Realno i imaginarno u fantastičnom i magičnom realizamu
Horhe Luis Borhes i Hulio Kortasar, jedinstvene pojave u svetskoj književnosti, nosioci latinoameričkog buma, pripovedači, pesnici i esejisti u najboljem svetlu ilustruju tematiku i izražajnost fantastičnog i magičnog realizma. Fantastični realizam (šp. Realismo fantástico) i magični realizam (šp. realismo mágico) predstavljaju vrlo specifične vidove hispanoameričke proze XX veka, međusobno različite, ali uslovljene i isprepletane na više nivoa, kako na sadržinskom, tako i na formalnom planu. Fantastični realizam nastaje usled „individualnog napora da se objasni i otkrije stvarnost koju ne uočavaju čula” (Pavlović Samurović 1993: 226). Fantastično ne podrazumeva obrađivanje novih tema ili ideja, već drugačije interpretacije i projekcije poznatih sadržaja. Otuda Borhes „a priori odbacuje koncept originalnosti i piše: ‛veliki pesnik je manje onaj koji izmišlja, a više onaj koji otkriva’. Zato proširiti granice već saznatog postaje Borhesov imperativ” (Lukić 1997: 211).
Za ovaj pravac karakteristično je povezivanje oprečnih pojmova, slivanje imaginacije i realnog sveta u jednu realnost, onu koju čitalac formira. Procesi čitanja i pisanja se izjednačavaju, pisac i čitalac podjednako su kreativni. Tako na primer, Borhes „nije imao ni želje ni potrebe” da povlađuje čitaocu „ili da s njim opšti sa posebnim strahopoštovanjem. Više je govorio o sebi kao čitaocu i time otkrivao i sklapao poetiku čitanja za druge.” (Bratić 1997: 96). Kada je reč o estetskoj osnovi fantastičnog realizma, ona se zasniva „na izbacivanju čitaoca iz njemu poznatih kalupa viđenja i znanja, nagoni ga na prekid sa verovatnim i mogućim fenomenima stvarnosti, kao i na spoznaju i percepciju onih neverovatnih i nemogućih koje izmiču logosu” (Veljović 2018: 639).
Magični realizam takođe nastaje na tlu hispanske Amerike i prostorno i vremenski se određuje kao sinteza mitske i legendarne prošlosti prehispanskih vremena, sa istorijskim podacima iz kolonijalnog ili savremenog doba bilo sopstvene zemlje, bilo čitavog hispanoameričkog područja, i njegovih rasnih, socijalnih, političkih i metafizičkih problema…(RKT).
Izražajno i sadržinski predstavlja unikatni stil pisanja kod kojeg u prvi plan izbija dvosmislenost stvari koja se dobija zahvaljujući magičnom odnosu vremena i prostora koji gube svoje realne dimenzije (Pavlović Samurović 1993: 225). Magični realizam ne interpretira nekakav imaginarni svet, jer pisac ne beži od realnosti, već pokušava da se na magičan način suoči sa njim (Pavlović Samurović 1993: 225), nastojeći da otkrije „tajanstvenu vezu između čoveka i okolnosti koje ga okružuju” (RKT).
