Vaspitan u verskom duhu, pored svoje babe prezviterijanke, B. Rasel u svojoj 18 godini raskida intimno sa religijom u trenutku kada je, čitajući delà Dž. S. Mila, otkrio da ne postoje racionalni razlozi za verovanje u božje postojanje. B. Rasel, naime, otkriva da pitanje »ko je stvorio svet?« ako se na njega odgovori »Bog«, povlači za sobom pitanje »A ko je stvorio boga«?, čime dokaz o postojanju boga, kao prvog uzroka gubi svoj smisao.
U toku 1898 godine, proučavajući Lajbnicovu filozofiju, B. Rasel se, sada već kao zreo čovek, vraća na pitanje mogućnosti racionalnih dokaza u korist postojanja božanstva i zaključuje da su svi dokazi za postojanje nekog natprirodnog bića potpuno racionalno neodrživi.
B. Rasel se vraćao na pitanje tumačenja i pobijanja religije povremeno, gotovo u toku celog svog života. Najsistematskije i najopširnije njegovo delo iz te oblasti jeste delo pod karakterističnim naslovom »Zašto nisam hrišćanin?«. Raslov stav prema religiji u ovom delu (a i inače) mogao bi se sumirati ovako : prvo, B. Rasel odbija da veruje, jer uviđa da racionalni razlozi za to ne postoje; drugo, on smatra da crkva igra negativnu ulogu u društvu, jer je protivnik kako socijalnog i moralnog progresa, tako i razvoja nauka. Ako uprkos svemu tome ima dosta ljudi koji još uvek veruju u božje postojanje, B. Rasel razloge za to traži u vaspitanju kojim se ljudima usađuju religiozne predrasude i u ljudskoj želji za sigurnošću. Katkada se kod njega, pored ovih »prosvetiteljskih« motiva (kažem prosvetiteljskih, jer su ovi argumenti poznati još iz doba francuskih prosvetitelja XVIII veka), probija i saznanje da je religija korisna bogatašima kao sredstvo za držanje na uzdi siromašnih. Evo, npr., jednog takvog teksta: »Ova doktrina (misli se na hrišćanstvo — S.K.) vrlo se ugodno podudara sa interesima bogatih i to je verovatno jedan od razloga što je većina vodećih plutokrata duboko religiozna. Ako postoji budući život i ako su nebesa nagrada za bedu ovde dole, mi postupamo ispravno sprečavajući svako poboljšanje zemaljskih uslova života i moramo da poštujemo nesebičnost onih vođa industrije koji dozvoljavaju drugima da zadrže za sebe kratkotrajne zemaljske nevolje, koje se toliko isplate.«41
Od ovakvog stava do uviđanja svih društvenih i klasnih (pored gnoseološko-psiholoških) korena nastanka i održanja religije samo je jedan korak, ali B. Rasel koji, kao što smo već videli, nikada nije prihvatio teoriju klasne borbe, ovaj jedan korak nikada nije učinio.
Odlučno poričući da ima racionalnih razloga za verovanje u boga, B. Rasel ipak pronalazi jednu emotivnu potrebu za koju smatra da je verovanje u nešto natčovečansko zadovoljava. Time B. Rasel zapada u nerazrešivu protivrečnost želje za verom i racionalne nemogućnosti da se veruje. Neka nam par karakterističnih mesta posluže kao ilustracija ove Raslove antinomije: »Ako život treba da bude u potpunosti human, on mora da služi nekom cilju koji izgleda da je, u izvesnom smislu, izvan ljudskog života, nekom cilju koji je bezličan i iznad čovečanstva, takav kao što je bog, ili istina, ili lepota … Dodir sa tim večnim svetom — čak i u slučaju daje to samo svet naše mašte — donosi snagu i mir koje borbe i prividni neuspesi našeg bremenitog života ne mogu u potpunosti da razore.«42 kaže Rasel; i sa njemu svojstvenom kritičnošću on s druge strane uviđa da ova emotivna potreba nije nikakav dokaz da »večiti svet« njegove mašte postoji: »Činjenica da osećam potrebu za nečim što je više od ljudskog nije nikakav dokaz da ta potreba može biti zadovoljena« odgovara Rasel onima koji su njegov stav pokušavali da protumače kao sholastičko »verujem jer je apsurdno«.43
Bilo bi, naravno, i nenaučno i nehumano poricati postojanje emotivne potrebe o kojoj B. Rasel govori — potrebe za nekakvim. vrednostima koje transcendiraju interese čoveka pojedinca. Preterano je i nenaučno samo Raslovo tvrđenje da te vrednosti treba da transcendiraju i interese i potrebe čovečanstva kao celine, tj. da budu nadljudske. Iz te preteranosti izvire i nesrećni sukob između emotivne potrebe za verom i razuma koji veru u nešto nadljudsko odbacuje kao neopravdanu — sukob koji nalazimo kod Rasla. Vrednosti koje su iznad svakog pojedinca, ali ne i iznad čoveka uopšte, raz- rešavaju ovaj sukob emocije i razuma i oplemenjuju ljudski život, bez pri- begavanja maštarijama u koje razum s pravom odbija da poveruje. B. Rasel takav jedino realan izlaz iz ove antinomije nije pronašao.
