Imam još jednog prijatelja ovde u komšiluku. To je jedan plav, nepokretan muškarac koji i zimi i leti svojim kolicima stoji sasvim uz prozor. Može da izgleda veoma mlad, u njegovom vrebajućem licu ima čak nečeg dečačkog. Ali ima i dana kad stari, minuti prolaze kroz njega kao godine i iznenada, on je starac čije su ugasle oči skoro već napustile život. Dugo se znamo. Najpre smo se pogledali, kasnije se nehotice nasmešili, godinu dana smo se pozdravljali i bogzna otkad pričamo jedno drugom ovo ili ono, nasumce, kako se zbiva.
“Dobar dan”, doviknuo je kad sam prolazio, i njegov prozor je još bio otvoren prema bogatoj i mirnoj jeseni: “Dugo vas nisam video.”
“Dobar dan, Evalde.” Prišao sam njegovom prozoru, kao što sam običavao da činim, u prolazu. “Bio sam na putu.” “Gde ste bili?” pitao je nestrpljivim očima. “U Rusiji.” “O, tako daleko” – nagnuo se unazad, i onda: “Kakva je to zemlja, Rusija? Veoma velika, zar ne?” “Da”, rekoh, “velika i osim toga…“
“Glupo li sam pitao?”, smeškao se Evald i pocrveneo. “Ne, Evalde, naprotiv. Pošto pitate kakva je to zemlja, štošta mi postaje jasno. Na primer, sa kim se Rusija graniči.” “Na istoku?”, ubaci moj prijatelj. Razmišljao sam: “Ne.” “Na severu?” istraživao je nepokretan čovek. “Vidite”, dosetih se, “čitanje zemljopisne karte pokvarilo je ljude. Tamo je sve glatko i ravno, i ako su označili četiri strane sveta, čini im se kao da je sve urađeno. Ali nijedna zemlja nije atlas. Ima planine i provalije. I mora i dole i gore da se sudara sa nečim.”
“Hm…“ – razmišljaše moj prijatelj. “U pravu ste. Sa kim bi Rusija mogla da se graniči na ove dve strane?” Iznenada, bolesnik je počeo da izgleda kao dečak..
“Vi znate”, doviknuo sam. “Možda sa bogom?” “Da”, potvrdio sam, “Sa bogom.” “Tako”, klimnu moj prijatelj sa puno razumevanja. Tek su mu se onda pojavile pojedinačne sumnje. “Da li je bog neka zemlja?” “Ne verujem”, odgovorih, “ali u primitivnim jezicima mnoge stvari imaju isto ime. Tu je jedno carstvo koje se zove bog, a onaj koji njime vlada takođe se zove bog. Jednostavni narodi često ne mogu da razlikuju svoju zemlju i svoje careve; oboje su veliki i dobri, strašni i veliki.”
“Razumem”, reče polako čovek na prozoru. “A da li se u Rusiji primećuje ovo susedstvo?” “Primećuje se u svakoj prilici. Uticaj boga je veoma moćan. Bez obzira koliko može da se donese iz Evrope, stvari sa Zapada su kamenje čim pređu granicu. Katkad drago kamenje. Ali samo za bogate, takozvane ’obrazovane’, dok iz preka drugom carstvu dolazi hleb od kojeg narod živi. “A toga narod ima u izobilju”? Oklevao sam: “Ne, to nije slučaj, uvoz iz boga otežavaju određene prilike…” Pokušavao sam da ga odvratim od tih misli. “Ali puno toga je preuzeto iz običaja onog velikog komšiluka. Na primer, čitav ceremonijal. Caru se obraćamo slično kao bogu.” “Tako, dakle, ne kaže se: veličanstvo?” “Ne, obojicu nazivamo taticama.” “ I klečimo pred obojicom?” “Bacamo se pred obojicom na zemlju, dotičemo čelom zemlju, plačemo i govorimo: ’Grešan sam, oprosti mi, tatice’.” Nemci, koji to posmatraju, tvrde: sasvim nedostojanstveno ropstvo. Ja o tome mislim drugačije. Šta klečanje treba da znači? Njegov smisao je da objasni: osećam strahopoštovanje. Ali za to je dovoljno da se skine kapa, misli Nemac. Da, pozdrav, naklon, u izvesnom smislu i oni su izrazi za to, skraćenice koje su nastale u zemljama gde nije bilo toliko prostora da bi svako mogao da legne na zemlju. Ali skraćenice ubrzo počinjemo da koristimo mehanički i nismo više svesni njihovog smisla. Zato je dobro, gde još ima prostora i vremena za to, da se se gest ispiše, cela lepa i važna reč: “strahopoštovanje.”