Dosta zajedničkog imaju fantastični i magični realizam, kako sadržajnog (isprepletanost stvarnosti i fantastike, mešanje tajanstvenog i mitskog sa utvrđenim činjenicama, vremenska i prostorna ograničenost sa jedne strane i vanvremensko i vanprostorno sa druge), tako i formalnog (izražajnost koja se postiže upotrebom različitih retoričkih figura, metafore, metonimije, personifikacije; upotreba neobičnih jezičkih sredstava koji kod čitaoca izazivaju efekat začuđenosti i/ ili zbunjenosti). Fantastična književnost ne bi ni mogla da postoji kada u sebi ne bi sadržala primese onog realnog (Pavlović Samurović 1993: 226); magično takođe ne bi postojalo bez fantastičnog, ali i realnog.3
Kategorije realnog i imaginarnog za Horhea Luisa Borhesa i Hulija Kortasara prestavljaju važne teme. Kod Borhesa je naročito izražena potpuna isprepletenost između sna i jave, stvarnosti i fikcije, željenog i ostvarenog. U svakom umetničkom izrazu on koristi priliku da pomeša svoje likove sa likovima iz drugih književnih i umetničkih dela, da prekroji istoriju i predstavi istorijske događaje i ličnosti kao mitološke, da izjednači privid i objektivnu stvarnost (odnosno onu koja postoji u čitaočevoj svesti). U Borhesovim svetovima „jedan sistem odnosa koji postoji samo u imaginaciji postaje suparnik realnom svetu; i ne samo to – on počinje da ga zamenjuje. Privid poseduje istu efikasnu moć kao i ono što smatramo za istinitu sliku sveta” (Urošević 1997: 63). Borhes za cilj postavlja „popuštanje realnosti” i svojim efektima postignutim upadanjem iracionalne pojave usred svakidašnje realnosti, želi da ostvari i svako delo fantastike. Zbog toga, pripovetke Borhesa su često veoma blizu fantastici, a ponekad i u potpunosti u njenim okvirima (Urošević 1997: 63, 64).
I sâm Borhes-narator to često objašnjava u svojim delima, kao na primer kada u Paraboli o palati kaže: „stvarno se mešaše sa sanjanim ili, bolje rečeno, stvarno beše jedno od obličja sna” (Borhes 1999: 153), u Besmrtniku: „ne znam da li svi primeri koje sam nabrojao odgovaraju stvarnosti; znam da su godinama pothranjivali moje noćne more; više ne znam jesam li pojedine njihove odlike video na javi ili su se izrodile tokom nemirnih noći” (Borhes 2004: 10) ili u priči Tlen, Ukbar, Orbis Tertius: „Gotovo istog trena stvarnost je ustuknula na više mesta. Istini za volju, žudela je da ustukne” (Borhes 1999: 47).
Kod Kortasara se odnos između realnog i imaginarnog ispoljava kroz simbole koji predstavljaju prividnu granicu između dva sveta. Kako Ilgurel (2017: 54) navodi, „simboli povezani sa konceptom razgraničenja su od vitalnog značaja i oni prevazilaze funkcije objedinjavanja i razdvajanja”. Dakle, granica koju Kortasar povlači između mašte i stvarnosti ne predstavlja barijeru, već sponu koja autoru omogućava da se suoči i sa stvarnošću i sa svojom imaginacijom.
Zahvaljujući tim elementima učinak koji narativ ostvaruje na čitaoca dobija notu magičnog. Što se tiče prostornih okvira realnog i imaginarnog, oni imaju tendenciju da se šire, a područja u koje se smeštaju radnje „su ponekad ispunjena fikcijom, a u drugim slučajevima stvarnošću, odnosno realnošću pod navodnicima, jer kao što znamo, pojam stvarnosti je pomalo neuhvatljiv” (Morales et al. 2003: 260). Kortasarovi tekstovi u kojima imaginarno dolazi do izražaja „gotovo su uvek poput njegovih varljivo ograničenih parkova” (Morales et al. 2003: 260) u kojima bismo se lako mogli spotaći o nešto i naći u jednom vanvremenskom i vanprostornom vakumu (ukoliko ne bismo obratili pažnju na ono što čitamo ili kuda gazimo).
