Miloš Crnjanski je tokom leta 1925. godine, od kraja meseca jula do završetka meseca septembra u listu Vreme objavio jedanaest putopisnih reportaža nastalih tokom putovanja ka Krfu i za vreme boravka na ovom grčkom ostrvu. Osam od ovih tekstova Crnjanski je preoblikovao skraćivanjem i stilskim dorađivanjem, te je od njih načinio i objavio putopis Krf, plava grobnica u drugoj knjizi Sabranih dela u izdanju Narodne prosvete 1930. godine. Nakon Drugog svetskog rata Crnjanski je jedan deo ovog putopisa (zapravo jednu od putopisnih reportaža iz Vremena) objavio umesto komentara poeme Serbia u knjizi Itaka i komentari 1959. godine pod naslovom Krf posle rata, da bi, naposletku, pod naslovom Krf, ovaj tekst bio uključen u šestu knjigu Crnjanskovih Sabranih dela iz 1966. godine, u kojoj su štampani putopisi. Mogli bismo pretpostaviti da je nakon ovog izdanja oblik putopisa uobličen i konačan, ali istina nije tako jednostavna. Naime, Nikola Bertolino, priređivač prve knjige kritičkog izdanja putopisa Miloša Crnjanskog, naveo je da unosi u kritičko izdanje oblik putopisa o Krfu iz 1930. godine i time odstupa od piščeve poslednje volje, ali kao argument je naveo da je sam Crnjanski u svom primerku knjige Putopisa iz 1966. godine istrgao „stranice na kojima se nalazi tekst Krf, i na njihovo mesto ubacio odgovarajuće stranice iz knjige objavljene 1930. godine” (Bertolino 1995: 568), te je priređivač smatrao da je to, zapravo poslednja piščeva volja.
Zašto je Crnjanski toliko menjao oblik svog putopisa da možemo koristiti množinu pišući o njemu? Treba li tražiti odgovor u istorijskim okolnostima u kojima su se izmene odvijale?3 Te okolnosti mogu imati posledice po životni plan pisca, ali Crnjanski je vrlo često pokazivao da za takve posledice ne mari previše onda kada želi da iznese svoj stav. Ako bismo uključili događaje iz istorije u naš vidokrug, pokazalo bi nam se još nešto veoma važno što se dogodilo krajem dvadesetih godina, a bilo je vezano za Krf i davanje počasti srpskim vojničkim žrtvama. Nakon Crnjanskovih reportaža u listu Vreme, Kraljevska mornarica SHS je 1929. godine prvi put izlazila iz teritorijalnih voda države i posetila je Krf odajući poštu4 počivšim srpskim vojnicima o čemu i danas svedoči spomenik postavljen na ostrvu Vido. Sa jedne strane, ova poseta mornarice mogla bi da se shvati kao promena svesti unutar državnog aparata nakon iznetih kritika, a sa druge strane, cenzura uvedena nakon šestojanuarske diktature mogla je prinuditi Crnjanskog da svoju kritiku maskira i povuče u senku u putopisu objavljenom 1930. godine. Međutim, pogledamo li prirodu načinjenih izmena i postupak oblikovanja kritike, pokazaće nam se još jedna mogućnost za objašnjenje razloga za promene. Pravac tih promena ukazuje nam se i preko izmena naslova različitih oblika ovog putopisa sa Krfa. Od početnog naslova prve putopisne reportaže u Vremenu (Hadžiluk na Krf, do Plave Grobnice, sa nadnaslovom Intervju sa onima koji umreše za nas5), preko naslova Krf, plava grobnica (1930), i Krf posle rata (1959), do potpuno svedenog Krf (1966). Promena naslova očigledno je išla u pravcu uprošćavanja, i stilskog pojednostavljivanja, jer na kraju se naslov svodi samo na ime ostrva, ali to ime ostaje usamljeno zato što ono prerasta u simbol. Postupak uprošćavanja mogao je nekome izgledati podudaran sa istorijskim i političkim promenama, ali on je mnogo više u skladu sa težnjom ka univerzalizaciji i simbolizaciji. Na istovetan način su se odvijale i promene u samom tekstu Crnjanskovog putopisa.
