Piše: Radoslav Bratić
Danilo Kiš je bio strastveni i odani pušač, koji je za cigaretu bio vezan kao Antej za zemlju. Stajala mu je među prstima kao prirodni deo tela, nalik na kandilo u popovskoj ruci ili pero u Njegoševoj šaci. S cigaretom je izgledao posvećeno, dok bi usnama iz dubine svojih pluća izvlačio crnu pređu dima ispuštajući ga i duvajući kao zaštitni omotač oko sebe. Ličilo je to na prelju koja zamotava svoju pređu pa vreteno, od koje će sačiniti potku za neko buduće tkanje.
Za Kiša pušenje je značilo mnogo više od uhodanog, rutinskog i običnog duvanjenja. Ma koliko to metaforično i slobodno zvučalo, usudio bih se reći da je Kiš kroz pušenje iskazivao svoj odnos, prema književnosti, prema činu stvaranja uopšte. Voleo je da puši i domaće i strane cigarete, a najviše se divio novoj marki Davidov.
Kada bi zapalio cigaretu prebacio bi onu svoju dugu nogu preko druge, malo se nagnuo napred i sklupčao, kao da je i sam pomalo sagorevao zajedno sa dotrajavanjem njenog brzogorećeg carstva, za svakog pušača – tog veličanstva nad veličanstvima. Baš kao što je kao pisac predano sagorevao nad svakom svojom knjigom, a posle se žalio da je iscrpeo svoj rudnik i da je gotovo s pisanjem. Pisac posle završene knjige izgleda kao pušač koji je istrošio cigarette, a zgazio je u noć i nema gde da ih kupi. Prazno i porazno.
Opštu utehu Kiš nije priznavao. On je bio pisac detalja, pojedinačne i lične drame. Mogli su je osetiti i odgonetnuti samo pravi čitaoci, a njih je po pravilu uvek premalo. On je bio intelektualac većeg nivoa od svoje sredine, raznovrsnijeg umeća i obrazovanja od svojih čitalaca. Ali Kiš je računao sa tim. Bio je odveć tužan,jer kako bi Koprivica rekao, nije imao pravog sagovornika. Zbog toga se i sam trudio da sve prevede u smeh kako bi se ta nelagoda manje osetila.
Kako je u Kišovim usnama dogorevala cigareta tako je i njegova rečenica postajala sve gušća i napetija. A cigareta mu je bila kao duhovna pratnja, i s obzirom na brzo trošenje, možda jedini podsetnik da je vreme nemilosrdno ograničeno. U malim pauzama između pušenja mučio se i patio, nije imao onakve uzlete kao kada mu je cigareta bila upaljena. Jer pravi pušači već od momena otvaranja kutije ulaze u ritual, predaju se jednom uzvišenom stanju na putu od Prvog do poslednjeg dima. Takav je bio i Kišov književni postupak, od prve do poslednje rečenice. Cigaretu je gasio neveselo i s indignacijom što je već kraj protivno želji i raspoloženju pušača. Svoje proze je slično završavao, ostavljajući uvek kod čitaoca osećaj radoznalosti da pisac tu ima još mnogo štošta da kaže.
Dok je govorio o vrstama cigareta Kiš je zapravo objašnjavao i obrazlagao svoj književni ukus, svoj odnos prema književnosti.
Kada je prestao pušiti, mada je to od njega bilo iznuđeno, bio je očajan. Pleo je ruke, mahao, ukrštao ih, ne znajući više gde da ih smesti ni šta da čini sa njima. Vidljivi su bili tragovi nikotinskog žutila po piščevim prstima desne i leve ruke a to je uvek glavni znak žestoke pušačke biografije. Kada bi kucnuo gong – a on je nepogrešivo kod svakog pušača tačan – Kiš je skakao sa stolice, šetao, tražio molećivo knjige po stanu ne bi li bar potisnuo tu stravičnu opojnu naviku, koja kod pušača postaje deo same krvi, način rada njegove žile kucavice, opsesija kojoj nema leka. “Kao da ima crva, koji se uznemirio (u čoveku) i koji traži “izlaz”. Od drugih koji bi kraj njega zapalili zgrabio bi kutiju sa cigaretama, mirisao je sa svih strana i onda brzim pokretom ruke bacao je i oslobađao se, doživljavajući pri tome uvek mali stres. To je onaj isti stres pisca čiji junak neminovno mora da strada.
U Kišovoj prozi retko ćete naći bezbrižnog pušača. Cigareta je uglavnom obeležje teških ljudskih patnji, način da se koliko toliko oteraju sumorne misli. U “Mansardi” na jednom mestu pisac će reći: “Kad mu je cigareta dogorela do nokata, čovek je prignječi u pepeljaru. Bilo je u tom gestu očajanja i rešenosti. Liznu cev pištolja i ja videh…Onda odjeknu pucanj.” U “ Enciklopediji mrtvih”, u priči “ Posmrtne počasti” čitamo: “Suteren u nekom bolesnom polumraku, dimu cigareta i smradu vina i anizeta, mučne scene porodičnih svađa, tuče, urlici, ridanja.” U istoj knjizi na drugom mestu, opisujući paljenje cigarette, veli: “Sad baca šibicu u visokom luku, u blato..U očima mu užas.” To je onaj isti užas iz očiju Danila Kiša koji je odjednom bio sprečen da puši. Usuđujem se reći da mu je više iznenadna nemogućnost pušenja donela bolest nego što mu je u bolesti smetalo pušenje. Ostavio sam mu na grobu kutiju cigareta koja mu pripada.
I drugi jedan pisac Robert Muzil, bio je pušač od nerva. Iz dana u dan vodio je dnevnik o svom pušenju. Da bi zaključio: ne bi li umesto borbe protiv pušenja trebalo da menjam svoj stav prema pisanju. Pretposlednjeg dana života, pre nego što će u 42. godini umreti iznenadno, ispušio je šest a poslednjeg dve cigarete.
Kako je samo teško čoveku kad izgubi prijatelja i čitaocu kad izgubi prisustvo pisca koga je voleo. I kako li će samo, o Bože, izgledati svet ako budu umirali majstori i čarobnjaci reči a ostajale budale.
Kiš bi, siguran sam, smejao se svojim posmrtnim počastima. Uzeo bi svaki tekst o njemu objavljen, pročitao ga s olovkom u ruci, podvlačio i križao. Na kraju bi možda ostala samo jedna rečenica: “A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavna – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.”
A šta je uostalom život nego ona brzogoreća cigareta duvana koja se pretvara za tren u pepeo i pušač onaj prevareni Antej, koga Herakle od zemlje podiže i poništava mu snagu.
