Nevskim prospektom išao je mali, izborani starčić s ordenom o vratu. Sledio ga je skakućući sitan mlad čovek, s kokardom i modrocrvenim nosom. Starac je bio namršten i zamišljen, a mladić je zabrinuto žmirkao i izgledao je kao da će zaplakati. Obojica su išli Jevlampiju Stepanoviču.
— Nisam kriv, ujkice! — govorio je mladić jedva sustižući starčića. — Neopravdano su me otpustili. Drjanjkovski više od mene pije, pa ga ipak nisu otpustili. Svaki dan je u kancelariju dolazio pijan, a ja ne baš svaki dan. To je tako nepravedno od njegovog prevashodstva, ujkice, da vam to opisati ne mogu!
— Ćuti .. . Svinjo!
— Hm… Pa nek budem i svinja, iako i ja imam ponosa. Nisu me zbog pijanstva otpustili nego zbog fotografije. Naši su Jevlampiju Stepanoviču pokazali album s fotografijama. Svi su se fotografisali. Fotografisao sam se i ja, ali moja fotografija nije valjala, ujkice. Oči su mi na njoj ispale buljave, a ruke izokrenute. Nos mi nikad nije bio tako dugačak kao što je ispao na fotografiji, pa me je bilo sramota da stavim svoju fotografiju u album. Ta, kod njegovog prevashodstva dame dolaze, razgledaju slike, i ja ne želim da se pred damama kompromitujem. Nemam lepu spoljašnost, nisam privlačan, ali na fotografiji sam ispao kao neka dvorska budala. A Jevlampije Stepanovič se uvredio što u albumu nema moje slike. Pomislio je da ja to iz gordosti ili slobodoumlja… A otkud meni slobodoumlje. Idem u crkvu, postim i ne dižem nos, kao Drjanjkovski. Zauzmite se za mene, ujkice! Doživotno ću se za vas bogu moliti! Bolje da sam mrtav nego da se potucam bez službe.
Starčić i njegov saputnik su skrenuli za ugao, prošli još tri uličice i najzad zazvonili na vratima Jevlampija Stepanoviča.
— Ti posedi ovde — reče starčić kad je s mladićem ušao u čekaonicu — a ja idem k njemu. Zbog tebe samo sekiracije. Tikvane! Stani i stoj tu… Đubre…
Starac se useknuo, popraviv orden na vratu i pošao u kabinet. Mladić ostade u čekaonici. Srce mu je lupalo.
„O čemu oni tamo razgovaraju?” pomisli, ohladivši se od muke i premeštajući se s noge na nogu, kada je iz kabineta do njega doprlo mrmljanje dva staračka glasa. „Sluša li on, Jevlampije Stepanovič, ujaka?”
Kako nije mogao da podnese neizvesnost, on priđe vratima i nasloni na njih svoje veliko uho.
— Ne mogu! — začu on glas Jevlampija Stepanoviča. — Tako mi boga, ne mogu. Ja vas poštujem, prijatelj sam vam, Prohore Mihajliču, za vas sam spreman sve da učinim, ali … ne mogu! I nemojte me moliti!
— Ja se slažem sa vama, vaše prevashodstvo, to je iskvareno derište. Ne poričem to i reći ću vam, kao prijatelju i dobrotvoru, da on nije samo pijanica. To i ne bi bilo strašno. On je nitkov. I ukrašće ako mu se samo pruži povoljna prilika, i majstor je da opljačka, i spreman da okleveta. Opisati vam ne mogu kakav je on gad. Vi mu danas činite uslugu, a on sutra piše dostavu protiv vas. Šljam od čoveka… Njega mi nimalo nije žao. Kad bi do mene bilo, ja bih ga bestraga poslao … Ali meni je, vaše prevashodstvo, žao njegove majke. Samo zbog majke i molim. Opljačkao je majku, podlac, sve je propio…
Mladić se udalji od vrata i prošeta po čekaonici. Posle pet minuta opet priđe vratima i na-sloni uho na njih.
— Zbog starice učinite, vaše blagorodstvo — govoriv je ujak. — Ona umire od jada što je njen podlac bez posla.
— Pa dobro, neka vam bude. Samo pod uslovom: čim nešto najmanje … odmah napolje!
— Odmah ga i najurite, podlaca nijednog. Mladić se udalji od vrata i poče hodati po čekaonici.
— Sila je ujak! — prošaputa trljajući ruke od oduševljenja. — Dirljivo on to prikazuje. Neobrazovan čovek, a kako on to pametno izvodi.
Ujak se pojavi iz kabineta.
— Primljen si — reče on sumorno. — Đubre… Hajdemo.
— Hvala vam, ujkice! — s uzdahom reče mladić, žmirkajući očima punim zahvalnosti i ljubeći ga u ruku — Bez vaše protekcije ja bih odavno propao.
Obojica izađoše na ulicu i krenuše kući. Starčić je bio natmuren i zamišljen, a mladić je sav sijao i bio veseo.
Anton Pavlovič Čehov