Prvi oblik Crnjanskovog putopisa sa Krfa bile su putopisne reportaže iz Vremena, tekstovi publicističke prirode, prilagođeni očekivanjima čitalaca dnevnih novina i sa funkcijom stvaranja javnog mnjenja. U njima je kritika države, ali i srpskog društva i mentaliteta najočiglednija. Potpuno eksplicitna, neskrivena i direktna, od prvog teksta u kojem putopisac navodi kako ga savremenici nagovaraju da uopšte ne piše o Krfu, ili zbijaju šale skrećući pažnju na obične teme, dok službenica u pošti ne zna ni gde se Krf nalazi, te ne može ni da odredi cenu telegrama. Pišući o Crnjanskovim putopisima sa Krfa, Slađana Jaćimović je naglasila da on oštro napada posleratnu atmosferu u Srbiji: „Nonšalantnost sagovornika i šale na račun ekskluzivnosti članka i prodaje novina […] elementi su posleratne beogradske atmosfere i meta jetke putopiščeve ironije” (Jaćimović 2009: 39). Crnjanski prilično jasno navodi imena sagovornika iako uklanja pojedina slova iz njihovih prezimena. Milan Bogdanović ga podstiče da piše o zabušantima jer će to pospešiti prodaju novina, budući da će vojska razgrabiti novine. Slobodan Jovanović ga poziva da ne piše o istini i da ostavi mrtve na miru, „budite uvereni da oni imaju svoje mišljenje o svemu tome. Bolje da se ne čuje. Što se tiče Krfa, pišite o živima i za žive. Opišite draga mesta srpskog krkanja, male kafane i ne zaboravite male Grkinje. To će svi rado čitati i mnogi će uzdahnuti od uspomena” (Crnjanski 1925a: 5), Branko Lazarević ga podstiče da piše o Srbiji, a da ostavi „do vraga Krf” (Crnjanski 1925a: 5). Namerno navodeći izjave savremenika koji teže da temu prebace sa stradanja i smrti i sami svesni da je bolje da se ta tema ne pominje, Crnjanski piše ironično, na momente sa gnevnim revoltom, u njegovom opusu nekada usmerenim isključivo prema Austrougarskoj (kao u pesmi Oda vešalima), a sada prema sopstvenoj državi. Navodeći imena savremenika, kulturnih poslenika, Crnjanski precizno kritikuje i nacionalnu elitu, koja ima posebnu odgovornost za formiranje nacionalnog stanovišta.
Jetku ironiju nalazimo u prvoj reportaži, na mestu (kasnije u celini izostavljenom) gde Crnjanski piše o žalosnom stanju vojničkih grobalja na Krfu, zaraslih i zapuštenih: „Ja bih predložio samo da se fotografije naših grobalja sa Krfa, koje sam poneo sa sobom, postave na vidno mesto npr. u Skupštini, ili po školama. U vaspitne svrhe” (Crnjanski 1925a: 5). Crnjanski se ovde služi, za njega karakterističnim, postupkom rašlanjavanja sintaksičkog niza da bi naglasio ironičnost osamostaljenog završetka rečenice. Ironijom je obeležena i sintagma Zahvalna otadžbina koja se na nekoliko mesta pojavljuje, najpre kao jedan od tri podnaslova članka Krf, plava grobnica naše vojske koji glase: „Kod pukova koji su se povukli na dno mora”, „Krstače obrasle čkaljem i smrdljevkom” i „Zahvalna otadžbina” (Crnjanski 1925đ: 1). Ako bismo posmatrali odvojeno poslednji podnaslov, on ne bi samostalno posedovao ironično značenje, ali čitalačko očekivanje se puni slutnjom već nakon prvog podnaslova koji naglašenim povezivanjem posledice (mnoštvo žrtava u plavoj grobnici) i uzroka (odluke o povlačenju) priziva upitanost o svrsishodnosti takve odluke u svetlu potonjeg odnosa prema žrtvama. Taj odnos je naglašen slikom neodržavanih grobova, u drugom podnaslovu članka, koji donosi sliku krstova obraslih u čkalj i smrdljevak. Posebnim odabirom naziva korova Crnjanski dodatno naglašava niskost sramotnog odnosa države prema vojnicima koji su upravo za nju podneli najveću žrtvu. Imajući u vidu semantičku naglašenost prva dva podnaslova, potpuno nam je jasno da će treći podnaslov Zahvalna otadžbina imati ironičnu konotaciju. U samom tekstu Crnjanski je naglasio kritiku države i podvukao ironiju pomenute sintagme: „Naša su groblja u najvećem neredu, uzduž i popreko po ostrvu, rasuta po čkalju i trnju i kamenju. […] Koliko ste dobili do sad za održavanje groblja onih koji su umrli za nas? Zahvalna otadžbina potrošila je dosad od god. 1920. i slovom dve hiljade drahmi. Manje nego što staje na Krfu jedan magarac” (Crnjanski 1925đ: 1). Veliki je broj mučnih primera koje Crnjanski navodi ilustrujući nemar prema vojničkim žrtvama. U jednom od njih putopisac zamišlja kakva bi reakcija poginulih bila, kada bi mogli da vide odnos prema njima: „Mrtvi se ne čuju. Srbija je daleko, uostalom, da li i postoji?6 More je beskrajno i ovi mrtvi neće se vratiti nikada. A kad bi se i vratili, ko zna, ne bi li prolazili sa tavnim očima i požutelim licem, kraj svojih sela, kuća, pa i porodica? Tako izgleda sada ostvro smrti naše vojske. Ostala groblja naša, rasuta po Krfu, još gore” (Crnjanski 1925đ: 1).