“Da, kad bih mogao, i ja bih klečao…”, sanjario je nepokretan čovek. “Ali “, nastavio sam posle pauze “u Rusiju dolazi i mnogo šta drugo od boga. Ima se utisak da sve novo on uvozi, svako odelo, jelo, vrlinu i čak greh mora prvo on da odobri pre nego što uđe u upotrebu. Bolesnik me je posmatrao skoro zaprepašćeno. “To je samo jedna bajka na koju se pozivam”, požurio sam da ga umirim, “takozvana Bilina, ’bilo’/gewesen – Prim prev./ na nemačkom. Ukratko ću vam ispričati sadržaj. Naslov je: Kako je izdaja došla u Rusiju.” Naslonio sam se na prozor, nepokretan čovek je zatvorio oči, kao što je to rado činio kad je negde počinjala neka priča.
“Grozni car Ivan hteo je da knezovima u susedstvu nametne danak i pretio im je velikim ratom ako ne budu slali zlato u Moskvu, u beli grad. Pošto se posavetovaše, knezovi rekoše kao jedan: ’Postavićemo ti tri zagonetke. Dođi onog dana koji ti odredimo, na Orijent, kod belog kamena, gde ćemo biti skupljeni i reci nam tri rešenja. Ako budu tačna, dajemo ti dvanaest bačvi zlata koje zahtevaš od nas.’ Najpre je car Ivan Vasiljević razmišljao, ali smetala su mu mnogobrojna zvona njegovog belog grada Moskve. Onda je pozvao svoje naučnike i savetnike i svakog ko nije umeo da odgovori na pitanja, naredio je da odvedu na veliki Crveni trg, gde se upravo gradila crkva Vasilija Golog, i jednostavno mu odrube glavu. Pri jednom takvom poslu vreme mu je tako brzo prošlo, da se iznenada našao na putu za Orijent, ka belom kamenu gde su čekali knezovi. Nije znao da odgovori ni na jedno od tri pitanja, ali jahanje je dugo trajalo i još je uvek je bilo moguće da sretne nekog mudraca; tada je puno mudraca bilo u bekstvu jer su svi kraljevi imali običaj da nalože da se mudracima odrubi glava ako im nisu izgledali dovoljno mudri.
Nekog takvog nije video, ali jednog jutra ugleda jednog starog, bradatog seljaka koji je zidao crkvu. Već je dospeo dotle da podigne krov i postavi letve. Ali bilo je zaista čudno što je stari seljak uvek ponovo silazio niz crkvu da bi od uskih greda koje su dole bile naslagane uzimao samo po jednu umesto da odjednom uzme više u svoj dugačak kaftan. Tako je stalno morao da se penje i da silazi i uopšte se nije moglo sagledati da će on na ovaj način ikad odneti stotine greda na njihovo mesto. Zato je car postao nestrpljiv.: ’Budalo”, vikao je (tako se najčešće u Rusiji nazivaju seljaci), “ trebalo bi da se dobro natovariš svojim drvetom i onda da se penješ na crkvu, to bi bilo mnogo jednostavnije.’ Seljak koji je upravo bio dole, stajao je, držao ruku iznad očiju i odgovorio: ’To, care Ivane Vasiljeviču, moraš meni da prepustiš svako najbolje zna svoj zanat; uostalom, pošto već ovuda prolaziš, reći ću ti rešenja za tri zagonetke, koja ćeš na belom kamenu na Orijentu, nedaleko odavde, morati da znaš.’ I nabrojao mu je po redu tri odgovora. Car je od zaprepašćenja jedva mogao da misli. ’Šta treba da ti dam za nagradu?’, upita konačno. ’Ništa’, odgovori seljak, podiže jednu gredu i htede da se popne na merdevine.. ’Stani’, naredi car, to ne ide, moraš nešto da poželiš.’ ’Pa, tatice, ako naređuješ, daj mi jednu od dvanaest bačvi zlata koje ćeš dobiti od knezova na Orijentu.’ ’Dobro’, klimnu car. ’Daću ti bačvu zlata.’ Onda u žurbi odjaha da rešenja ne bi opet zaboravio.