Realno i imaginarno u Borhesovoj i Kortasarevoj tematici
Tematika koju obrađuju Borhes i Kortasar izuzetno je raznolika, često i podudarna. Borhes se bavio temama poput smrti, prolaznosti, sreće, i prema njemu je cilj umetnosti da sagleda bitne odnose između čoveka i sveta (Konstantinović 1999: 18)4. On polazi od motiva kao što su lavirint, brojevi, san, ogledalo, životinje; to su za njega večiti simboli pomoću kojih obrađuje večite teme: usud i (ne)sreća, sudbina i slučajnost, protok vremena i beskonačnost, stvarnost i nestvarnost, haos i kosmos, panteizam, smrt, prolaznost i smisao života. Ova dualnost tema se ogleda i u njegovom shvatanju fikcije i realnosti: one su uvek prisutne, nekad odvojene, a nekad isprepletane, nekad istovremene, a nekad hronološki udaljene; dominacija jedne nad drugom može zavisiti od interpretacije i od čitaočevog raspoloženja. Otuda ne iznenađuje što se autor služi palimpsestom, kada stvara svoj umetnički svet na osnovu drugih, već ispičanih literarnih dela, narodne tradicije, mitologije i istorije. U njegovom izrazu irelevantna je istinitost tvrdnji i opisa, jer razlike između sna i jave, događaja i doživljaja, postaju neprimetne. Kortasar je u mnogome sledio Borhesova načela pisanja, što se ogleda u intelektualnom pristupu deskripciji emocija i promišljanja.
Pored romana, poznate su i njegove kratke priče interdisciplinarnog karaktera: kad god mogao, slova je spajao sa muzikom, fotografijom ili slikama (De Mora Valkarsel 2000: 99). Služio se formom kratih priča zbog toga što je smatrao da se suština može shvatiti i iz fragmenata i jednom prilikom je izjavio da „knjiga našeg života ne može uvek da se čita cela i ukoričena” (Kortasar 2012a: 7). Njegove priče karakteriše i to što je uspeo da „stvori unutrašnji i spoljašnji svet i na taj način uspostavi čvrstu vezu između stvaraoca, kreativnog procesa i čitaoca” (Navaro Duran 2000: 181).
Teme koje Kortasar obrađuje i način na koji piše se „kreće na dve osnovne ravni: stvarnoj i snovitoj, koje se preklapaju i zbunjuju i koje predstavljaju različite i višestruke identitete” (Navaro Duran 2000: 182). Njegove priče u prvi plan ističu potajne želje ljudi, preispitivanje svakodnevnih postupaka i potragu za magičnim svetom snova. Neretko su protagonisti u pričama životinje, koje ukazuju na čovekovu nemoć, ograničenja, ali i spoznaju svoje ličnosti (Garsija Kanklini apud Mekam 1995: 158). Životinje predstavljaju fantastične elemente njegovog narativa (Gremels 2016: 87), a atributi koji im se pripusuju karakterišu ljudske osobine. Tako se Kortasar na neobičan i implicitan način poigrava sa personifikacijom (Gizem Jildirim 2017: 19), dodajmo i sa i anti-personifikacijom. Životinje koje figuriraju u njegovim delima su tigrovi, kamile, zečevi, čija je uloga da čitaoca udalje od realnosti i navedu ga da se zapita da li su stvari koje nam narator priča zaista moguće. Pored njih, često se pojavljuju i mačke (domaće i divlje).
Tigar u Borhesovim delima
Borhesova proza i poezija obrađuje slične motive. Tigar, kao i ostale životinje iz reda mačaka (najčešće jaguar) u toj hijerarhiji simbola i tema zauzimaju važno mesto.5 One su ponekad sporadične, a ponekad centralne figure. Tigar je centralna figura (kao protagonista ili kao predmet naratorove pažnje) u kratkim pričama: Dreamtigers, Tigar, Plavi tigrovi, kao i u pesmama Drugi tigar (zbirke Tvoritelj) i Zlato tigrova (iz zbirke Zlato tigrova). Sporedno, kao deo okolnosnog okvira, tigar ili jaguar (njihova koža i šare) se javljaju u pričama Zahir, Božji zapis, Besmrtnik, Pokojnik, Deutsches Requiem, Alef (iz zbirke Alef), Tlen Ukbar, Orbis Tertius, Kružne ruševine (iz zbirke Maštarije). Oni su u pričama prisutni direktno ili indirektno (na primer kada se samo aludira na njegovo ponašanje i karakteristike), ali su važne za razvoj fabule. Otkuda baš tigar (ranthera tigris) kod Borhesa? Ta najveća mačka na svetu, jedan od najbržih i najkrvoločnijih predatora? „Kao i sve zveri, tigar je u hrišćanskoj tradiciji oličenje zla, simbol demona koga mučenici pobeđuju u areni” (MLRS), dok je u azijskoj tradiciji on „veličanstven, moćan, okrutan i brz” (MLRS). Dalje se navodi da „svi narodi Dalekog istoka koriste kao amajlije tigrove zube, šape i kandže, kojima pripisuju sposobnost da podare dugovečnost i mušku snagu” (MLRS). Uočavamo da je slika tigra u Borhesovom opusu motivisana dalekoistočnom percepcijom ove zveri, koja se u mitologiji i verovanjima tog podneblja doživljava kao moćna i snažna životinja.6 Budući da savremeni čovek može videti tigra samo u veštačkom okruženju, kada je zatvoren u zoološkim vrtovima, Borhesov tigar često je smešten u kavez, ali taj neprirodni život potčinjenog bića ne umanjuje njegovu vrednost kod pisca.