ZAKLJUČAK
Nadamo se da je čitalac iz dosadašnjeg izlaganja već mogao da stekne osnovni utisak o Raslu, kao ličnosti i stvaraocu. Da je njegova aktivnost veoma kompleksna i plodna i da je širina njegovih interesovanja gotovo neshvatljiva u ovo doba kad većina naučnika i filozofa teži užoj specijalizaciji — to su sve činjenice koje bi bilo teško osporavati.
Prirodno je, što u takvom širokom zahvatu Rasel nije mogao dati podjednako značajne doprinose na svim poljima. Tako, njegova »socijalna filozofija«, tj. njegovi pogledi kako na razvoj društva kroz istoriju i osnovne uzroke tog razvoja, tako i na savremeno društvo i njegove perspektive, nije od nekog većet teoriskog značaja. Moglo bi se reći da je Rasel uočio mnoge probleme savremenog društva, ali da nije uspeo da otkrije pravi način za rešavanje tih problema, da su njegovi predloži u mnogome utopijski i uglavnom nisu novi. Uostalom, to je prilično shvatljivo za ličnost koja nije bila preterano angažovana u društvenim zbivanjima, u konkretnoj društvenoj akciji. Njegovi će pogledi na društvo više ostati kao ilustracija uzaludnosti jednog, zbog svog individualizma usamljenog, mada poštenog, napora da se nađe rešenje i izlaz iz krize savremenog građanskog društva, nego što zaslužuju da uđu u jednu istoriju socijalnih doktrina. Društvenu i klasnu uslovljenost takve Raslove situacije teško da je potrebno objašnjavati, kada se ima u vidu njegovo aristokratsko poreklo i način života.
Raslova rešenja u domenu teoriske etike u murovskoj fazi njegovog razvoja nisu u osnovi originalna (mada to jesu u detaljima) i kao takva nisu od naročitog značaja. Svoja kasnija shvatanja o prirodi etičkog suda i etičkih predikata, kao i o svođenju teoriske etike na analizu značenja reci upotreb- ljenih u moralnim iskazima, Rasel nije u dovoljnoj meri argumentovao, razradio, niti razvio u jednu obuhvatniju teoriju. Tako, mada je on jedan od začetnika savremene emotivističke meta-etike, jer pomenuta njegova shvatanja (koja čine osnovne teze i polaznu platformu savremenih delà u toj oblasti) vremenski prethode svim istraživanjima u tom pravcu, sami pretstavnici ovog pravca se retko pozivaju na njega, te se ne može smatrati da je on izvršio neki znatniji uticaj na razvijanje njihovih shvatanja. O racionalnom elementu, kao i o nedostacima takvog shvatanja teoriske etike bilo je već govora.44
U domenu logike Raslov je značaj neuporedivo veći, po mišljenju mnogih savremenih logičara čak i najveći u poređenju sa njegovim značajem na drugim poljima.
Rasel svakako nije prvi teoretičar koji je radio na logičkim osnovama matematike i na stvaranju pogodnog simboličkog aparata deduktivne logike. Рге njega su na tome radili i dosta uradili Bul, Šreder, Peano i Pirs, a naročito Frege. Tako bi se, naprimer, moglo osporavati da je definisanje osnovnih Dojmova matematike pomoću logike — Raslova zasluga, jer je već pre toga do sličnih rezultata došao i Frege. Slično bi se moglo reći i za uvođenje pojma i simbola propozicionalne (stavne) funkcije, tj. za prenošenje matematičkog pojma funkcije u nešto modifikovanom vidu u osnovni aparat simboličke logike — jer je i to Frege uradio.
Treba, ipak, napomenuti 1) da je Rasel (po vlastitom iskazu) došao do nekih rezultata nezavisno od Fregea i da je tek kasnije, došavši u vezu sa Fregeom, imao prilike da uporedi rezultate. 2) Prethodnici Rasla su imali uže interesovanje (Bul — algebra logike, Peano — samo matematički, a ne i opšte-logički sistem) dok je Rasel u zajednici sa Vajthedom uspeo da napravi jedan sistem simboličke logike mnogo kompletniji i pregledniji od sistema njegovih prethodnika koji pored toga što pruža mogućnost za izvođenje matematike, u isto vreme i povrh toga pretstavlja jedan sistem elementarne deduktivne logike (mada se, naravno, taj sistem i dosada poboljšavao i dopunjavao, a sličnih će ispravki biti i u budućnosti).
