Njegovo čelo prosi noć,
a njega razapinje dan kao novac tuge koji
je dobio na rođenju.
Pesnik od njega stvara mermer svojih reči iz
kojih izvlači preobražene reči
siromaštvo,
samilost,
prošnja,
reči preobražene u njegove trenutke.
Prosjak,
okamenjen kao sivilo,
okamenjen kao izrečena tuga,
gurnut na margine našeg dobra i zla,
prosi našu ljudskost,
prosi našu oholost,
prosi nepromenjivost sveta.
Sanda Ristić Stojanović