Kada je reč o poeziji, Borhes je pesnik ultraizma i njegova poezija obiluje metaforama dok je istovremeno karakteriše i ekonomičnost izražavanja: „Iako mnogo duguje malarmeovskom simbolizmu, ona nije nimalo hermetična, i, uprkos velikoj erudiciji pisca, svakome je dostupna, a razumljiva je onoliko koliko je razumljiv i svet koji nas okružuje” (Konstantinović 1999: 10). U pesmi Drugi tigar (šp. El otro tigre) iz zbirke Tvoritelj (šp. El Hacedor) pesnik doziva tigra u mislima i obraća mu se, i kada je tigar stvarno živo biće i kada simboliše izvanvremensko i izvanprostorno biće:
(…) U njegovom svetu nema ni imena, ni prošlosti, ni budućnosti, samo je trenutak izvestan. (Drugi tigar)
Postojanje dihotomije između stvarnog tigra, pojedinačnog ili predstavnika svoje vrste, i slike koju stvara reč tigar, odnosno denotat za ovu divlju mačku naglašava pesnikovu nameru da izmesti stvarnost, da se poigra sa njom i izjednači je sa maštom; dihotomni delovi ovde nisu jasno razgraničeni, već se prepliću i ukrštaju. Stvarni tigar i tigar kojeg pisac zamišlja (doziva, opisuje) istovremeno su prisutni u ovoj pesmi, oba su stvarna. Borhesova filozofija, poput neke filozofije jezika, izjednačava denotat sa denotiranim: umišljeni tigar (samo imenovan u jeziku) i stvarni tigar podjednako su prisutni u pesmi i važni u pesnikovom narativu.
Tigru simbola suprotstavio sam
Pravoga, vrele krvi
(…) ali već činjenica što ga imenujem
i pretpostavljam njegovo postojanje
čini ga proizvodom mašte a ne živim
Bićem, od onih što po zemlji gaze. (Drugi tigar)
Prvi tigar je „tigar simbola” i njemu se suprotstavlja drugi tigar, pravi „vrele krvi”, „što desetkuje krdo bivola”; pripovedač nastavlja da traga i za trećim, koji će kao i ostali imati oblik piščevog sna.
Njegovu pasiju za ovom vrstom divljih mački ne umanjuje činjenica da one s jedne strane predstavljaju čisto metafizičku i metajezičku pojavu, a s druge strane stvarna bića.
