Put u rebetiko: muzika grčke potktlture: pesme o ljubavi, tuzi i hašišu

Svirajte večeras, momci, dok srce ne prepukne

“Rebetske pesme pisali su rebetisi za rebetise. Rebetis je bio čovek ophrvan tugom, koju je izbacivao iz sebe”, piše u knjizi Gejl Holst o supkulturnom muzičkom žanru nastalom kao otpor grčkog naroda protiv diktature

U svakom varvarskom vremenu, kakvo je s obzirom na ratove i proganjanja i ovo u kome živimo, postoji težnja da se ono prevlada nepristajanjem na društveno-istorijsku, političku i kulturnu represiju. Njen uobičajeni rezultat i pribežište od diktature je supkultura. Knjiga Put u rebetiko Gejl Holst (Gradac, 2017, prev. Aleksa Golijanin) priča upravo o tome.

Put u rebetiko je muzikološka studija o razvoju jednog muzičkog supkulturnog žanra u okvirima velikih i teških istorijskih previranja za grčki narod tokom prve polovine prošlog veka. Sam podnaslov “Muzika grčke potkulture / Pesme o ljubavi, tuzi i hašišu” sugeriše temu i suštinu knjige. Njena autorka Gejl Holst, australijska profesorka komparativne književnosti sa Univerziteta Kornel, živela je nekoliko godina u Grčkoj tragajući za rebetikom. Budući da je i sama svirala rebetiko, ton njene knjige u pojedinim trenucima je prisan, intimistički i dirljiv. U prvom delu knjige opisala je nastanak, razvoj i transformaciju rebetika uz mnoštvo podataka o muzičarima, njihovim instrumentima (najčešće buzuki i baglama) i obilje fotografija, kao i interesovanje savremene publike za taj žanr. U drugom delu knjige, kao u apendiksu, predstavljene su lirika koja se pevala uz rebetsku muziku, selektivna bibliografija i diskografija od dvadesetih do kraja pedesetih godina 20. veka.

Rebetiko se pojavio dvadesetih godina prošlog veka u zatvorima i po obodima grada zato što se u centar nije moglo ili nije smelo. Bila je to muzika zatvorenih kružoka nekolicine prijatelja koji su uz hašiš, druženje i sviranje davali oduška svojoj patnji i bolu, uglavnom zbog turobnog života prognanih i izbeglih, često na rubu egzistencije. U zatvorima su rebetske pesme svirane na baglami, jer ju je zbog malih dimenzija u tim uslovima bilo najlakše napraviti i sakriti. Rebetska muzika, doživljena kao supkulturna, nepoželjna, često zabranjena, postaće prva urbana, gradska muzika koja će svojom autentičnom lepotom ostati prepoznata i sačuvana do današnjih dana.

Kako je nastao rebetiko?

Podstaknut “Velikom idejom” (Megali Idea), odnosno težnjom Grčke da povrati Konstantinopolj koji je predat Turcima u 15. veku, izbio je Grčko-turski rat 1922. godine. Nakon masakra u Smirni, preživelo grčko stanovništvo je vraćeno u domovinu. Turska muzika koju su doneli sa sobom postala je popularna i poznata kao “smirnski stil”. Došljaci, koje starosedeoci nisu prihvatali, odlazili su u tekedese, male lokale u kojima se pušio hašiš koji je u Turskoj bio legalan i slušao rebetiko. Desetak godina nakon dolaska izbeglica, rebetiko izlazi iz zatvorenog sveta tekedesa i postaje popularna gradska muzika. Tako nastaje rebetiko poznat kao “pirejski stil” – Markos Vamvakaris je glavni predstavnik tog stila, ujedno i važan sagovornik autorke knjige Put u rebetiko. Iz tog doba potiču i prvi audio-zapisi koje su snimile muzičke kuće “Odeon”, “Kolumbija” i HMV, zahvaljujući kojima rebetiko biva sačuvan od zaborava.