Kasnije, kad se car vratio sa Orijenta sa dvanaest bačvi zlata, zatvori se u Moskvi u svoju palatu, usred petotoranjskog Kremlja, i prosu jednu bačvu za drugom na sjajne tremove sale tako da je nastalo pravo brdo od zlata koje je bacalo veliku crnu senku na pod. U zaboravnosti car je ispraznio i dvanaestu bačvu. Hteo je opet da je napuni, ali bilo mu je žao da oduzme toliko zlata od sjajne gomile. Noću ode u dvorište, napuni sitnim peskom bačvu do tri četvrtine, vrati se tiho u svoju palatu, stavi zlato preko peska i sledećeg jutra posla po glasniku bačvu u onaj kraj daleke Rusije gde je stari seljak gradio svoju crkvu. Kad ovaj vide glasnika kako dolazi, siđe sa krova koji još nije bio ni blizu gotov i doviknu: ’Ne moraš da prilaziš bliže, prijatelju, vrati se sa svojom bačvom koja ima tri četvrtine peska i jedva četvrtinu zlata; ne treba mi.
Reci svom gospodaru da dosad nije bilo izdaje u Rusiji. Ali sam je kriv kad bude primetio da se ni na koga ne može osloniti, jer on je pokazao kako se izdaje i vek za vekom njegov primer će naći mnoge koji će ga oponašati u celoj Rusiji. Meni ne treba zlato, mogu da živim bez zlata. Ne očekujem zlato od njega, već istinu i pravičnost. Ali on me je prevario. Reci to svom gospodaru, groznom caru Ivanu Vasiljeviću koji sedi u svom belu gradu Moskvi sa svojom rđavom savešću i u zlatnoj odeći.’
Posle kratkog jahanja okrete se glasnik još jednom: seljak i njegova crkva iščezoše. Ni naslagane grede nisu više ležale tamo, sve je bilo pusta, ravna zemlja. Preneražen, odjuri čovek nazad u Moskvu, stade bez daha pred cara i ispriča mu prilično nerazumljivo šta se desilo i da tobožnji seljak nije bio niko drugi nego sam bog.
“Da li je u tome bio u pravu?” reče tiho moj prijatelj pošto se moja priča završi.
“Možda…” odgovorih ja, “ali, znate, narod je – sujeveran – uostalom, moram da idem, Evalde. “Šteta”, reče oduzet čovek iskreno. “Nećete li ponovo da mi ispričate neku priču?” “Rado – ali pod jednim uslovom.” Još jednom sam prišao prozoru. “Naime?” – začuđeno će Evald. “Morate, kad se ukaže prilika, sve da ispričate deci u komšiluku”, molio sam. “O, deca sad tako retko dolaze kod mene.” Tešio sam ga: “Već će doći. Očigledno u poslednje vreme niste bili raspoloženi da im pričate priče, a možda niste ni imali materijala, ili ga je možda bilo previše. Ali ako neko zna neku stvarnu priču, verujete li da to može da ostane skriveno? Nipošto, to se priča naokolo, naročito među decom.” “Do viđenja.” Otišao sam.
I deca su priču čula još istog dana.
Rajner Marija Rilke
prevela s nemačkog Gordana Jovanović
Izvornik:
Märchen deutscher Dichter, ausgewählt von Elisabeth Borchers; Frankfurt/M., Insel Verlag, 1972.