Sintagmu zahvalna otadžbina Crljanski će u narednim putopisnim repor- tažama postavljati u navodnike grafički naglašavajući ironiju. Članak objavljen 30. 8. 1925. Crnjanski završava ponovnim naglašavanjem nemara državnog aparata: „Ali onog čemu ni posle devet godina nema traga, to je ruka ’zahvalne’ otadžbine, ruka da očisti, da ogradi, da sačuva groblja onih koji su umrli za sve nas. Za nas? Na ta groblja utrošeno je dosad 2000 drahmi. manje nego što staje na Krfu jedan magarac. Zahvalna otadžbina. Šta je to?” (Crnjanski 1925ž: 1). Ovo mesto predstavlja vrhunac jetkosti i gneva Crnjanskove ogoljene ironije. Ponavljanje retorskih pitanja takođe naglašava vrhunac osećanja sramote, ali i potrebe da se nešto uradi i promeni. U reportaži od 2. septembra 1925. godine (od koje je kasnije nastao lirski svedeni tekst), naglašava se neophodnost promene i rada na održavanju grobova jer je poslednji čas za to. Neposredno su pomenuti svi nivoi srpskog društva, od rođaka poginulih, do kralja: „Ako i ove godine ne poprave krstače, kad nastane doba kiša, koje po Krfu traju mesecima pašće i poslednji krstovi, koji su davno istruleli. A tada, čedne i zaboravljene ove pukove i divizije, pod zemljom, pod trnjem, pod čkaljem, neće više naći ni brat, ni sestra, ni drug, ni hadžije, ni sveštenstvo, ni izaslanici vojske, ni ministri, ni Patrijarh, ni Kralj. Stanje u kome se nalaze naši grobovi na Krfu najveća je uvreda za našu vojsku, za svu državu, za Srbiju” (Crnjanski 1925z: 3).
Praveći poređenje sa drugim, savezničkim narodima, Amerikancima, Englezima, Francuzima i Italijanima, koji su svoje mrtve preneli nazad u otadžbinu, Crnjanski naglašava srpsko nepoštovanje sopstvene istorije, sopstvenih žrtava i sopstvene tradicije. U poređenju sa Grcima, Krfljanima, to nepoštovanje i nebriga još su jače naglašene jer nemaju ni opravdanje u materijalnoj oskudici koja onemogućava prenos posmrtnih ostataka svih poginulih vojnika. Crnjanski, kao putopisac navodi sopstveno svedočenje o grčkom obeležavanju pomena poginulim Krfljanima koje opisuje kao naglašeno svečano i patetično, a za njega osvešćujuće jer plakat, postavljen ispred crkve u kojoj se obeležava stradanje, nemilosrdno svedoči da je poginulih sa Krfa veoma mali: „Kad sam izašao iz crkve videh plakat sa mrtvima sa Krfa. Bilo ih je osmoro” (Crnjanski 1925i: 4).
Priroda tekstova i različitost njihovih funkcija usloviće i različiti oblik, odnosno zahtevaće promene samog dela. Ako su putopisne reportaže objavljene kao novinski članci imale, pored estetske funkcije, i praktičnu, da podstaknu na promenu i ukažu na konkretnu potrebu za ispravljanjem nepravde učinjene poginulim vojnicima zanemarivanjem njihovih grobova, potonji književni tekst, objavljen kao putopis 1930. godine, više nema praktičnu svrhu.
Crnjanski, zbog toga, i preuređuje svoj tekst i iz njega uklanja sve ono što predstavlja višak.