Za vreme Metaksasove diktature (1936–1941) rebetska muzika i lirika bivaju cenzurisane. Zabranjeno je da se pišu i snimaju pesme o hašišu, da se igra zebekiko, pa čak i da se svira na buzukiju i baglami. Nameću se pitanja zašto represivnom režimu smeta neka muzika i da li muzika može biti odgovor na represiju i diktaturu. Gejl Holst na neki način daje odgovor govoreći o mangasima odnosno rebetisima, kako su nazivani ljudi sa periferije: “Taj kvalitet razbarušenog stila, to prkosno držanje uprkos siromaštvu, represiji, čak i smrti, jeste ono u čemu vidim najprivlačniju crtu mangasa.” Otpor mangasa ogledao se i u preziru prema policiji, buržoaziji, novcu, nesposobnošću da se čovek opusti i uživa.

Nakon 1941. usledili su “varvarski dani građanskog rata” i mnoge rebetske pesme bavile su se tada temama okupacije i građanskog rata, kao i temom crne berze koja je cvetala. Pesma Vasilisa Cicanisa iz perioda okupacije “Tmurna nedelja” neće biti zaboravljena ni posle rata. Međutim, većina njegovih pesama iz posleratnog perioda je ljubavna, a neizostavna je saradnja i sa poznatom pevačicom Sotirijom Belu (grčka Bili Holidej). Smatra se da je Cicanis izveo rebetiko “iz okvira klasne i urbane pripadnosti u široko polje popularne muzike”.

Krajem 50-ih godina, piše Gejl Holst, pojavljuju se buzukisti (zabavljači i virtuozi) i rebetiko kreće u nezaustavljivu transformaciju. Ti muzičari su se prilično bogatili i poznati su kao arhondorebetisi, a pevačice, iako su pevale u stilu kafe-amana, bile su naglašeno erotične i poznate kao buzukuludese. Otvaraju se buzuki klubovi, muzika se sada elektronski ozvučava i u najširem smislu reči doživljava evropeizaciju. Laiki (narodni, popularan) postalo je zajedničko ime za sve vrste popularne muzike, pa i za rebetiko. I zebekiko doživljava veliku promenu i postaje “promišljeno dramatičan”. Tako je rebetiko prešao dug put od osporavanja u supkulturnim okvirima do potpune trasformacije i komercijalizacije ka dezintegraciji.

Važno je istaći, napominje Holstova, da izvorni rebetiko ipak nije bio muzika bunta. Budući da je individualistička i haotična, rebetska muzika obraćala se onima koji vide sebe kao autsajdere, ali je “tačno da se verovalo kako te pesme imaju iznenađujuću moć da utiču na ljude”, jer “njihova muzika bila je izraz njihove nezavisnosti”.

Kada se govori o fenomenu rebetika, upozorava Gejl Holst, ne misli se samo na muziku već na simbiozu muzike, plesa i lirike. Rebetske pesme nemaju durske i molske lestvice, već modalne tipove sa karakterističnim frazama koji se mogu naći i u grčkoj i u turskoj narodnoj muzici. Neizostavni i najvažniji deo pesme su taksimi, improvizovani uvodi, slični onima koje srećemo u otomanskoj muzici i koji su davali osnovi ton i emociju pesmi. Za rebetsku liriku Gejl Holst kaže da je vrlo jasno motivski i žanrovski profilisana. To je protourbana, andergraund poezija pisana kolokvijalnim jezikom, žargonom ulice i njegovim slengom. Holstove dovodi u vezu rebetsku muziku sa crnačkim urbanim bluzom koji se u isto vreme sluša u Americi: “Crnački šatrovački ili hipsterski i mangaski žargon su iznenađujuće slični po svojoj inventivnosti i temama: u oba slučaja najviše su zastupljeni hašiš, zatvor, policija i seks… ista sposobnost prenošenja patnje, ista kombinacija mirenja i prkosa.” Uz rebetiko se igrao zebekiko, individualni introspektivni ples, slobodnih i nepredvidivih pokreta, u kome plesač doživljava neku vrstu katarze.

