Neki je umetnik na trapezu – poznato je da je to umeće koje se izvodi visoko pod kupolama velikih varijetetskih pozornica, jedno od najtežih ljudima dostupnih umeća – isprva u stremljenju za usavršavanjem, posle iz navike koja je njime tiranski ovladala, svoj život tako udesio da je, dok je radio u istom preduzeću, dan i noć provodio na trapezu. Svim njegovim, uostalom vrlo skromnim potrebama udovoljavale su sluge što su se dole izmenjivali i bdeli i sve što bi gore ustrebalo u posebno konstruisanim posadama na konopcu dizali i spuštali. Iz tog načina života nisu proizilazile nikakve naročite poteškoće za njegovu okolinu; samo je malko smetalo za vreme drugih tačaka programa što je on, a to se nije dalo sakriti, ostajao gore, premda bi se u takvim prilikama obično vladao mirno, a od vremena do vremena i poneki pogled iz publike dolutao k njemu. No uprava bi mu to praštala, jer je bio izvanredan, nenadoknadiv umetnik. Takođe su uviđali da ne živi tim životom iz obesti, te zapravo samo na taj način može sačuvati telesnu kondiciju, samo tako sačuvati savršenstvo svog umeća.
Ali i inače je gore bilo zdravo, i kada bi u toplije godišnje doba uokrug kupole pootvarali sve prozore i, zajedno sa svežim zrakom, sunce moćnim mlazom uvirilo u sumračni prostor, onda bi tamo bilo čak i lepo. Dakako, njegovo je druženje s ljudima bilo ograničeno, samo bi se pokatkad neki kolega akrobat uspentrao k njemu po lestvama od užeta; onda bi obojica sedili na trapezu, naslanjali se s leva i desna o konop za držanje te čavrljali, ili bi neki radnici popravljali krov te izmenili s njim poneku reč, ili bi mu vatrogasac na najvišoj galeriji, pregledavajući rasvetu za slučaj nužde, doviknuo nekoliko reči punih strahopoštovanja, ali slabo razumljivih. Inače je oko njega vladala tišina; ponekad bi samo neki nameštenik, koji bi popodne odlutao u prazno gledalište, zamišljeno pogledao u gotovo nedoglednu visinu, gde je umetnik, a da nije mogao znati da ga neko promatra, izvodio svoje veštine ili počivao.
Tako bi umetnik na trapezu mogao nesmeteno živeti da nije bilo onih neizbežnih putovanja od mesta do mesta, koja su mu bila jako neugodna. Impresario se, doduše, brinuo da umetnika na trapezu poštedi od svakog nepotrebnog produženja njegovih muka: za vožnju po gradovima služili su se trkačkim automobilima, u kojima su, po mogućnosti noću ili u najranijim jutarnjim satima, jurili najvećom brzinom kroz ulice gde nije bilo ni žive duše, ali, dakako, još uvek odveć sporo za čežnju umetnika na trapezu; u vozu bio je rezervisan ceo kupe, gde bi umetnik na trapezu provodio sate u mreži za prtljag, koja bejaše jadna, ali ipak barem nekakva zamena za njegov uobičajeni način života; u narednom mestu gostovanja bio je u pozorištu trapez već na svome mestu davno pre dolaska uemtnika na trapezu, a bila su širom otvorena i sva vrata što vode u gledalište, i svi hodnici ispražnjeni – no ipak bi u životu imresarija najlepši trenuci bili kada bi umetnik na trapezu zatim stavio nogu na lestvice od užeta i u tili čas, napokon, opet visio gore na svom trapezu.
Premda su impresariju dobro uspela već mnoga putovanja, ipak mu je svako novo bilo vrlo neugodno, jer bez obzira na sve drugo, putovanja su razorno delovala na živčani sistem umetnika na trapezu.
Tako su se jednom ipak vozili zajedno, umetnik na trapezu je ležao u mreži za prtljag, sanjareći, dok je imrpesario sedeo u uglu kraj prozora preko puta, naslonjen na svom sedištu i čitajući knjigu, kadli ga umetnik na trapezu tiho oslovi. Impresario je bio odmah spreman da mu učini sve po volji. Umetnik na trapezu reče, grickajući usne, da mesto dosadašnjeg jednog od sada mora uvek imati dva trapeza za svoje gombanje, jedan nasuprot drugom. Imrpesario se odmah s njim saglasio. No, umetnik na trapezu, kao da želi pokazati da je u ovom slučaju pristanak impresarija isto tako nevažan kao što bi bilo i njegovo eventualno protivljenje, reče da više nikad neće, ni pod kojim uslovima, vežbati na samo jednom trapezu. Zamišljajući kako bi se to ipak jednom moglo desiti, sav se zgrozio. Impresario još jednom izjavi, oklevajući i posmatrajući ga, da je potpuno saglasan da su dva trapeza bolja od jednoga, a i inače je ta novotarija probitačna, jer oživljava čitavu produkciju. Tada umetnik iznenada briznu u plač. Duboko preplašen, imrpesario skoči i upita ga šta se dogodilo, a kada nije dobio odgovora, popne se ne sedište, pomilova ga i priljubi njegovo lice uz svoje, tako da su i njega kvasile suze iz očiju umetnika na trapezu. Ali tek nakon mnogih pitanja i umilnih reči, umetnik na trapezu će jecajući: „Kako sam mogao živeti – samo sa tom jednom šipkom u rukama!“ Sada je impresariju bilo već mnogo lakše da uteši umetnika na trapezu: obećao ja da će odmah sa prve stanice poslati depešu u sledeće mesto gostovanja da nabave i drugi trapez; a prebacivao je sebi što je umetnika na trapezu tako dugo puštao da izvodi svoje majstorije samo na jednom trapezu, te mu zahvaljivao i mnogo ga hvalio što je konačno upozorio na taj nedostatak.
Tako je impresariju malo-pomalo uspevalo da umiri umetnika na trapezu te se mogao vratiti u svoj uglić. Ali on sam se nije smirio; teško zabrinut, kradom je preko knjige posmatrao umetnika na trapezu. Ako su ga jednom počele moriti takve misli, mogu li ikada sasvim isčeznuti? Neće li te misli postati sve crnje? Nisu li one ugrožavale život? I zbilja, imrpesariju se kanda činilo da vidi kako se u naizgled mirnom snu kojim se plač završio, počinju urezvati prve bore u glatko dečije lice umetnika na trapezu.
Franc Kafka