Tigar kome se obraćam u svom stihu
Tigar je simbola i senki,
niz književnih figura
i sećanja iz enciklopedije. (Drugi tigar)
Autor ne oseća potrebu da treba da se opredeli između metafizičkog, simboličkog tigra koji postoji u njegovoj mašti ili sećanju i između stvarnog tigra, onog koji nije određen umetničkim izrazom i koji postoji nezavisno od naratora ili pesničkog konteksta. Izgovoreno ima snagu stvarnog, zato što Borhes „ne želi da pravi razliku između pročitanog i doživljenog i to će biti trajno obeležje njegovog književnog postupka” (Konstantinović 1999: 8):
(…) Ali nešto me
nagoni na tu beskrajnu pustolovinu,
nerazumnu i drevnu i ja uporno
nastavljam da čitave večeri tragam
za drugim tigrom, onim što nije u stihu. (Drugi tigar)
Na prelazu između poezije i proze nalaze se Borhesove kratke priče, koje on naziva prozama (prosas), tekstovi koji ilustruju odbojnost moderne književnosti „prema dugim tekstovima, posebno prema romanu” (Konstantinović 1999: 29). „Borhesove kratke proze su savršen primer i često podražavan model modernog teksta koji je manje hibrid, više sinteza svih do danas postojećih kratkih proznih oblika koji su prvi put zablistali punim sjajem kod Poa i Bodlera” (Konstantinović 1999: 29).
Među kratkim proznim tekstovima izdvajamo dva koja obrađuju temu tigrova. U prvom od njih, nazvanom Dreamtigers, već iz naslova možemo zaključiti da se snovi, maštanja i enciklopedijske informacije o tigrovima nižu i da karakterišu različite periode čovekovog života.
Detinjstvo se vezuje za prave tigrove koje je pripovedač posmatrao u zoološkom vrtu, naivno verujući da je ispravno samo ono što vidi svojim očima. U kasnijoj dobi detinjasta opsednutost tigrovima polako preuzima snove i nesvesno: „Prošlo je detinjstvo, zaboravljeni su tigrovi i strast prema njima, ali još žive u mojim snovima” (Borhes 2005: 208). Činjenica da su tigrovi prešli iz realnog konteksta u imaginarni svet nimalo ne umanjuje njihovu važnost. Oni i dalje upravljaju životom naratora, ali iz druge, snivajuće perspektive: „U njihovim dubokim i haotičnim vodama oni i dalje vladaju, i to na ovaj način: kad spavam, neki san mi privuče pažnju i ja odmah znam da je to san” (Borhes 2005: 208). Borba između svesnog i nesvesnog nema kraja niti je narator može usmeriti u pravcu u kojem on želi. Svestan da je san proizvod njegovog uma, on nastoji da u snu stvori tigra po svojoj volji, da otelotvori savršenog tigra: „Ovo je san, čista razonoda moje volje i, pošto raspolažem neograničenom moći, prouzrokovaću jednog tigra” (Borhes 2005: 208). No, san je prevrtljiv, i on ne uspeva da postigne zadati cilj, da svoju fantaziju o snažnoj, moćnoj zveri pretoči u san i tako ga približi stvanosti, i makar donekle nametne kontrolu svojoj uobrazilji.
Kakva nesposobnost! Moji snovi nikako ne uspevaju da stvore željenu zver. Tigar se, istina, pojavljuje, ali prepariran ili slabašan, ili sa čudnim promenama oblika ili neprihvatljive veličine, ili suviše nepostojan, ili podsećajući na psa ili pticu. (Borhes 2005: 208)
Kraj priče obojen je tonom nezadovoljstva i rezigniranosti, usled nedoraslosti pripovedača postavljenom zadatku. Uprkos tome, a na osnovu njegovih kontemplacija, možemo zaključiti da u ovoj priči tigrovi predstavljaju najvažniji segment njegovog života, bez obzira na to da li ostaju puka želja, da li su prozvod snovida, da li su stvarni ili nestvarni, savršeni ili manjkavi7.
U kratkoj priči Tigar (šp. El Tigre) ova zverka je predstavljena kao ideal snage i lepote, istovremeno strašna i privlačna. Tigar je „nežan i koban, ispunjen beskrajnom snagom”, da bi na samom kraju priče njegova krvoločnost i zverstvo poptpuno ustuknuli pred nežnim osećanjima „stvoren je za ljubav”. Narativ priče veoma podseća na pesmu Zlato tigrova (šp. El oro de los tigres), u kojoj se tigar takođe smešta u kavez, iza gvozdenih rešetaka. U oba dela pesnik se divi lepoti i raznolikosti tigrova; za njega svaki tigar predstavlja arhetip svoje životinjske vrste. Jedini realno mogući kontakt jeste onaj sa tigrom koji je zatočen u prostoru; no ipak, to ne znači da autor ne može da doziva i druge tigrove koji obitavaju u različitim prostornim i vremenskim okruženjima.