Gejl Holst zaključuje da je za nastanak, razvoj i opstanak rebetika važna individualizacija i izolacija jednog siromašnog i obespravljenog dela društva u njegovom čvrstom supkulturnom utemeljenju. Kao takvi, oni nisu bili dobri ni za represivnu vlast, ni za opoziciju. Može se pretpostaviti da tada nijedna politička opcija nije dala trajno niti valjano rešenje da bi se poboljšali uslovi izbegličkog života i omogućila bolja inkluzija stanovništva u novu sredinu. Njihov otpor bio je u prkosu, individualizaciji i izolaciji, tihoj pobuni koja se reflektovala i kroz rebetsku muziku. Ili, kako to opisuje autorka Puta u rebetiko: “I Jorgos bi onda nastavio da svira, samo na buzukiju, udarajući takt nogom, pevajući glasom koji je bio grub i umilan, a ja sam osetila da je moje putovanje u rebetiko zaista počelo – bili smo u nekom malom, mračnom tekeu ili hašišarskoj jazbini u Pireju, sa nargilama koje kruže između rebetisa, a slatki, crni dim hašiša ispunjavao je vazduh. Neki rebetis je kroz pesmu odavao oduška svojoj tuzi.”

Katarina Pantić

https://old.vreme.com/cms/view.php?id=1606235&print=yes

Idi i raspitaj se, mangase
(Fatalna žena)

Idi i raspitaj se, mangase, nek’ ti kažu ko sam ja.
Ja sam opasna ženska, prava zavodnica,
igram se s muškarcima, vrtim ih kao kocku u prstima.

Ljubav me ne zanima, samo dobra zabava.
Svako veče izlazim i pijem,
dok se hrabri momci tuku oko mene.

Ne pitaj me više da budem samo tvoja.
Ne marim za reči, nek ti bude jasno,
rođena sam za taverne i kafane.

(Cicanis, 1947)

Ako umrem ja na lađi

Ah, ako umrem šta će svet reći?
Umro je neki momak,
Momak koji je voleo život, umro je. Aman! Aman!

Ah, ako umrem ja na lađi, bacite me u more
Da me crne ribe i so mogu izgristi. Aman! Aman!

(Anonimni autor, 1920)

Rebetiko u noći diktatora

Diktature nisu u stanju da proizvedu ništa osim nasilja, a ono je pre svega usmereno ka onim oblicima društvenog života koji se opiru sve brojnijim zabranama. Bilo da je reč o medijima ili umetnosti, diktature se ponašaju slično. Stoga je priča o rebetiku važno svedočanstvo o individualnom otporu i funkciji supkulture u društvima koja su se prepustila autoritarnoj vladavini pojedinaca i njihovih privilegovanih elita.

U poslednje dve godine kod nas su objavljene dve publikacije koje se mogu čitati komplementarno, iako je reč o naizgled udaljenim formama: grafičkoj noveli i etnomuzikološkoj studiji. Šta bi mogli da imaju zajedničko francuski crtač stripa – David Pridom (David Prudhomme) i australijska profesorka komparativne književnosti sa Kornel univerziteta – Gejl Holst-Vorhaft (Gail Holst Warhaft)? Odgovor je: fascinaciju rebetikom, pesmama koje su se u Grčkoj pevale uz buzuki ili nešto manju baglamu. Jedna od boljih definicija rebetika, koju navodi Gejl Holst u svojoj studiji Put u rebetiko, objavljenoj u ediciji „Cveće zla“ (prev. Aleksa Golijanin, Gradac, 2017), glasi: „Rebetske pesme pisali su rebetisi za rebetise, a rebetis je bio čovek ophrvan tugom, koju je izbacivao iz sebe“. Upravo to rebetsko stanje pokušao je da uhvati David Pridom u svojoj antologijskoj grafičkoj noveli pod naslovom Rebetiko (prev. Goran Kostrović, Komiko, 2015).

