Čitam Gorski vijenac, sa mišlju da ga je pesnik nazvao Izviiskrom. Dajem mu značaj izvora što je potekao pod udarcem, iz stene. Do Njegoša, nad nama se oblaci tmure, patnja je opšta, i razliva se beskrajno, bez smisla. Sve je epsko, sivi bezdan kud pogledam. Smrt i brak ponavljaju se, u toliko bezbrojnih odnosa, da nijedan nije vidan; smućeni su kao more. Vizantijski anđeli pare se, nad bezbrojnim lešinama, što ne znam zašto su mrtve; njina tuga, a i blud, prolazni su i stidni. Širim, užasnut, zenice, i ne mogu dno da sagledam. Učini mi se da ga vidim, kad beli Lazar bira između carstva zemaljskog i nebeskog i polazi nebu. Prvi lirski momenat. Zatim opet to grozno more prolaznog i besmislenog klanja. U tom epskom bezdanu nema bilja, ni klijanja: gusta i mokra magla pada na sve što vidim. U poslednjim časovima iznemoglosti tek, jave se bolne i slatke radosti, nad vojvodom Rajkom i starim Vujadinom, osetim telo i misli, kao u mraku zimskom kad zatrepere zvezde.
Tad, kao zavesa, spadaju nebesa, i Lovćen se pojavi. Lirski taj odnos prema Bogu, velika je novost, — posle Kosova Njegoš sja usamljen, u suncu, nad morem. Izlazi iz tame, prva svest. Veliki kao i Eshil, menja nas, izvodi pred Ono što je nepoznato i neviđeno, svemoguće i svud prisutno, neshvatljivo i neprolazno.
Sa njim smo izašli pred Boga, na rukama sa ubistvom. U njemu se javlja žudnja za novom sudbinom i smislom našeg postojanja na svetu. Ubistvo i smrt, više, ne stišavaju: on gleda drugo sa Lovćena, ogroman i sveznajuć.
U svetlom zraku caruje nešto ljubičasto i nadzemaljsko. U nevesti su sve slatke mogućnosti. To je momenat, po drugi put, kao Lazarev, nepovratan. Čas svesti, sjajan kao pun mesec nad Jadranom. Negde postoji nadzemaljsko i neprolazno; Njegoš vidi.
Nikakve veze to nema sa hrišćanstvom, i prepredeno je hteti od Njegoša praviti sveca.
Odmah, sa tim u vezi, vidim i Stražilovo, mekše i bliže, i čulnost Branka. Daleko od epskog, žubor žalosti i žud za stapanjem, lirske stihove. Zvezdu zornjaču.
No često, kada mi u sumnji ostane samo zetski folklor, više i od Gorskog vijenca, zanima me život Njegošev. Nad nekim događajima, senkama i tajnama, u njegovom životu, dugo sam razmišljao. Da mi je moguće, proveo bih godine u traganju za sadržajem nekih mesta u njegovom životopisu. Uveren sam, ne znam zašto, da nevidljivi uticaj pesničkog života ima dublju moć, dublju od njegovih napisanih dela. Možda je to samo bleda, spiritistička slutnja, sad jako savremena.
Svakako su neki podaci iz njegovog života budili u meni komplikovane žudnje divljenja, a divljenje, samo po sebi, čini mi se najviša vrednost, dok su njegova dela ostavljala, na mene, utiske vrlo jednostavne i često proste. Uznemiruje me lepota i njegove slike, a bio bih radostan kad bih mogao da se umešam u traganje za njegovim pravim likom.
Već prethodnici Njegošgevi, Danilo i Šćepan Mali, čine mi se u prošlosti vanredniji nego u spevu. Ono što Mleci čine, po toj kamenitoj zemlji, izvor je za mene zamršenijih uživanja mozga nego studije o Tibetu. U događajima toga doba, više nego u stihovima Njegoševim, nalazim beskrajno oštru, umetničku zgodu, za mračno i raskošno biće Rusije i ružičasto, nemoćno meso Austrije, koje nije osetio. Turska me je u spevu vladike, sa istokom, sva razočarala.
