Peti nastavak Razgovarao: Miroslav Maksimović
Svoje prve stihove napisali ste još kao dečak, pod okupacijom, u Drugom svetskom ratu. U Vašim objavljenim autobiografskim podacima naznačena je, čak, godina (1942) i mesto gde se to dogodilo (Kruševac). Ali, koliko znam, do sada je ostalo nepoznato šta se dogodilo posle tih prvih stihova. Imate li kakvu “neobelodanjenu” priču o tome kako ste u ranoj mladosti počeli da se osećate da sve više i “bespovratnije” (Vaš termin) postajete pesnik i da će Vam poezija postati sudbina? Za mnoge od nas rođenih posle Drugog svetskog rata bilo bi zanimljivo da saznamo ponešto i o ratnoj i okupacionoj atmosferi u kojoj se – kad muze ćute – začeo i rodio kao pesnik jedan naš znameniti savremenik?
Pomenuo sam negde da sam prve stihove (ukoliko se dobro sećam da su to baš zaista bili moji prvi stihovi) napisao kao četrnaestogodišnjak, 1942. godine, u kruševačkoj bolnici pod Bagdalom. Čini mi se da sam o tome već u nekoliko navrata i pričao i pisao: bolujući od trbušnog tifusa, pod dugotrajnom (visokom) temperaturom, osećajući svoj bliski kraj…rodila se u meni jedna bezazlena zamisao – ako napišem bilo kakvu pesmu, mene će se sećati i onda kada me više ne bude bilo…Verovatno se to, u to daleko vreme, dogodilo pod uticajem moje oskudne lektire…pesama u mojim školskim čitankama, ispod kojih je uvek stajalo određeno ime nekog autora…pesnika koga (zamišljao sam) odavno više nema u životu…(Uostalom: nisam, u to vreme, mogao ni da zamislim da još uvek ima živih pesnika…Svi oni ljudi koje sam poznavao i sretao bili su sasvim drugačijeg soja: a ti ljudi, oko mene, bili su moj jedini svet…Izvan tog sveta nije bilo nikoga…i nije bilo ničega…)
Ova davna (i naravno izgubljena) pesma, po svom “stilu”, nije, za čudo, imala nikakvog uzora u mojoj dotadašnjoj lektiri: bila je napisana u slobodnom stihu.
Nikada i nigde nisam pomenuo moju drugu napisanu pesmu, iz jednostavnog razloga što ni sam nisam voleo da se prisećam prilično banalnih (za mene) okolnosti pod kojima je ta nepostojeća “tvorevina” nastala. Dogodilo se to one iste, 1942. godine, kada sam samo pukim slučajem prezdravio od trbušnog tifusa (sa dodatnim oboljenjem hilusa)…i iz bolnice pod Bagdalom vratio se u naš izbeglički stan na periferiji Kruševca, nazvanoj “Novo naselje”, koje je samo jedan suvi jarak i red bagremova delio od sela Bivolja.
U duboku noć probudio sam se u sobi u kojoj je na slamaricama spavala (verovatno čitava) naša porodica. Pod uzglavljem – valjda jedinim svojim neprikosnovenim mestom – čuvao sam u to doba i jedinu svoju “ličnu imovinu” (ili “imaovinu”…kako su je zvali susedni Bivoljčani): jednu poluispunjenu školsku svesku, olovku i nekoliko raskupusanih knjiga-udžbenika. U gotovo totalnom mraku osetio sam nekako onu “granicu” u svesci od koje su otpočinjali čisti, neispisani listovi. Najtiše, da me ne bi ko iz uspavane porodice “uhvatio na delu”, sedeći na slamarici, sa jednom dotad nepoznatom zanetošću (pomešanom sa strahom da ne budem otkriven), beležio sam stihove sa nekakvom fabulom, opisom nekog događaja, sve dok ovaj nije bio u mojoj svesci i završen…ili možda i prekinut mojim ponovnim padom u san.