Raslova notacija (preuzeta od Peana i dopunjena simbolima za račun relacija) sa izvesnim poboljšavanjima i pojednostavljenjima uporteb- Ijava se i dan-danas u simboličkoj logici, čak i češće nego kasnija notacija Poljaka Lukašijeviča.
Ono što se nekad smatralo Raslovim neobično značajnim otkrićem — njegova teorija deskripcija45 — ustvari nije od naročite principijelne važnosti. To su mnogi savremeni logičan već uvideli.46 Ona je, naime, veoma značajna u okviru jedne određene koncepcije jezika — koncepcije po kojoj svakoj reći u jeziku mora da odgovara neki označeni entitet. Međutim, kada se takva koncepcija s puno dobrih razloga, modifikuje, onda se značaj teorije deskripcija svodi samo na pružanje jednog u izvesnim prilikama i u izvesne svrhe podesnog tehničkog postupka izmene oblika jedne rečenice. Njen pretpostavljeni filozofski smisao i značaj se pri takvoj interpretaciji gubi i to s dobrim razlogom.
Ono što mislimo da ostaje kao trajna vrednost Raslove logike (pored već navedene širine, obuhvatnosti njegovog logičkog sistema, koji je u tom smislu osnovan za savremenu simboličku logiku) jeste Raslov pokušaj rešenja tzv. logičkih paradoksa, tj. njegova teorija tipova i njegova ideja o hijerarhiji jezika. Doduše, i jedna i druga ideja su neprimenljive u običnom jeziku, ali zato su od trajnog značaja za veštačke jezike, za njihovu konstrukciju i način funkcionisanja. Raslova teorija logičkih tipova47 je bila u tehničkim detaljima modifikovana par puta i kod samog Rasla, sa izvesnim modifikacijama se ona javlja i u radovima logičara Poljske škole, ali makako njeni tehnički detalji bili podložni daljem usavršavanju, Raslova je zasluga što ju je prvi formulisao.
Ideja o hijerarhiji jezika se kod Rasla javlja prvi put u Predgovoru Vitgenštajnovom »Traktatu« i mada je sam Rasel nije razvijao sve do 1940 godine (tj. do delà »Inquiry into Meaning and Truth«), dok su je u međuvremenu prihvatili i razvili Tarski i Karnap, ipak ostaje činjenica da je Rasel prvi došao na tu ideju, koja se pokazala kao veoma plodna u savremenoj logici, naravno, ponavljam, samo u okviru rešavanja problema veštačkih jezika deduktivnih nauka.
Što se tiče Raslovih epistemološko-ontoloških shvatanja, oni ne mogu da budu tretirani kao jedna celina, jer je Rasel svoje gledište često menjao. Razvoj njegovih koncepcija smo izneli u prvom delu ovog Predgovora. Svaka faza podleže jednoj drukčijoj vrednosnoj oceni. U detalje takvih ocena je nemoguće upuštati se. Najmanju vrednost možemo pripisati fazi od 1914—1921 godine ne samo zato što je Rasel u to vreme bio subjektivni idealist, ili bar vrlo blizu tog stanovišta, nego i zato što su njegova gledišta u toj fazi veoma protivrečna i ne baziraju se na rezultatima nauka. Čak je i njegovo poznavanje psihologije, na koju se on stalno poziva u delu »Analiza duha«, prilično nesigurno i jednostrano. Makoliko proklamovao empirizam kao svoj osnovni princip i deklarativno bio protiv metafizike, Rasel u to vreme nije zasnivao svoju filozofiju na rezultatima nauke, već je pravio jednu ad hoc filozofiju, veoma metafizičku po svojim rezultatima. Tako se, naprimer, njegov »neutralni monizam« može objasniti kao reagovanje na dualizam metafizike kartezi- janskog tipa, ali upravo kao metafizičko reagovanje čime, naravno, negativne osobine metafizike kao metafizike nisu bile otklonjene, niti je njegova filozofija postala u bitnome bolja ili naučnija od svog neprijatelja — stare metafizike.
Izgleda da je sam Rasel to osetio. Uostalom, taj izvanredno samokritičan i kritičan duh, veoma osetljiv na ono što je ispravno u kritici koja je protiv njîga uperena, nije ni mogao da postupi drukčije.
Imali smo već prilike da napomenemo da je bavljenje modernom fizikom znatno modifikovalo Raslova filozofska shvatanja i to u jednompozitivnom smislu. Taj uticaj počinje da se oseća već 1927 g. a svakako kulminira u knjizi »Ljudsko znanje«. Raslu nikada ne bi uspelo da dâ takvu, vanredno profinjenu, u detaljima izvedenu i u mnogome tačnu analizu procesa ljudskog saznavanja, da nije imao ogromno znanje kako o rezultatima modeme nauke, tako i o njenom »unutrašnjem mehanizmu«, tj. o metodama, načinu na koji se u naukama vrši istraživanje i verifikovanje raznih hipoteza.
