Rat i mir
Kada sam otvorio vrata sobe kao i obično video sam otvorene prozore i otkočenu pisaću mašinu, a ipak sam upitao: »Šta se događa?« Otac je imao zapovednički izgled što nije bilo posledica mojih loših ocena. Majka je imala napade besa koji su je pretvarali u beskoristan predmet. Otišao sam u biblioteku i uronio u zelenu fotelju. Bio sam zbunjen, ali istovremeno sam osećao da sam tajanstveno privučen, tačnije opčinjen onim što se događalo. Nisu mi ništa odgovorili, ali su nastavili da odgovaraju jedno drugom.
Odgovori, čije praskanje nije trebalo podsticati pitanjima, sevali su na moje ,oči. Bio sam svedok rata. Govorila mu je koliko joj se gadi Druga žena. Kako je on mogao da bude tolika svinja pa da se spetlja s tom namigušom, da zaboravi svoj propali brak, taj neizbežan, ukrasni obred porodice. I ne samo to, nego i njegovo drsko razmetanje, susret u botaničkoj ‘bašti kada ju je držao za ruku, sastanci u bioskopu, poslastičarnicama. Sve to da bi Amelija, naravno kasnije, dozvolila da joj s podrugljivim sažaljenjem napomene (baš ona, kakva dobra duša) kako i sloboda ima izvesnih granica. Sve to da bi njen brat uživao podsećajući je na svoje stare predbračne savete (baš on, rogonja jedan) o nedostojnosti moga oca. Tu je stvar postala jasnija i ja sam, otprilike, znao šta se događa. U svojoj mladosti pomalo sam osećao da smetam i odlučih da odem. Čini mi se da sam počeo da se izvlačim iz fotelje. Ali, ne pogledavši me, otac reče: »Ostani tu«. Naravno, ostao sam. Još više sam uronio u zelenu fotelju. Gledao sam udesno i uspeo sam da vidim pero majčinog šešira. S leve strane očeva ćela i široko čelo. Naizmenično se mreškala i postajala glatka, bledela i crvenela uz prasak odgovora, usamljenih odgovora bez pitanja. Neka se ne zanosi! Da, on ništa nije zucnuo dok je ona zavodila Rikarda, nije zato što je pažljiv, jer, na kraju krajeva, bračna zajednica je iznad svega i da bi se ona održala treba progutati nesuglasice i naoružati se strpljenjem. Majka mu odbrusi da ne truća gluposti jer ona dobro zna odakle potiče njegovo strpljenje. Odakle, upitao je otac. Ona odvrati da potiče iz njegovog neznanja; naravno, on misli da je ona samo koketirala s Rikardom, a u stvari spavala je s njim. Pero se zaljuljalo jer očigledno po sredi je bio snažan udarac. Ali otac se kratko nasmeja i lice mu se gotovo sa uživanjem ozari. Tada je ona shvatila da je izgubila, da je to bio njegov adut, da je možda to oduvek znao; pa joj je preostalo samo da počne histerično da jeca, i pero nestade iz vidnog polja. Lagano je nastupao mir. On je rekao da sada prihvata razvod. Ona da ne prihvata. Da joj njena vera ne dozvoljava. Više voli neslužbeno, prijateljsko razdvajanje tela i dobara. Otac je rekao kako ima i drugih stvari koje vera ne dozvoljava, ali je ipak popustio. Nije se više govorilo o Rikardu i Drugoj ženi. Samo o telima i dobrima.
Majka je rekla kako joj više odgovara ‘kuća na Pradu. Otac se složio: i njemu je više odgovarala. Meni se više sviđa kuća u Positosu. A kome se pa ne sviđa kuća u Positosu? Bili su željni vike, tražili su priliku da vređaju. Za dvadeset minuta kuća na Pradu je šest-sedam put promenila vlasnika. Na kraju je pobedio majčin izbor. Samim tim kuća u Positosu dodeljena je ocu. Tada isu u igru ušla dva automobila. On je više voleo Chrysler. Naravno i ona. I ovde je majka odnela pobedu. Ali, njega kao da to nije uzbudilo: bio je to više taktički gubitak. Bitka je malo živnula oko seoskog imanja, Melisiniih akcija, hipoteka, skladišta drva. U sobu je već prodirao mrak. Pero moje majke bilo je samo silueta naspram prozora. Očeva ćela više nije blistala. Glasovi su bili promukli, umorni od prepirke; napadi su se nastavljali bez strasti, uvredljiva sećanja, kao da treba da ispune neku nametnutu normu. Ostali su samo brojevi, računi u vazduhu, naređenja. Oboje su se uspravili, uistinu iscrpljeni, gotovo nasmejani.
Sada sam ih video, potpuno. I oni su videli mene, sedeo sam u fotelji sličan beživotnom predmetu. Pošto su zapazili moje zaboravljeno prisustvo otac promrmlja bez naročitog oduševljenja: »Ah, pa ostaje još i ovaj«. Ali ja sam bio nepokretan, odsutan, bezvoljan, kao i ostala zajednička dobra njihovog braka.
Mario Benedetti