Svakaho, da mogu, glavačke bih se zadubio u traganje onog u Njegoša što je Klod Bernar nazvao la recherce du cordon omiblical des esprits, pre nego što bih se bavio tumačenjem filozofskih mogućnosti mnogih njegovih folklornih mesta, koja su, za mene bar, samo zbir crnogorskih poslovica.
Zašto je proglasio Petra I svecem, šta je nalazio u igri biljara, u kartama, u pismima bana Jelačića, kako je oboleo od grudobolje, šta je preživeo u Trstu, pa ljubav kratka u Perastu, — neizvesnosti su koje mi daju ljubičastije slutnje, sa života u stihove, nego njegovi stihovi neposredno. Njegoš i Mleci, kao odnos, u epu nizak, za mene krije negde neobične, divne visine, samo ne znam gde su, jer napisane nisu, a nazirem ih svuda, u njegovom žiću, gigantskom i sladostrasnom.
Tako mi i njegov život, uz pesnika Sarajliju, često daje jače promene duši nego mnoge njegove hvaljene ličnosti u spevu. Barokna patetika vladičinih stihova, mnogo više no drugima, meni se čini uticaj Sarajlije. Tom magu našeg romantizma dugujemo vračarsku čar Njegoševih lirskih mesta, a ono što nije natprirodno u pesništvu, i ne zanima me. Taj atlet slavenofilstva, koji se penjao po hridinama, po suncu i po kiši, jedini je koji od naših pesnika liči malo na Mirandolu, Kavalkantia, Albertia, Lionarda, makar izdaleka, i on je Njegošu dao hrabrost, uzbunu, da pogleda u prostore u kojima se „zvezde tiće“.
Na stihu, na uzburkanom jeziku Njegoševom, trag je jasan Sarajlijinog stiha, više no što se priznaje. Ti mitološki i Omirski cvetovi mirišu na zbunjenost Sarajlije, i ceo Njegošev zvuk Omira i tragedija sarajlijski je sasvim. Tu gde se spominju i vetrovi i mutni oblaci što dremaju u morskoj tavnini, divna Sparta i veliki Rim, gde su čuli što Leonkd hoće i Scevola, osobito pak u monolozima Danila, ostao je mutan osmeh i način učitelja.
On je imao oblačan i čudan pojam Ilijade i tragedija. On je zaogrnuo njima pleća Njegoševa. Otuda, bez onog knjiškog, činovničkog, što mi našu liriku čini otužkom, u Njegošu je i vrač i mag. Svakako, u vladičinom temperamentu, tajanstvenim razlogom mutno se sjaji neispunjeno biće Sarajlije, ali se čak i Mušickom nađe trag na Milošu, voinstvenom geniju svemogućem.
Pa ipak je oblik Gorskog Vijenca, koji toliki žale, u svojoj oblačnosti, velik. Sinteza je svih tih uticaja. Od stranih knjiga koje su mogle uticati na vladiku, spominju tolike. Ako je imao grčke klasike, u ruskom prevodu, trag im se može jasno pratiti. Njegoševi su spevovi drame, mada su događaji u njima epski i fragmentarni, i ne samo zbog dijaloga i karaktera, glumački večnih, i zato što ih sam naziva sobitija, nego i zato što su scenarija. Način upotrebe mase i lica u njima, način kako lica govore svoje monologe, kako odlaze, pa senka pokolja iza scene, i, poneka kola, duboko su bahična i psihološka, protivna epskom, a protkana stihom koji kroz crnogorski ep i poetiku Sarajlije podseća na mikenski ritam.
Već u Posveti, svakako nepotpunoj, za Egista spominje se sud Orestov. Tu su odmah i pridevi za Areia „stravu zemnu“, nakiti iz Ilijade, koju je prevodio, koja je ostavila kod njega duboka traga. Tragedije, osobito Eshil, koje je video kroz Sarajliju, otupiše mu, mislim, osetljivost za kompoziciju, ako ju je igde i naučio. Formalno, bolje rečeno deformalno, ja i ne vidim primetnijeg uticaja na njegova sobitija, od tragedija, iako na Šćepanu Malom može, ko hoće, da nazire svakojake.