Naprotiv: i svi drugi tigrovi (tigar iz Palerma, tigar sa Istoka, Blejkov tigar8, Igoov tigar, Šir Kan) podjendako su stvarni kao i njegov zatočeni „lepotan”. On i njegovo krzno ilustruju ideal lepote i večiti predmet piščevih želja:
O zalasci, o tigrovi,
O blistanja mita i epike.
O još dragocenije zlato, tvoja kosa
Za kojom žude ove ruke. (Zlato tigrova)
Mačka kod Kortasara
Kortasar je rado pisao o mačkama, a svoje mačke – koje je doživljavao kao životne saputnike – je uključivao u svoja dela.9 Mačkama se, kao i tigrovima, pripisuje atribut lukavih i prepredenih životinja, mačka je „životinja sa mnogo lica koja može uznemirujuće da mjauče ali i srećno i zadovoljno da prede, pa simbolizuje potpune suprotnosti kao što su, na primer, ženstvenost i crna magija” (MLRS). Tako je, na primer, u hrišćanskoj tradiciji, gde „mačka simbolizuje tamnu stranu žene: prepredena je, pa se nečujno prikrada; nepredvidiva je, jer iznenada izvlači kandže; uznemirujuća je, jer vidi u tami i jer joj zenice svetle u mraku” (MLRS). U velikom broju slučajeva, crna mačka se povezuje sa đavolom, ali i vešticama, pa ju je „bolje je zaobići da vam ne pređe put, jer tada najavljuje dolazak tame i smrti” (MLRS). Za razliku od hrišćanskog shvatanja, postoje kulture, poput egipatske, u kojima se ona smatra životinjom zaštitnicom jer je „jedna od najznačajnijih egipatskih boginja Bastet čas lavica, a čas mačka, i tada simbolizuje zadovoljstvo, siguran dom i plodnost” (MLRS).
U Kortasarovim delima predstavljaju se isprekidani i neredovni susreti sa mačkama, kako domaćim, tako i divljim, koje su nekada protagonisti, a nekada samo nemi posmatrači radnje (Puertolas et. al 2011: 9). Autor ih u svojim delima ne svrstava u negativan kontekst, već naprotiv: on ih veliča, smatrajući ih ravnopravnim članovima domaćinstva.
Kortasarova dela u kojima su mačke protagonisti su: Kuda gledaju mačke, Kako da se mimoiđe, Okretanje religiji Teodora Adorna. Pored toga, u velikom broju priča mačke se javljaju kao sporedni likovi, na primer: Kirka, Vrat crne mačkice, Kraj igre, Sve vatre vatra, Promena svetla, Drugo nebo. Kortasar, kao i Borhes, piše priče u kojima se, eksplicitno ili implicitno, pojavljuju tigrovi (na primer Zverinjak, Los posatigres i Esbozo de un sueño). Ulogu ovih mačaka možemo razumeti kao vrstu portala koji nam pomaže da sagledamo stvarnost iz nekog drugog ugla (De Hesus Sanćes Ramires: 2015: 3).
Priča Kuda gledaju mačke (šp. Orientación de los gatos) iz zbirke Toliko volimo Glendu (šp. Queremos tanto a Glenda) ima tendenciju da na prvo, drugo, pa i peto čitanje zbuni čitaoca, odnosno da ga navede da se zapita šta je stvarnost, a šta san. Mačak Oziris je, pored naratora i njegove žene Alane, jedan od protagonista. Kod Kortasara, kao i kod Borhesa, nije dominantna hrišćanska simbolika mačke kao licemernog ili lukavog stvorenja. U prvi plan se ističe konekcija koja se pogledom ostvaruje između naratora sa jedne, i naratorove žene Alane i mačka sa druge strane: „Kada me gledaju Alana i Oziris, nikako ne mogu da se požalim na licemerje, niti na bilo kakvu dvoličnost. Gledaju me pravo u oči, Alana, njena plava svetlost, Oziris, njegova zelena munja” (Kortasar 2012a: 636). Alanine plave, a Ozirisove zelene oči donekle su slične, kao što su slični i njih dvoje.