Izmene koje je Crnjanski vršio spajajući putopisne reportaže u celoviti tekst vezane su za izostavljanje svih publicistički oblikovanih delova teksta, najčešće uvodnih i završnih delova članaka, zatim za izbacivanje navoda i citata, kao i direktne kritike nacionalnog mentaliteta i države. Pored ovih intervencija u tekstu, Crnjanski je izostavio tri članka u celini, prvi pod naslovom Hadžiluk na Krf, do plave grobnice koji je imao funkciju uvoda u seriju reportaža, zatim članak Vido, ostrvo smrti i poslednju putopisnu reportažu, Groblja Srbije na Krfu koja je imala funkciju zaključka. Pored okvirnih tekstova koji su mu u potonjem putopisu bili suvišni, Crnjanski je izostavio pomenuti članak o ostrvu Vido, najverovatnije zbog toga što se u njemu nalazio opširan navod iz zapisa sanitetskog majora Stanojevića koji je imao fukciju dokumentarnog potkrepljenja i naglašavanja stravičnog stanja u kojem se nalazila srpska vojska neposredno po pristizanju na Krf. Izostavljena uvodna reportaža takođe je sadržala umetnuto svedočanstvo o stvarnim događajima i uslovima koji su bili daleko od svega herojskog i uzvišenog. Crnjanski je, naime, uključio u svoj tekst neobjavljena pisma Milutina Bojića upućena verenici u kojima je izneta pesimistička ispovest o stradanju naroda i pamćenju te tragedije u budućem vremenu: „Ali zašto ti sve to pišem? Sve je prošlo” (prema: Crnjanski 1925a: 5). Prvobitni oblik ovih tekstova, pisan za dnevne novine, sadržao je delove koji su imali funkciju samo u kontekstu tog vremena jer su se neposredno obraćali čitaocima sa idejom da na njih utiču na određeni način, ali izvan konteksta članka u dnevnim novinama, za njih nije bilo potrebe i takva mesta su dosledno isključena iz potonjeg oblika putopisa.
Druga vrsta izmena bila je vezana za iznošenje eksplicitne kritike, usmerene i na državu i na mentalitet naroda, o čemu je pisala Slađana Jaćimović: „Crnjanski […] u ovim putopisima odaje počast velikom srpskom stradanju, ali piše i kritiku nacionalnog mentaliteta i države, sklonih patetičnoj retorici i kratkom pamćenju” (Jaćimović 2009: 231). Tako tekst Krf, plava grobnica naše vojske koji objavljuje Vreme 18. 8. 1925. ima dva retorska pitanja više u odnosu na potonji tekst. Opis morskog dna na kojem leže kosturi tolikih vojnika, regruta i dece Crnjanski je završio retorskim pitanjem: „Za nas?” (Crnjanski 1925đ: 1) kojim naglašava kritiku nacionalnog mentaliteta. Čitav dalji opis mrtve vojske Crnjanski je isključio iz potonjeg putopisa: „Lešine i mrtvi naši, najbolja naša vojska, neopojana, nesahranjena, neprekađena, leži pod nama rasuta talasima morskim u pesak. Kuda?” (Crnjanski 1925đ: 1). Potpuno je jasna piščeva namera da kritikuje i narod i državu kao njegovu organizaciju zbog nemara kojem su izloženi oni koji su sve žrtvovali za državu. Takođe, sva do sada pomenuta mesta na kojima je iznošena direktna kritika države uklonjena su u putopisu Krf, plava grobnica. U njemu nema pominjanja zahvalne otadžbine, nema navođenja količine novca utrošene za održavanje grobalja i nema nikakvih aluzija koje bi bile usmerene na promišljanje valjanosti odluke o povlačenju. Jedino što je preostalo u ovom putopisu vezano za kritiku države jesu dva retorska pitanja iz onog dela putopisa koji će kasnije biti osamostaljen, a koja su vezana za mnogobrojnost žrtava, ali i čestu neznanost mrtvih junaka koja izaziva dodatnu egzistencijalnu jezu. Time što su bezimeni, neznani, onemogućen im je i pomen, onemogućeno nam je i sećanje na njih. Uklanjanje eksplicitne kritike države iz putopisnih reportaža pri oblikovanju putopisa Krf, plava grobnica treba posmatrati u kontekstu uklanjanja publicističkih delova teksta. Preradom ovih tekstova Crnjanski je izvršio njihovo pomeranje iz neknjiževne sfere u književnu. Zbog toga mu nije više potrebna eksplicitna kritika i on je izostavlja. Pitanje koje nam se u tom slučaju nameće jeste: da li je ostavio implicitnu kritiku