Poreklo rebetika, kao i mnogih muzičkih formi, složeno je i predstavlja čitav splet uticaja i istorijskih prilika koje su dovele do kretanja stanovništva, ali i muzičkih stilova. Naime, nakon Grčko-turskog rata (1919-1922) i masakra u Smirni, kada je Grčka bila primorana na povlačenje, ostavši bez pomoći saveznika, oko milion i po turskih Grka je u izbegličkom talasu stiglo iz Turske u Grčku, a oko pola miliona grčkih Turaka otišlo u suprotnom pravcu. U tom trenutku, za Grčku je to bila četvrtina od ukupnog stanovništva. Takav udar na zaostalu ekonomiju, inače devastiranu ratovima, predstavljao je pravi kolaps. Mnogi od ovih izbeglica potražili su spas u luci Pirej, gde je još mogao da se pronađe neki posao. Upravo na tom mestu nakon 1922. počinje priča o rebetiku, muzici koja se izvodila u malim lokalima tekedesima (teke), uz pušenje hašiša i kombinovanje raznih muzičkih uticaja, od grčke narodne muzike i vizantijske crkvene muzike do turske narodne i klasične muzike. No, dominantni uticaj na pirejski rebetiko imao je smirnski stil koji su donele izbeglice iz Male Azije. Trgovina hašišom i njegovo konzumiranje u Otomanskom carstvu bili su legalni, dok su u Grčkoj bilo zabranjeni još od 1890, mada se taj zakon nije striktno sprovodio sve do 30-ih godina 20. veka, odnosno do 1936. kada je general Joanis Metaksas, nakon velikog komunističkog štrajka, raspustio parlament i zaveo fašističku diktaturu. Prvi na udaru su se našli rebetisi i mangasi, izvođači rebetika i uživaoci hašiša. Među njima su bile i legende ove muzike Markos Vamvakaris (otac rebetika), Stratos Pajumdžis, Jorgos Batis, Janis Papajoanu i Anestesis Artemis. Bila je to muška muzika u koju su vremenom počele da ulaze i žene. Gejl Holst posebnu pažnju posvećuje toj vrsti fuzije i transformacije rebetika – ulasku vrsnih pevačica poput Roze Eskenazi, Sotirije Belu (Bili Holidej rebetika), Rite Abaci, Marike Nikolaidu i drugih.

Sredina tridesetih, pomenuti muzičari, atmosfera pod diktaturom predstavljaju istorijski materijal za naraciju koja se odvija u grafičkoj noveli Davida Pridoma. Naime, ukoliko se neko odluči da čita Rebetiko, onda je najbolje da to učini paralelno sa izvanrednom studijom Gejl Holst, jer tako će imati potpuni ugođaj iz tekedesa, u kojima se događa radnja ovog stripa. Godina je 1936, mesto je Atina, luka Pirej. Dan kada iz zatvora izlazi muzičar Markos. Jedna fotografija iz studije Gejl Holst transformiše se u narativno jezgro priče koju pripoveda Pridom:

Pod rebetskom četkicom Davida Pridoma, ova fotografija na kojoj je zabeležena jedna davna jutarnja scena iz Pireja, na kojoj mangasi Ludi Nik i Marinos Brkajlija uživaju u turskoj kafi i nargilama, izgleda ovako:

Fotografija oživljava, čuju se glasovi mangasa, pas dobija svoju posebnu funkciju u metafori života rebetisa, a mediteranska svetlost počinje da titra na licima Pridomovih junaka i po zidovima okolnih kuća.

Ali rebetisi su noćne ptice, ljudi iz podzemlja, koji postaju meta generala Metaksasa jer sa sobom donose dekadentni dah istoka koji je on želeo da iskoreni. Nimalo slučajno, podnaslov Pridomovog stripa je „Žilavi korov“. Radi se zapravo o poetičkoj metafori za supkulturu iz koje je iznikla ova muzika. A rebetiko je, kako to voli da naglasi Gejl Holst, spoj tri elementa: pevanja, plesnog ritma i instrumentalne pratnje. Kao u flamenku. „Poluzatvorenih očiju, kao u transu, s cigaretom koja mu visi na usnama, raširenih ruku, kao da pokušava da održi ravnotežu, plesač započinje svoji spori krug“, kaže Holst i nastavlja: “…Slede iznenadni nastupi agilnosti, spuštanje do zemlje, skokovi i okreti, ali plesač i dalje izgleda kao da opipava svoj put, traži nešto, nesigurnog koraka“. Ovo je pre svega introspektivno iskustvo. Sva tri elementa baštini i Pridom dok svoje junake Markosa, Stavrosa (pandan Papajoaniju), Batisa i Artemisa vodi kroz Metaksasovu političku noć. Najpoetičnije su one scene rebetskog plesa u zadimljenom tekeu, dok se kroz tamu i dim hašiša nižu stihovi pesama poput „Ako umrem na brodu / šta će oni reći? / Umro je jedan lik / Jedan lik koji je voleo život / i koji se zabavljao dobro… / Aman! Aman!“

