Književno delo Svetlane Aleksijevič hronika je patnje koja prerasta u moralnu savest raspale sovjetske imperije
Autor: Zoran Andrić
Najsvežija nobelovka, beloruska spisateljica Svetlana Aleksijevič (Zapadna Ukrajina, 1948), nakon studija žurnalizma radila je izvesno vreme u redakcijama lokalnih listova, a potom i kao učiteljica u provinciji. Nakon dvanaest godina samovoljnog egzila i egzistencije, kao knižnij čelovek u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj, autorka od 2011. živi u Minsku, u kome je, pod Lukašenkovom diktatorom, u političkom smislu persona non grata. Njene knjige prevedene su na 35 različitih jezika. Apsurd i ironija njene sudbine sastoje se u činjenici da joj knjige ne mogu biti objavljene u domovini.
Svetlana Aleksijevič, bez ikakve sumnje, najznačajnije je ime beloruske književnosti danas. Njen literarni postupak je kolaž monologa komponovan iz ličnih patnji i istorijskih katastrofa. Njeni lajtmotivi su žene i deca u Drugom svetskom ratu, Avganistan, Černobil, tragične posledice ideološke represije totalitarnog sistema. Već 30 godina prati Aleksijevičeva ljude kroz poslednje krize u sovjetskom paklu. Ona je napisala pet knjiga, iako joj se čini da “već 40 godina piše samo jednu”, kako je to rekla u zahvalnom slovu u frankfurtskoj crkvi Psuluskirche, nakon uručenja nagrade za mir (2012). U najnovijem delu koje je objavljeno u nemačkom prevodu (Swetlana Alexijewitsch: Secondhand-Zeit. Leben auf den Trümmern des Sozialismus/Vreme sekend-henda. Život u ruševinama socijalizma, Hanser-Berlin-Verlag, Berlin 2013) ona primenjuje tehniku ukrštenih glasova, neku vrstu ekstremne polifonije, u smislu u kome je taj termin koristio Mihail Bahtina. Ona nastoji da pojmi život nakon sloma sovjetskog kolosa. Zašto smo voleli Staljina? I zašto se od njega ne možemo odvojiti? Zašto je novac odjednom postao tako važan? U njenom romanu govore mali ljudi, kao lekarka Margarita, koja je u Moskvi na Crvenom trgu videla na jednom štandu da se partijska knjižica prodaje za deset, orden za hrabrost za dvadeset, a Lenjinov orden za sto dolara. “Kad sam to videla, zaplakala sam se”. Sve u šta se nekada verovalo, pretvorilo se u suvenir. U ovom romanu užasi rata i fenomen onoga što se zvalo homo sovieticus čitaocima su približeni kao pod uveličavajućim staklom. Njeno delo je uspomena na sve koji su pali na krvlju natopljenom tlu Belorusije. Jedna trećina žitelja Belorusije pala je u Drugom svetskom ratu. Preživeli, mahom žene i deca, ostali su u opustošenoj zemlji sa najdubljim traumama.
Nije nikakva slučajnost da je u sovjetskoj književnosti nastala književnost svedočanstava, pod pritiskom miliona iskustava, patnje i stradanja. Prvi roman Svetlane Aleksijevič o ženama u ratu, Rat nema žensko lice (1983), bio je novi žanr, koji je u kritici nazvan “roman glasova”, “roman-hor”. Potraga za autentičnim glasovima svedoka i saučesnika – bivših vojnika, zatočenika Gulaga, staljinista, žena u Crvenoj armiji i mnogim drugim poniženim i uvređenim – njihov zapis i odbir – postali su godinama njen misaoni i stvaralački proces. Aleksijevičeva veli da sećanje pojedinačnih glasova “nije naknadno pripovedanje sa bolom o minuloj stvarnosti, već naknadno rođenje prošlosti u kome vreme teče unatrag. To je pre svega čin stvaranja”. Njen sagovornik je njen savremenik, odnosno njen alter ego, i nadasve individua koja ne živi pogrešan život, već svoj, jedinstveni i nerazdeljivi. Da li je ona pri tome obmanuta, nije odlučujuće. “Sub specie osećanja”, kako veli Aleksijevičeva, “oboje su – i vinovnik i žrtva – jednaki”. Nije reč o osudi i osveti, to danas može svako. Njeno interesovanje i energija pripovedanja posvećeni su mnogostrukom iskustvu patnje i sreće, straha i ljubavi, zločinima i samorazaranju čoveka u ekstremnim situacijama. Romaneskni zaplet je dokumentarno pripovedanje kao rekonstrukcija osećanja, ne događaja, nakon raspada Sovjetske imperije i njenog privrednog kolapsa, tragedije penzionera, službenika, radnika i seljaka koji su osiromašeni pali na prosjački štap. Inteligencija je ubrzo izgubila svoj socijalni status i identitet. Etnički sukobi, građanski ratovi i terorizam koji su pratili razaranje SSSR, prouzrokovale su zbegove stotina hiljada ljudi. Ti događaji su pozadina njene nove knjige posrnuća, raspada i urvina homo sovieticus(a).