prisutnu? Završetak putopisa je posebno važan za odgovor. Crnjanski je, oblikujući završetak putopisa isključio i mesto na kome se, zapravo, direktno obraća vrhu države pominjući obnavljanje Njegoševe kapele, koju je Kralj Aleksandar svečano otvorio krajem septembra 1925. godine (u isto vreme kada Crnjanski objavljuje svoje putopisne reportaže sa Krfa), insistirajući da je uređenje vojničkih grobalja na Krfu naredni veliki posao koji se mora obaviti. Umesto toga, Crnjanski ostavlja samo odeljak u kome Krf naziva zapuštenom baštom, dakle i dalje je prisutan ton opomene (potrebno je urediti tu baštu), ali opomena je književno oblikovana i postavljena u prvi plan, budući da eksplicitnih zamerki više nema: „Krf je zapuštena bašta, što pliva, sa našim grobljima, po moru” (Crnjanski 1930: 129). Završavajući putopis o Krfu, Crnjanski piše da je Krf mesto veoma izloženo, kako sve lađe pristaju na Krf sa mnogim strancima, te da ih na ulazu u luku dočekuje ostrvo Vido „sa najstrašnijim grobljem namučene Srbije” (Crnjanski 1930: 129). Putopisac zadržava samo mesta u kojima piše o pogledu uprtim u budućnost u kojoj vidi da će srpsko groblje na ostrvu Vido postati vidno kao spomenik Slobode u Njujorku, poznato kao baterije Gibraltara budući da je svima izloženo na vidik. Iako zaista može, na prvi pogled, izgledati da je Crnjanski potpuno ublažio kritiku države, on ju je samo pomerio na književni plan i oduzevši joj eksplicitnost, učinio ju je još ubojitijom. Završetak putopisa iz 1930. godine uključuje u sebe povest o boravku Kazanove na Krfu i njegovih nedaća vezanih za ljubavne poduhvate i gubljenje novca. Crnjanski, unoseći Kazanovin citat u svoj tekst, i još više, završavajući svoj putopis Kazanovinim rečima (kojima se daje privilegovano mestu, na samom završetku dela), implicitno otvara pitanje o povezanosti sudbine Kazanove, koga niko ne ceni od onog trenutka kada ostaje bez novca, i mrtvih srpskih vojnika, koji nikome više nisu potrebni kada su dali zaista sve što su imali. Dakle, iako je preoblikovana, kritika države nije bila izbačena.
Treća vrsta izmena koju je Crnjanski činio oblikujući jedinstveni putopis od putopisnih reportaža je i najinteresantnija jer se tiče uklanjanja politički nekorektnih delova teksta, odnosno onih stavova koji su bili odveć provokativni nekome u tadašnjoj Kraljevini, a, nažalost, takvi bi bili i u naše vreme. Pomenuta mesta vezana su za isticanje zasluga Srba u stvaranju ruske flote na Crnom moru: „Srpske su flote stvorile pomorstvo i trgovinu Rusa po Crnome Moru”7 (Crnjanski 1925g: 1) ili odnosa Srba prema moru, konkretno rečenica: „Srpsko je ovo more oduvek” (Crnjanski 1925g: 1) izrečena za Jadran, ili „Jadran je bio naš oduvek” (Crnjanski 1925d: 1). U putopisu je preostao samo odeljak u kome se o Jadranu govori sa pažnjom kao o mestu susreta Srba i Hrvata, strogo s ravnotežom i naglašavanjem zajedničkog učestvovanja: „Jadran je bio more Nemanića, more Tomislava […] Jadran je bio more Hrvata, hrvatske slave i svetskoga glasa, srpskih lađara, srpskih putnika, ratnika u dalekim krajevima. More Stare Srbije” (Crnjanski 1930: 109). Čitav odeljak teksta posvećen veroispovesti stanovnika Boke Kotorske isključen je iz teksta putopisa 1930. godine: „Boka Kotorska, na jugu od Dubrovnika, najlepši je i najsiromašniji deo Jadrana. Stanovništvo je, uglavnom, pravoslavno, a i katolici slave krsnu slavu” (Crnjanski 1925b: 1). U pisanju o Kotoru, pominjući Bokeljsku Mornaricu i Nemanjiće, Crnjanski je izmenio deo koji konkretizuje državu, pa je umesto jedne duboke Srbije, navedena samo sintagma naša zemlja. Isto tako, na završetku putopisa nema više rečenice: „Mrtvi su stvorili Veliku Srbiju, mrtvi su stvorili Jugoslaviju, ne mogu ležati rasuti i zaboravljeni” (Crnjanski 1925i: 4). Tek u ovoj vrsti izmena možemo da prepoznamo uticaj aktuelnih istorijskih prilika i da pretpostavimo da se ova mesta zbog tih okolnosti nisu pojavila u putopisu.