Izjutra sam se probudio poslednji u sobi. Sam, među već napuštenim slamaricama, sa zebnjom sam se mašio svoje noćašnje sveske. Na stranicama koje sam onako uzbuđeno i predano ispisivao…nije se – sem nekoliko usamljenih i nepovezanih reči – gotovo ništa nije razaznavalo…Svi moji stihovi su bili dvostruko ili čak i trostruko prekriveni jedni drugima…
Da sam kojim čudom sačuvao ovu svesku možda bi sada faksimil ove moje nesuđene pesme bio atraktivan (ali likovni) prilog baš za jednu ovakvu knjigu o životu jednog pesnika i genezi njegovog beleženja stihova.
Izgleda da se u svemu ovome sećam samo jednoga: za razliku od one prve pesme, koja je bila napisana u slobodnom stihu, čiji razlog beleženja čak i znam, ova druga moja pesma bila je “ispevana” u desetercu.
Verovatno je njen “stil” već bio diktiran pročitanom lektirom (u ovom slučaju srpskom narodnom poezijom).
Evo, nije čak ni tako loše što se sve završilo onako kako je i bilo…
Naš život, uostalom, nije sastavljen od pesama, nego od priča.
A i ovo je jedna od takvih priča…kada je jedan dečak “postajao pesnik”…i po kojoj se (bar na samom svom početku) razlikovao od drugih pesnika…
Da li Vam je ostala u pamćenju još neka uspomena iz Kruševca, vezana za Vaše pesničke početke?
Sem ova dva slučaja, samog čina pisanja iz tog mog prvog perioda ne uspevam da se setim…Ali, samo nešto kasnije, nekoliko motiva koje sam poneo iz Kruševca našlo je svoje mesto i na mojim skorim hartijama…Sećam se zagubljene pesme “Glad vodi u selo Bovan”, zatim nekoliko pesama u kojima se pominju Rasina i Jastrebac…i jedna duža pesma u nekoliko delova po imenu “Hronika o bolnici”, koja se čak našla i na stranicama moje prve štampane zbirke Detinjstva, iz 1950. godine.
Iako sam u Kruševcu prvi put stao na “ludi kamen” i propevao, čini mi se sada, posle tolikih prohujalih decenija, da je ovaj grad ostao u mojoj svesti kao jedan večito zaobilaženi i netaknuti majdan…ali ne za poeziju…već za neku vrstu prozno-memoarske obrade kojoj sam poslednjih godina, u svom još uvek nesistematičnom pisanju, sve više sklon. Bilo je to vreme prve i druge ratne godine, u kojoj se naša izbeglička porodica, bez igde ičega i bez ikoga svoga, našla na bespuću, u haosu svih mogućih opasnosti i nedaća…među kojima je svakodnevno u najbukvalnijem smislu reči dominirala glad, jedno od mojih najintenzivnijih osećanja koje sam poneo iz Drugog svetskog rata…
Nije ni čudo što o ovome – i nakon pola veka od završetka tog rata – govorim sa uzbuđenjem baš u ovom času…kada je čitav naš vidokrug i ovog leta 1995. ispresecan beskrajnim kolonama novih očajnika – izbeglica iz srpskih Krajina…koji i ovog puta traže spas u svojoj matici. Ni ono prvo izbeglištvo iz 1941. godine nije u našoj literaturi našlo gotovo nikakvog značajnijeg odraza. Šta li će tek biti sa ovim drugim…kada se ovoga puta i unapred stvara iluzija da su svi savremeni (i oni najdramatičniji) događaji uspešno i gotovo dovoljno “pokriveni” onim titrajućim (i pragmatički doziranim) snimcima televizijskih kamera.
Naravno, svemu onome o čemu sad govorim – o oba ova slučaja – svakako sam i ja jedan veliki dužnik…
(Jedina neka uteha mi je što sam – iako sa velikim zakašnjenjem – 1991. godine, u smao predvečerje ovog našeg novog egzodusa, štampao svoju malenu i fragmentarnu knjigu Suvišna pesma…o onom ranijem i tek prohujalom genocidu nad Srbima).
Nastaviće se