No, u svoj raznovrsnosti Raslovih epistemološko-ontoloških gledišta jedna se stvar može zapaziti kao konstantna: to je njegova težnja da svede na minimum sve one pretpostavke i principe koji su potrebni da objasne proces ljudskog saznanja. Tome je verovatno doprinelo bavljenje deduktiv- nom logikom, gde se uvek teži što manjem broju aksioma i polaznih pretpostavki. Otuda i analiza kao pretežni metod Raslovog filozofiranja. Nekad je taj metod analize bio neopravdano ontološki intoniran (kao da se radi o analizi same stvarnosti na elemente), ali češće je to kod Rasla metod istraživanja premisa našeg saznanja i osnovnog rečnUca potrebnog za izražavanje tih premisa. U tom traženju je Rasel više puta menjao svoje mišljenje o tome koje su to premise iz kojih se čitavo znanje kojim raspolažemo u svakodnevnom iskustvu i naukama može izvesti. Rasel je čas smanjivao, čas povećavao njihov broj, dok nije došao do rezultata koji smo izložili u drugom odeljku ovog Predgovora i koji su, zasada, njegova završna reč po tom pitanju.
Ako govorimo o uticajima koji se u Raslovoj filozofiji ispoljavaju, moramo da konstatujemo da je nemoguće pobrojati ih. Svaki značajan filozof je konačno nastavljač celokupne prethodne filozofske tradicije. Tako i kod Rasla možemo naći i motive kartezijanske sumnje, i uticaj Lajbnicove mona- dologije u njegovom »logičkom atomizmu«, i mnoge druge uticaje. Ipak kao dominantan možemo da označimo uticaj tradicionalne engleske empirističke filozofije Loka, Berklija i Hjuma, i to više po načinu pristupanja problemima, nego po nekim definitivnim rešenjima.
Slično stoji i sa uticajima savremenika na Rasla. On je trpeo mnogo uticaja (da pomenemo kao najznačajnije Mura, Vitgenštajna, Vajtheda, neutralne moniste i biheviuriste), ali se sa vanrednom kritičnošću oslobađao tih uticaja. Može se reći da je Rasel stajao i stoji u jednom veoma prisnom, živom i kritičkom odnosu prema ćelom toku filozofije kako onom u prošlosti (tj. njegovim značajnim i još uvek delotvomim elementima) tako i ovom savremenom.
Rasel je sa svoje strane na ovaj ili onaj način znatno uticao na razvoj savremene filozofske misli, mada on nema učenika i sledbenika, niti neku svoju školu. Štaviše, on prilično usamljen stoji u savremenoj filozofiji, tako da ga ni njegovi zemljaci, savremeni engleski analitičari ne cene baš mnogo, smatrajući ga staromodnim.
Izgleda da je on »staromodan« za njih baš po onome po čemu je tako blizak nama: po svom »naučnom realizmu« i odbijanju da tok i rezultate svojih istraživanja podredi nekakvim apriori dogmama, čak i onda kada su one »modeme«.
Svetlana Knjazeva
37 Citiram prema nemačkom prevodu pod naslovom »Mensch und Welt« izd. München 1930 g. str. 249.
38 »Reply to Criticisms« Library of Living Philosophers »Bertrand Russell« str. 719.
39 Delo »An Outline of Philosophy«.
40 Sledeća su Raslova delà relevantna za dato pitanje: članci »Poštovanje slobodnog čoveka« (»The Free Man’s Worship«, 1903 g.), »Suština religije« (»The Essence of Religion«, 1912 g.) i »Religija i crkve« (»Religion and the Churches«, 1916 g.); izvesni delovi iz knjiga »Principi socijalne rekonstrukcije« (»Principles of Social Reconstruction«, 1916 g.) i »Misticizam i logika« (»Mysticizm and Logic« 1917 g.), kao i delà »U staja verujem« (»What I Believe«, 1925 g.), »Religija i nauka« (»Religion and Science«, 1935 g.) i »Zašto nisam hrišćanin« (»Why I am not a Christian«, 1940 g.).
41 »Education and the Modem World« citiram prema Library of Living Philosophers »Bertrand Russell« — str. 622.
42 »Principles of Social Reconstruction« citiram prema Library of Living Philosophers »Bertrand Russell« str. 533.
43 »Reply to Criticisms« — Library of Living Philosophers »Bertrand Russell« str. 727; navedenom rečenicom B. Rasel odgovara Brightman-u koji je pokušavao da dokaže kako Rasel ipak veruje u boga.35
44 Str. 30 ovog predgovora.
45 Vidi str. 11 ovog predgovora.
46 Naprimer Strawson: »Introduction to Logical Theory«, 1952 g.