Poslednja promena oblika putopisa sa Krfa odvila se 1959. godine i vidljiva je u knjizi Itaka i komentari. Crnjanski je odabrao deo putopisa, zapravo jednu od putopisnih reportaža sa Krfa iz Vremena i objavio je kao komentar poeme Serbia. Deo putopisa koji je odabran posvećen je obilasku rasutih grobalja srpskih vojnika na severnom delu ostrva, kružnom putanjom od grada Krfa ka severu do mesta Ipsos, pa potom ka zapadu do Paleokastrice i nazad ka Krfu. Razlog za ovakav postupak Miloša Crnjanskog je vrlo praktičan. Poema Serbia nastala je, kako svedoči beleška na njenom kraju, u isto vreme i na istom mestu kao i putopisne reportaže. Budući da dele istorijski kontekst, ovi tekstovi se mogu međusobno i dopunjavati, otuda postavljanje dela putopisa pod naslovom Krf posle rata8 kao komentara poeme. Autor, dakle, poemu dovodi u vezu sa grobljima srpske vojske na Krfu. Otuda je Novica Petković s pravom povezao vojničke žrtve i nesmirenost njihovih duša sa upotrebljenom metaforom za ostrvo osunčani vukodlak. „Izabrano je ostrvo u tuđini, Krf, nastanjeno kostima i senima srpskih ratnika, koje se, izgleda, još nisu smirile: Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen / za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom […]” (Petković 1996: 89). Međutim, da je Crnjanski želeo da samo dodatno osvetli kontekst Serbie, tekst skraćenog putopisa se ne bi pojavljivao kasnije u tomu posvećenom putopisima u Sabranim delima 1966. godine. Pri tome, skraćeni putopis je 1966. godine postavljen na kompoziciono privilegovano mesto budući da se njime završava knjiga, odnosno tom Sabranih dela posvećen putopisima.
Pored kompozicionog mesta, još nešto presudno obeležava ovaj osamo-staljeni deo šireg putopisa, a to što ga izdvaja u odnosu na celinu putopisa iz 1930. godine, jeste njegova lirska priroda. Izdvojeni deo je presudno lirski oblikovan. U njemu Crnjanski piše samo o mrtvima i njihovim grobovima razbacanim širom Krfa naglašavajući hudu sudbinu srpskih vojničkih grobalja u tuđini. U tekstu dominiraju slike rasutih grobova, neuređenih grobalja, a pored ovih slika jedino je stalno naglašena večna smirenost pomrlih. Ta smirenost se prenosi i na sam način opisivanja, te se često potpuno isključuju glagoli iz rečeničnog niza: „Na jednom brežuljku opet grobovi, ispod kukuruza. […] Malo dalje, u kukuruzima, opet dva groba. […] Malo dalje, iza jednog ćuvika, opet dva groba. […] Jedna kanta od benzina u trnju. […] Kod sela Katomeri 500 grobova Šumadijske divizije. […] Iza jednog ćuvika devet grobova. malo dalje, kod jedne crkvice, opet dva. […] Između zelenih maslina svud ih ima” (Crnjanski 1966: 452).9 Na taj način, putopis postaje niz slika kojima se Crnjanski služi da bi proizveo određeni efekat, odnosno osećanje, zatim, u tekstu su sve vreme prisutna ponavljanja i oslanjanje na melodiju rečeničnog izraza što ga sve približava lirskom.
Prisustvo masovne smrti, jer grobovi su bezbrojni, ali i ponavljanje prezimena na krstačama prizivaju užas kod putopisca zato što nije samo u pitanju samo nestanak iz života i žrtvovanje koji su sastavni deo vojničke sudbine, već je u pitanju apsolutni nestanak jer nema više ni njihovih imena, ona su izgubljena zajedno sa trulim krstačama, pa ne može biti ni priče o njima, ni pomena. Putopisac naglašava i prostornu izdvojenost mrtvih srpskih vojnika u odnosu na zavičaj, jer među maslinama „leže oni sa Uba, Morave, Đetinje, tvrdi i nemi, zanemeli zauvek” (450). Izdvojenost je naglašena i onda kada se uviđa izvesna sličnost u prostoru, kao kada putopisac pretpostavlja da se oni koji počivaju u polju kukuruza, možda zbog toga raduju, budući da ih takav kontekst približava zavičajnom prostoru kog su lišeni u svom večnom počinku. Međutim, odsustvovanje se ovim poređenjem još više naglašava: „Malo dalje, u kukuruzima, opet dva groba. Možda se raduju da su u kukuruzima, kao da su u svom zavičaju” (451).
Stalnim kontrastom tuđine i zavičaja, Crnjanski naglašava strašno nepripadanje pokojnika tom prostoru, a neprimetno je prizvan nemar države koja bi morala da prenese kosti svojih vojnika u otadžbinu. Zato će Crnjanski samo pominjati orah kao drvo pod kojim nije neobično naći grob srpskog vojnika, kao što je to slučaj kada je u pitanju maslina. Pri kraju teksta Crnjanski naglašava patos navodeći natpis ZA PRAVDU I SLOBODU sa krstova, a u isto vreme navodi stvarnost koja depatetizuje svaki zanos: „U kukuruzu vidim jedan grob. Ko zna čiji. Kod sela Katomeri 500 grobova Šumadijske divizije. A ko zna koliko je njih u njima sahranjeno!” (451). Pominjući manastir Paleokastricu, Crnjanski u putopis uključuje figuru Odiseja. Odisej je, verovatno, uključen u tekst jer predstavlja simbol čoveka koji se vraća iz rata čime se naglašava udes srpskih vojnika koji ostaju da leže u tuđini.