Studija Put u rebetiko pored izvrsne analize i istorije rebetika, te fotografija i muzičkih partitura ove monofonske tradicije, nudi i malu antologiju rebetskih pesama u prevodu. Tu se mogu naći stihovi pesama – „Razgovor u zatvoru“, „Krvnica“, „Mali monah“, „Oropos“, „Džankijeva jadikovka“, „Krišom se na brod ukrcah“, „Oni što postadoše premijeri“ i mnogih drugih. Sve ove pesme iz klasičnog razdoblja rebetika tematizuju dert rebetisa i realije iz njihovog svakodnevnog života: boravak u zatvoru, provod u tekeu, specifično nošenje sakoa, lokalne incidente u Pireju; neke se obraćaju mangasima s kojima su u sukobu, kao u pesmi „Folirant“, koja je jedna od nosećih i u Pridomovoj naraciji, u jednom tekeu nakon kratke tuče:

„Ej, mangase, ako misliš da potegneš tu čakiju / onda bolje prikupi muda, folirantu, i uradi to / Ta stvarčica kod mene neće proći, zato bolje sklanjaj oštricu / jer ako se naduvam, gadno ću te isprašiti.“

„Klasične rebetske pesme“, piše Gejl Holst, „ne zasnivaju se na molskim i durskim lestvicama, već na modalnim tipovima“. To dolazi iz otomanske muzike, u kojoj su postojale desetine modova ili makama. Svaki makam je nastojao da se približi određenoj emociji. Kada rebetis počne svoj dugi uvod ili taksimi, on bira makam koji odgovara raspoloženju njegove pesme. U taksimiju, koji je najduži deo numere, moguće su improvizacije, čime se pokazuje virtuoznost rebetskog muzičara. Kasnije su turski termin makam grčki muzičari zamenili terminom dromi, što bi u prevodu značilo putevi. Otuda je rebetis za svaku muzičku numeru birao svoje puteve za najbolji mogući izraz emocije. Kod Pridoma, putevi rebetika vode kroz jednu tamnu atinsku noć. Izuzetne su one table (kao npr. na strani 59), na kojima se nižu naizgled „neme scene“ plesa. Međutim, zahuktali rebetiko sa prethodnih strana, podignuta tenzija u isparenjima tekea, nastavljaju da bruje u slikama koje predstavljaju punačkog mangasa u plesnom zanosu, koji pronalazi svoj put.

U ovoj noći, kojom vlada Metaksasov policijski čas, dok naduvani i tugom ophrvani rebetisi idu od jednog tekea do drugog, nalazi se i zrno propasti izvornog rebetika, ali i put njegove komercijalizacije, koja se vidi u epilogu stripa. Naime, jedan predstavnik „Kolumbije“ sreće muzičare i nudi im da snime ploče za poznatu etiketu. To je prvi udarac koji će zauvek promeniti uvodni bluz rebetika, odnosno taksimi. Sledeći korak je popularizacija ove muzike, odustajanje od društvene kritike nakon Drugog svetskog rata i povlađivanje buržujskom ukusu. Na kraju ovog puta stoje buzuki klubovi u savremenoj Grčkoj, za koje je potrebno odvojiti priličnu svotu novca. Osim pene, melanholije i polomljenih tanjira kao da nije ostalo ništa, zaključuje Pridomov Markos Vamvakaris. Slično se završava i studija Gejl Holst, koja istražuje konačni nestanak klasičnog rebetika krajem 50-ih i početkom 60-ih godina 20. veka. Tek će se nakon vojnog puča i uspostavljanja nove diktature u Grčkoj, tokom 70-ih, obnoviti i interesovanje mladih za ovaj muzički stil. Postoji jaka antagonistička veza između ovakvih društvenih poredaka i supkulture kakvu je predstavljao rebetiko 30-ih godina 20. veka. U Metaksasovoj noći, duboko u pirejskom undergroundu već je bila začeta klica rušenja diktature – u rebetskom otporu političkom nasilju.

Saša Ilić

Peščanik.net, 30.12.2017.

https://pescanik.net/rebetiko-u-noci-diktatora/