da bledi, kao i karikatura zadriglog trgovca ljudskim mesom, koji pućka tompus. Danas imamo menadžere, koji stiču moć na osnovu sposobnosti za organizaciju, pri čemu kompjuteri već počinju da im otimaju posao.
Naravno, menadžeri svakog meseca podižu podebele koverte s platama. Ali, kako mogu da se razmeću tim bogatstvom? Ksanadui, haremi i ukrasi bezmernih bogataša njima su nedostižni. Naime, na njihovu veliku žalost, imperativi potrošnje toliko su demokratizovali potrebu za pokazivanjem moći, da je simbolička snaga bogatstva skoro sasvim iščezla. Pod diktaturom potrošnih dobara, novac se topi kao grudva snega u paklu, a njegov značaj prelazi na stvari s većom reprezentativnom vrednošću, na neke opipljivije predmete, bolje prilagođene spektakularnoj ideologiji prodirućeg državnog socijalizma.
Potrošna dobra potiskuju moć novca zato što, uvijena u ideologiju, postaju prava znamenja moći.
Uskoro će jedino opravdanje za novac biti kvantifikovanje stvari i beskorisnih uređaja čiju nabavku omogućava, samo zato da bi se odbacili u sve ubrzanijem ritmu, važni su samo kvantitet i tempo, zato što masovna distribucija automatski briše privlačnost kvaliteta i retkosti. Samo sposobnost da se troši u sve bržem tempu – automobile, alkohol, TV, partnere – pokazuje kako stojite na hijerarhijskoj lestvici. Od plave krvi do moći novca, od superiornosti novca do moći uređaja, to je nec plus ultra hrišćansko-socijalističke civilizacije: civilizacije plitkosti i prostačkih detalja. Savršeno gnezdašce za Ničeovog „malog čoveka“.
Kupovna moć je dozvola za kupovinu moći. Stari proleter je prodavao svoju radnu snagu da bi preživeo; ono malo slobodnog vremena koje je imao, provodio je uživajući u razgovoru, raspravama, opijanju, vođenju ljubavi, lutanju, slavljima i pobunama. Novi proleter prodaje svoju radnu snagu da bi trošio. Kada ne bičuje samog sebe do smrti samo zato da bi napredovao u radnoj hijerarhiji, biva ubeđivan da kupuje stvari po kojima će se isticati u društvenoj hijerarhiji. Ideologija potrošnje postaje potrošnja ideologije. Kulturni detant između Istoka i Zapada nije slučajan. S jedne strane, homo consumator kupuje bocu viskija i dobija besplatan poklon pratećih laži. S druge strane, komunistički čovek kupuje ideologiju i dobija besplatnu bocu votke. Paradoksalno, sovjetski i kapitalistički režimi dele isti put, prvi zahvaljujući ekonomiji proizvodnje, drugi zahvaljujući ekonomiji potrošnje.
U Sovjetskom Savezu, višak radničkog rada, strogo govoreći, ne obogaćuje direktno njihovog druga, direktora preduzeća. On samo jača njegovu vlast kao organizatora i birokrate. Njegov višak vrednosti je višak vrednosti vlasti. (Ali, ta nova vrsta viška vrednosti ipak je podređena tendenciji pada profitne stope: Marksovi zakoni ekonomskog života danas se potvrđuju u ekonomiji života.) On zarađuje, ali ne na osnovu novca-kapitala, već na osnovu prvobitne akumulacije kapitala poverenja, stečenog kroz poslušno usvajanje ideološke materije. Automobil i dača, koji mu se dodeljuju kao nagrada za doprinos Otadžbini, odnosno Rezultatu i Cilju, nagoveštavaju oblik društvene organizacije u kojoj će novac zaista nestati i ustupiti mesto prestižnim znamenjima ranga, mandarinskog razmetanja i specijalizovane misli. (Prisetimo se posebnog tretmana koji uživaju udarnici, „heroji svemira“, škripači na violinama i grebači po slikarskim platnima.)
U kapitalističkim zemljama, materijalni profit koji poslodavac izvlači iz proizvodnje i potrošnje razlikuje se od ideološkog profita i po tome što poslodavac, u ovom drugom slučaju, više nije jedini koji profitira iz organizacije potrošnje. To je ono zbog čega razliku između nekog menadžera i radnika ne možemo svesti na razliku između jednog luksuznog automobila godišnje i onog jeftinog, koji se brižno održava pet godina. Ipak, moramo priznati da se u poslednje vreme sve jasnije uočava tendencija ka planiranju, koje nastoji da društvene razlike kvantifikuje u skladu s mogućnostima potrošnje i primoravanjem na potrošnju. Pošto se razlike umnožavaju i postaju sve beznačajnije, prava razlika između bogatih i siromašnih se smanjuje, a čovečanstvo se pretvara u kompaktnu masu, u kojoj je moguće razaznati samo različite varijacije siromaštva. Kulminaciju tog procesa predstavljaće kibernetičko društvo eksperata, hijerarhijski raspoređenih prema sposobnosti da troše i navedu druge na potrošnju doza moći neophodne za funkcionisanje džinovskog društvenog računara, u kojem će oni sâmi figurirati u dvostrukoj funkciji – kao program i njegov rezultat. Biće to društvo eksploatisanih eksploatatora, u kojem su neki robovi jednakiji od drugih.
Preostaje „treći svet“. Preostaju stari vidovi represije. Činjenica da su robovi s latifundija savremenici novog proletarijata izgleda mi kao savršena formula za onu eksplozivnu smesu iz koje će buknuti opšta revolucija. Ko još može da poveruje kako će se Indijanci sa Anda zadovoljiti agrarnom reformom i položiti oružje u času kada najbolje plaćeni evropski radnici zahtevaju radikalnu promenu načina života? Pobuna protiv države blagostanja od sada će biti minimalni program svih revolucija u svetu. Oni koji to zaborave, čine to na vlastiti rizik, kao što je to objasnio Sen-Žist: „Oni koji revoluciju ne izvedu do kraja, sami sebi kopaju grob“.