Završetak putopisa je posebno pažljivo oblikovan. Grobovi su svuda, nekoliko imena Crnjanski navodi i niz prekida nužnošću povratka, slikom meseca i mraka koji se spušta. Put kojim se vraćaju u grad Krf, vodi kroz groblja, ona se u slici umnožavaju, postaju sveprisutna, a Crnjanski tom slikom završava zapis, uključujući ponovo, hladni ton iz putopisnih reportaža, kojim naglašava odsustvo brige države: „Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije na njih potrošilo dosada ni toliko koliko košta, na Krfu, magarac” (452). Ova rečenica nije nova, ona je bila prisutna u putopisnim reportažama iz 1925. godine na više mesta. Nije je bilo u putopisu iz 1930. godine, a postavljena je na kraj poslednjeg oblika ovog putopisa u knjizi Itaka i komentari. Ali, njena funkcija nije vezana za pokušaj dodvoravanja novoj, komunističkoj vlasti, kao što je bilo mišljenja (videti: Mirkov Bogdanović 2013: 48), jer kritika države je najubojitija upravo u ovom poslednjem obliku putopisa. Ona je poput neke vrste epiloga, ostvarena u drugačijem tonu nego čitav prethodni tekst. Reč magarac postavljena je na sam kraj teksta zato što ona predstavlja simbol. Značenje ovog simbola veoma je složeno i ono se ne završava vezom sa odsustvom znanja, budući da je magarac najčešće simbol gluposti, nego ima i druga značenja. Hrist je odabrao upravo magarca za ulazak u Jerusalim da bi naglasio vrlinu krotkosti, te magarac označava i poniznost, strpljenje i siromaštvo u hrišćanskoj misli10. Crnjanski je sliku koju je uveo 1925. godine, prestilizovao uklanjajući pominjanje „zahvalne otadžbine” i retorskog pitanja, ostavljajući samo simbol magarca. Direktna kritika mu više nije potrebna jer nema ni vinovnika, bivše države, ali upotrebljeni simbol svojim značenjem obuhvata krotkost hrišćanskog žrtvovanja i, u isto vreme, subverzivno oličava pitanje o svrhovitosti stradanja srpske vojske jer na tom žrtvovanju počiva država iz čijeg imena se vidi da za nju vojnici nisu ni pošli da ratuju, te su zapravo obmanuti. Istovetni politički proces kojim je nastala prethodna država ponovljen je nakon Drugog svetskog rata te je Crnjanskova suberzivnost utoliko hrabrija. Eksplicitnost kritike prethodne države iskorišćena je na samom kraju kao maska za fundamentalnu kritiku i novonastale države.
Milan D. Aleksić
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet
Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima
2 Rad je nastao u okviru NP 178026 „Proučavaoci književnosti u srpskoj kulturi druge polovine dvadesetog veka” na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
3 Takvo je mišljenje Nade Mirkov Bogdanović izneto u knjizi Poetika verzija putopisne i memoarske proze Miloša Crnjanskog: „Mora se imati na umu da je Crnjanski svoje rane reportaže pisao kao slobodan i nezavisan književnik i novinar, (…) dok je krajem 20-ih godina, kada je priređivao zbirku, već bio službenik vlade, sa dvogodišnjim iskustvom atašea za štampu u Berlinu i sa izgledom da takvu karijeru nastavi, pa verovatno nije bilo uputno da objavljuje kritike na račun vlade i kraljevske porodice. (…) Promene političkih prilika i društvenog položaja pisca verovatno su uticale i na promene putopisa sa Krfa, koje se opet manifestuju pre svega na sadržinsko-tematskom planu. U seriji reportaža sa Krfa i ostrva Vido, 1925. godine, Crnjanski žestoko napada državne institucije zbog strašne zapuštenosti grobova srpske vojske, dok su u verziji iz 1930. takva mesta eliminisana. (…) Tako se ovom tekstu posle skoro tri decenije vraća samostalnost, ali i inicijalna ideja da se za zaborav žrtava srpske vojske osude institucije tadašnje države. (…) Iako ne treba sumnjati i iskrena uverenja pisca, teško je oteti se utisku da se ovakva osuda pojavljuje 1959. godine, kada država kojoj je upućena odavno ne postoji, i kada je, sa stanovišta vladajućeg komunističkog režima, mogla biti samo dobrodošla” (Mirkov Bogdanović 2013: 47−48).
4 Videti: Spomenica prvog putovanja Kraljevske Mornarice u inostrane vode / Krf, Malta, Bizerta, Jadranska straža, Split, 1929, str. 15–19.