U romanu Vreme sekend-henda, autorka montira defile različitih protagonista, generacija i socijalnog položaja koji svedoče autentičnim glasovima o tome kako su to vreme doživeli u svojim dušama i svesti. Ta dokumentarna svedočanstva, koje je autorka kao rečitativ suptilno splela u romanesknu beletrističku celinu, u svojoj skurilnosti i drastičnosti su bez premca. Hor glasova stapa se u simfoniju od šapata do krika tragičnih svedočanstava. Ovde su rame uz rame remek-dela pripovedačkog umeća o egzistencijalnoj bedi i zlu sa protokolima koji se iviče sa ludilom. Mnoge epizode teško je, gotovo nepodnošljivo čitati. Glas arhitekte koja je odrasla u Gulagu, ali sve sovjetsko idealizuje, a Jeljcina smatra fašistom. Stotine hiljada izbeglica iz republika nekadašnjeg SSSR nemaju legalni status. Njih poslodavci bezočno obmanjuju i iskorišćavaju, a javnost u Rusiji ih kao kavkaska lica izlaže podozrenju i šikanira. Aleksijevičeva piše bez reči. Ona ne komentariše svedočanstva svojih protagonista. Iako je izbor priča, odnosno sklop svedočanstava u koherentnu kompoziciju knjige nevidljiv, ipak ih sigurna ruka autorke spliće u suptilne veze, u fascinirajuću panoramu. Gotovo svi protagonisti bili su ili učesnici rata ili zatočenici u Gulagu, često i jedno i drugo, ili su pak to njihova deca ili najuža familija koji su tim događajima trajno traumatizovani. Protagonisti žele da zaborave prošlost, ali ne mogu. Ne zato što su nesposobni da žale, već naprotiv, zato što ta žalost nema kraja. Svi, i zločinci, osećaju se kao žrtve. Crveni čovek je, čini se, talac sovjetske istorije i to kroz više generacija.
Za svoj književni prosede ona veli – “Sve moje knjige su istorija osećanja. Pišem o malom čoveku u velikoj istoriji, kako mu je bilo teško da ostane čovek i kako je u tome uspeo. Uostalom, to pitanje je postavio još Dostojevski. Koliko je čoveka u čoveku. Mislim da je upravo to dužnost pisca, da učvrsti čoveka u čoveku”. U alternativi između Solženjicina koji je držao da patnje čoveka čine boljim i Šalamova, koji je smatrao da patnje čoveka kvare, Aleksijevičeva je decidirano na strani poslednjeg. Književno delo Svetlane Aleksijevič hronika je patnje koja prerasta u moralnu savest raspale sovjetske imperije.
Nagrade, nagrade…
Ovaj tekst objavljen je u Danasu 3. januara 2014, povodom nagrade za mir Udruženja nemačkih izdavača koju je beloruska spisateljica Svetlana Aleksijevič dobila krajem 2013. u Frankfurtu.
Glasovi utopije ili…
Rat nema žensko lice (1983); Poslednji svedoci (1985); Dečaci od cinka (1990); Černobiljska molitva (1997); Vreme sekend-henda. Život u ruševinama socijalizma (2013) Prvi roman sa spiska objaviće IK Arhipelag do ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga, pod nazivom Rat nije ženskog roda.