Uzalud i jesu ta uopštavanja uticaja Miltonovog i Dantea nad vladičinom Lučom, bez navođenja stihova, a traženje Petrarke u Njegošu prava je koještarija. Na taj način, ja bih možda primetio, mnogo pre, uticaj mletačke pozornice u njemu, ugušen, razume se, kao i drugi. To pozorište, požar u njemu, vojvoda Draško samo harikira, ali nije li, u vladičinom humoru, ostao malo njegov trag, i nije li iz njega, ponešto, šareno kao papagaj, isto takva reminiscencija kao podrum iz Fausta, na kotorskom pazaru? Zašto bi oni inače, i u šegačenju, posle govora Skender-age i poturica, upotrebili način Šekspira, pre nego što vade mačeve iz korica? U pesnika koji se seti bezbroj puta, u toku deseterca, bezbroj sitnica iz starih povesti i pesništva, ne može biti da nema traga pročitanim knjigama. O smrti piše, u svom pismu lekaru Marinkoviću, kao što Sokrat pred osudu govori: smrt je ili tihi san…
Ljubavni stihovi Njegoševi, da li su najtamniji i najčistiji, izvorni? Ni svilom lamartinske sete, Njegoševi stihovi — ni religiozni – po meni, nisu vidljivo zastrti. Ako iko, Bajron je, više nego forma, jedna muzika i crni jahač koji se izdaleka čuje i razlikuje. Kaina i Manfreda učini mi se da čuh ponegde, pod desetercem, ali biće da je to samo igra misli, u tišini, pri čitanju.
Narodna pesma, da, ona curi sa Gorskog vijenca, i čitavi stihovi čine mi se obične narodne poslovice. Poneka mesta Njegoševe filozofije, o kojoj, kažu, postoje debele studije, nikad mi se ne činjahu prostija no sad, kad ih objaviše na frakcuskom.
U himnastim njegovim manjim pesmama, trag ruskih „odacija” zar nije nesumnjiv? Uopšte, ruski uticaj, zar je već ispitan? Nije moguće spasti lirska mesta i stare demonske žari speva od napora čitave jedne škole naših esteta. Prethodnik Darvina, vladika će ostati i parnjak Miltonov i đak Voltera.
Volim, baš zato, taj zamršeni stih, u kome svaka reč krije čitav jedan kraj muhamedanskog bića, svako ime po jedno stoleće ratova, bela Luna, arabljansko ime slatke Kamerije, slične Mesecu, ženu Ozmanovu; vedrinu toga stiha posle, nad našom zemljom, duboku uviđavnost i uzdržanu ironiju prema prolaznosti. Zamišljam jednu pozornicu za njega, čudniju od Meterlinkove i komplikovaniju od Pirandelove, na kojoj bi taj spev bio davan. To nije ep, jer ep je moćan na filmu kao što je Ilijada i Odiseja, a Gorski vijenac ništa ne priča. Kupam se u njegovoj vedroj boji razboritosti, ali pred ljubav, jer on prvi nije više hrišćanski kljast i sumoran.
Zaboravim sve, stanem pod bujicu njegovog jezika, vedrog, koji spira, odnosi vremena, sve naslage stranih kultura i putovanja. Ne čitam davno njegov sadržaj, no samo slušam taj govor što me diže svakog leta i stapa sa planinama nad Risnom i Budvom, pepeljastim, kao izgorele urvine Jedne gorostasne planete, u plavom nebu. Taj govor pun dubokih samoglasnika u, o i gustih suglaskika z, h, svršetaka man i dan, a naročito onog dubokog a, kao u španskom; veliku, žarku ozbiljnost, — dno naroda.
Miloš Crnjanski
1925.