5 Naslovi ostalih putopisnih reportaža: Jadran, more srpske istorije, Herceg Novi, na Jadranu, Duboka Srbija u Jadranu, U Kotoru, (sve četiri navedene reportaže imaju istovetni nadnaslov: Put Krfa, plave grobnice naše vojske), Krf, plava grobnica naše vojske (nadnaslov: O Srbiji koja je raspeta za sve nas), Vido, ostrvo smrti (nadnaslov: Groblja Srbije među čkaljem i smrdljevkom), Naša groblja na Krfu (nadnaslov: Groblja Srbije, pod čkaljem i smrdljevkom), Po Krfu do Jonskog mora (nadnaslov: Groblja Srbije u trnju), Krf, kakav je sad (nadnaslov: Zapuštena groblja Srbije) i Groblja Srbije na Krfu (nadnaslov: Jedan neiskupljen zavet otadžbine).
6 Crnjanskova subverzivnost na ovom mestu je očigledna. Najmučnije je to što i danas možemo postaviti istovetno pitanje budući da je na spomeniku na ostrvu Vido 2006. godine zamenjena ploča na kojoj je bila petokraka novom, na kojoj se nalazi grb Kraljevine Jugoslavije. Verovatno i dalje ne bismo voleli da čujemo mišljenje mrtvih. Uporediti takav odnos države sa stavom vojnika vidljivim na natpisu sa nadgrobnog spomenika koji Crnjanski navodi: „Zbogom otadžbino. Zbogom roditelji, rođaci i prijatelji. Ja ostajem ovde. Odavde počinje Velika Srbija” (Crnjanski 1925e: 4).
7 Istina, ostala je rečenica: „Srbi su Rusima osvojili trgovinu i brodarstvo po Crnome moru” (Crnjanski: 1930: 117).
8 Za razliku od putopisne reportaže koja je nosila naslov Po Krfu do Jonskog mora.
9 U nastavku citiranja ovog izdanja ćemo beležiti samo brojeve stranica na kojima su citirani delovi teksta.
10 „An ass was chosen by Christ for his entry into Jerusalem both to fulfil a prophecy and to signify the virtue of meekness, and thus usually stands for humility, patience and poverty in Christian thought” (Tresidder 2008: 8).
LITERATURA
Bertolino 1995: N. Bertolino, Beleške, u: M. Crnjanski, Putopisi, I, prir. N. Bertolino, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, Editions L’Age D’Homme, BIGZ, Srpska književna zadruga.
Jaćimović 2009: S. Jaćimović, Putopisna proza Miloša Crnjanskog, Beograd: Učiteljski fakultet.
Mirkov Bogdanović 2013: N. Mirkov Bogdanović, Poetika verzija putopisne i memoarske proze Miloša Crnjanskog, Beograd: Narodna biblioteka Srbije.
Petković 1996: N. Petković, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: Srpska književna zadruga.
Spomenica 1929: Spomenica prvog putovanja Kraljevske Mornarice u inostrane vode /Krf, Malta, Bizerta, Split: Jadranska straža.
Tresidder 2008: J. Tresidder, The Watkins Dictionary of Symbols, London: Watkins publishing.
Crnjanski 1925a: M. Crnjanski, „Hadžiluk na Krf, do Plave Grobnice”, Vreme, 1975 (29.7.1925), Beograd, 5. Crnjanski 1925b: M. Crnjanski, „Jadran, more srpske istorije”, Vreme, 1804 (7.8.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1925v: M. Crnjanski, „Herceg Novi, na Jadranu”, Vreme, 1805 (8.8.1925), Beograd, 4.
Crnjanski 1925g: M. Crnjanski, „Duboka Srbija u Jadranu”, Vreme, 1806 (9.8.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1925d: M. Crnjanski, „U Kotoru”, Vreme, 1807 (10.8.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1925đ: M. Crnjanski, „Krf, plava grobnica naše vojske”, Vreme, 1815 (18.8.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1925e: M. Crnjanski, „Vido, ostrvo smrti”, Vreme, 1817 (20.8.1925), Beograd, 4.
Crnjanski 1925ž: M. Crnjanski, „Naša groblja na Krfu”, Vreme, 1827 (30.8.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1925z: M. Crnjanski, „Po Krfu do Jonskog mora”, Vreme, 1830 (2.9.1925), Beograd, 3.
Crnjanski 1925i: M. Crnjanski, „Krf, kakav je sad”, Vreme, 1855 (27.9.1925), Beograd, 4.
Crnjanski 1925j: M. Crnjanski, „Groblja Srbije na Krfu”, Vreme, 1857 (29.9.1925), Beograd, 1.
Crnjanski 1959: M. Crnjanski, Itaka i komentari, Beograd: Prosveta.
Crnjanski 1966: M. Crnjanski, Putopisi, Beograd, Novi Sad, Zagreb, Sarajevo: Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost.
