Formulacija mora da bude precizna kako ne bi pružila priliku za nesporazume bilo na jednoj, bilo na drugoj strani.
Po svemu sudeći započelo je sudskim procesom Galileju. Kler je trebalo da izgubi proces, jer sveštenstvu je bilo dozvoljeno da bdi samo nad ljudskim spasenjem, a ni njegovo znanje, niti moć nisu obuhvatali stvari prirode. Upravo zbog toga sveštenstvo nije bilo nadležno da se umeša u tu raspravu da li se Sunce vrti oko Zemlje ili obrnuto. Utvrđivanje prirodnih činjenica nema nikakvog uticaja na pitanje spasenja. Čovek može da živi uzvišenim i duhovno znatnim životom bez obzira na to što zna o gravitaciji. Za ispravnost načina života presudno je moralno i religiozno ponašanje, a na to uopšte nema dejstva ni uticaja znanje o tome kako kruže planete u astronomskom sistemu. Nenadležno je bilo uplitanje klera što je dovodilo u sumnju iskustvene činjenice, kao što je i kasnije bio nenadležan kada je, u ime nauke, na osnovu utvrđenih astronomskih ili fizičkih ili bioloških ili psiholoških fakata izvlačio dalekosežne, pogotovo negativne kosekvence koje su se odnosile na spasenje. Kler je trebalo da zauzme stanovište da istraživanje u prirodnim naukama ne spada među zadatke sveštenstva. Nauka se kreće u nižem krugu znanja. Rezultati njenog kruga znanja nemaju duhovni značaj. Međutim, kler je slučaj Galileja zaoštrio do problema moći.
U to doba sveštenička (duhovna) kasta već odavno nije raspolagala inteligencijom koja bi mogla napraviti razliku između višeg i bitnog znanja (hindu: paravidja) i prirodnog iskustvenog znanja (aparavidja). Kler je tada već uzurpirao Crkvu i vladao svetom. Kler je trebalo da izgubi proces protiv Galileja, ne na toj osnovi što se nasuprot utvrđenim činjenicama prirodnih nauka pozivao na Toru, mada Tora nigde ne uči astronomiju, nigde ne kaže da se Sunce okreće oko Zemlje ili Zemlja oko Sunca, budući da je Tora paravidja, odnosno znanje koje se odnosi na bitna pitanja ljudske sudbine a kretanje, ili nepokretnost Zemlje je iskustveno pitanje.
Posle procesa Galileju u Evropi su načinjene (s izuzetkom dva-tri mislioca) dve greške. Prva je što je kler pobrkan sa Crkvom, odnosno nije zapaženo da je duhovno jedinstvo zajednice i institucije čovečanstva kler iskoristio za svoju častoljubivu svetsku moć. Crkva je prema tome napadana na celoj liniji, izjave su dovođene u sumnju, povedena je borba protiv religioznih i moralnih teza i protiv poretka života, drugim rečima raskomadano je duhovno jedinstvo Evrope, i demoralizovana je Evropa.
Druga greška je isto toliko važna: isto kao ni kler, Evropa nije bila u stanju da načini razliku između primarnog i sekundarnog značaja znanja (paravidja i aparavidja), i dok se ranije pozivala na objavljenje i u beznačajnim prirodnim stvarima, sada fizičkim i biološkim i psihološkim faktima želi da potvrdi slobodu ljudske volje, besmrtnost, pitanja vrline i greha.
Ono što je odredilo opšti smer mišljenja – pogotovu karakter onog smera koji je samog sebe voleo da naziva naukom prosvećenosti – sledećih vekova posle procesa Galileju nije, čak uopšte nije bilo traganje za istinom, nego proširenje pukotine koja je naneta procesom Galileju, i širenje pobede dobijene na procesu. Cilj je još jednom tresnuti i šutnuti Crkvu, otcepiti od nje još jedno parče, još jednom u nju zagristi, još jednom joj se podsmehnuti i još jednom se na nju oboriti. Celokupno prosvetiteljstvo, naravno na čelu s Volterom i enciklopedistima, bilo je u znaku ove pakosti. Kasnije je traganje za istinom Darvina, Marksa, Frojda, Fojerbaha, Drevsa (Drews) bilo prilično drugorazredno. Jedna jedina stvar je bila bitna, zbog koje su se i dopali masovno većini: razoriti Crkvu kako bi konačno ovu masovnu većinu lišili opterećenja spiritualne i moralne i religiozne obaveze, da je razreše od tako užasnog pritiska hrišćanstva, da se istinski oslobode svakovrsne discipline za anarhična uživanja u životu i da u ljudskom bivstvu ne bude važno ništa drugo do gutanje dobara koje nudi život, život smatrati uživanjem i pljačkati ga.
To je oprostivo autorima koji su se kretali na nivou žurnalizma, takvima kao što su Darvin, Fojerbah, Marks, Frojd, Drevs. Isključeno je da se ova pakost može oprostiti Ničeu koji je u određenom pogledu postao glavni protagonista ove pakosti, poruge, jurišanja protiv popovskih laži, ograničenog ateizma, razjarenog antihrišćanstva, bezočne, lažne, glupe i podrugljive kritike objavljenja, i konačno one zaslepljenosti da puke vrednosti života pomeša s apsolutnim vrednostima bivstva, čak ih pobrka, pa čak da smatra višim vrednosti života od vrednosti bivstva. “Presudno je ono što je korisno za život”. Ili: “Istina je ona vrsta zablude koja za određenu vrstu ljudi najbolje osigurava uspeh.” Ni Niče nije umeo da pravi razliku između paravidje i aparavidje. Čak je pokušao da ovde, u ovom životu učvrsti i apsolutizuje svakovrsne vrednosti, to jest načinio je pokušaj za poremećenost uma time što je pokušao da utopi duhovno znanje visokog reda u praktično i prirodno znanje, drugačije rečeno više u niže.
Crkvu nisu razorile istine koje je otkrila prosvećenost. Prosvećenost nije našla istinu, ali je nije ni tražila, jer nijedna jedina delatnost karakteristično prosvećenog mislioca, ponavljam i naglašavam, nijedna jedina delatnost nije bila traganje za istinom, nego osvetnički ratni pohod protiv Crkve I hrišćanstva i religije i spiritualnosti, i svaka misao (uz sasvim malen broj izuzetaka) izrečena za poslednjih četiri stotine godina nije nastala u znaku traganja za istinom, nego iz osvete nad Crkvom.
Upravo zbog toga s gledišta fundamentuma absolutuma sve se može smatrati ništavnim, kao da niko ništa nije ni rekao.
Bela Hamvaš
