O POJAVAMA I POSTOJANJU
No 1
Umetnik Mikelanđelo seda na gomilu cigala i, poduprevši rukama glavu, počinje da razmišlja. I evo baš prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanđela svojim okruglim, kao zlato sjajnim očima. Promatra i ne trepće. Ovde umetnik Mikelanđelo podiže glavu i vidi petla. Petao ne odvraća pogled, ne trepće i repom ne mrda. Umetnik Mikelanđelo obara pogled i opaža da mu nešto štipa oči. Umetnik Mikelanđelo rukama trlja oči. A petao zaista više ne stoji, ne stoji, već odlazi, odlazi iza šupe, iza šupe u živinarnik, u živinarnik svojim kokoškama.
I umetnik Mikelanđelo se podiže sa gomile cigala, otresa sa pantalona crvenu ciglanu prašinu, baca u stranu remenčić i ide svojoj ženi.
A žena umetnika Mikelanđela je duga – duga, za dve osobe preduga.
Putem umetnik Mikelanđelo sreće Komarova, hvata ga za ruku i viče: “Gledaj!”
Komarov gleda i vide loptu.
“Šta je to?” – šapće Komarov.
A s neba grmi: “Ovo je lopta”.
“Kakva je to lopta?” – šapće Komarov.
A s neba grmi: “Lopta ravnoravni!”
Komarov i umetnik Mikelanđelo sedaju na travu, i sede oni na travi, kao gljive. Oni drže jedno drugo za ruke i gledaju nebo. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kašika.
Šta je sad ovo? To niko ne zna. Ljudi beže i zatvaraju se u svoje domove. I zatvaraju vrata i prozore. Ali zar će to pomoći? Ma kakvi! To neće pomoći.
Sećam se, kada se 1884. godine na nebu pojavila obična kometa veličine parobroda. Bilo je jako strašno. A ovde – kašika! Šta je kometa naspram takve pojave.
Zatvarajte prozore i vrata!
Zar to može pomoći? Protiv nebeske pojave, daskom se zakloniti nećeš.
U našoj kući boravi Nikolaj Ivanovič Stupin, koji ima teoriju da je sve – dim. A po mom mišljenju, nije sve dim. Možda, dima i uopšte nema. Ničega, možda, nema. Postoji samo jedna podela. A možda i podele baš uopšte nema. Teško je reći. Priča se da je neki čuveni umetnik posmatrao petla. Posmatro, posmatrao i došao do ubeđenja da petao ne postoji.
Umetnik je o tome rekao svome prijatelju, a prijatelj poče da se smeje. Kako, kaže, ne postoji, kada on, kaže, evo baš ovde stoji, i ja ga, kaže, jasno vidim.
A veliki umetnik tada spusti glavu, i kako je stajao, tako i sede na gomilu cigala.
To je sve.
- septembra 1934.
Danil Harms