Alanin pogled kroz prozor predstavlja pogled na drugu stranu, na onaj svet koji prevazilazi granice realnosti i koji je moguć samo u autorevom svetu mašte. U tom svetu Alana je naratorova žena, ona koja mu se u potpunosti predaje i koju miluje i grli. On oseća konekciju sa Alanom (kojoj pripisuje mačje osobine), ali je jača konekcija između nje i mačke. Ovde do izražaja dolazi Kortasarovo poigravanje sa anti-personifikacijom: Alani se pripisuju mačje osobine, pre svega sposobnost zavođenja i opčinjavanja.
Gleda me pravo u oči i smeška mi se ili razgovara sa mnom bez ikakvog ustezanja, podajući se svakim pokretom i svakom stvari kao što se podajemo u ljubavi, tamo gde je čitavo njeno telo kao njene oči, potpuno predavanje, neprestana uzajamnost (Kortasar 2012a: 636).
Kada je prozor otvoren, narator ima mogućnost da stvari sagleda iz drugog ugla, pokušava da pronađe onu pravu, njegovu Alanu. Međutim, kada god se približi spoznaji, slika pobegne i sve ponovo postaje neuhvatljivo i nesagledivo. Alana predstavlja njegovu muzu, on je poredi sa neprocenjivim umetničkim delima. Želi da je poseduje i gleda u nju ne bi li otvorio prozor koji mu omogućava da živi u svetu u kom će uživati sa njom, dok će ona gledati samo u njega. Međutim, u jednom trenutku Alanin pogled prestaje da mu bude naklonjen. On se okreće u pravcu slike sa prozorom i mačkom koja liči na Ozirisa:
Otišla u sliku ali se nije iz nje vratila, ostala je na onoj strani gde je mačka, zagledana negde još dalje od prozora, tamo gde niko nije mogao videti ono što su njih dvoje videli, ono što su samo Alana i Oziris videli kad god bi me pogledali u oči (Kortasar 2012a: 640).
Alanin pogled i veza koju pogledom uspostavlja sa naratorom predstavlja prozor koji nam, kada se otvori, pruža mogućnost da doživimo iskustvo koje nije moguće doživeti u realnom svetu. Tada nas Kortasarovo pripovedanje sprovodi kroz događaje koje ne možemo da sagledamo iz svih uglova, ali upravo zbog toga postajemo zavisni i želimo da odemo još dalje. Međutim, kada žena i mačka skrenu svojim pogledom na drugu stranu, prozor se zatvara, a mi bivamo izbačeni iz tog njihovog magičnog sveta i ponovo postajemo vraćeni u realnost.
Struktura ove priče je kružna: nakon magičnog putovanja, narator dolazi na isto mesto odakle je krenuo. Konekcija koju je osećao na početku, na kraju se pretvorila u distancu koja se može prevazići samo uz pomoć plave svetlosti i zelene munje, koji simbolišu poglede. Važnost pogleda naglašava se ponavljanjem glagola gledati (šp. mirar) nekoliko puta u uvodnim redovima i drugim elementima koji aludiraju na značaj vizuelnog u čitavoj priči (Stendiš 2001: 56). Na značaj vizuelnog ukazuju i slike u galeriji, odnosno u prostoru u kojem je smeštena radnja; one ujedno ukazuju i na Kortasarov interdisciplinarni pristup književnosti. Autor je uspeo da poveže narativ za umetničkim izrazom tako da se uklopi u čitavu koncepciju pogleda i hedonizma, jer slike iz galerije u koju je smeštena radnja i služe tome – da se posmatraju uživajući, kao što Kortasar uživa u svom svetu maštarenja.
U priči Kako da se mimoiđe (šp. Cómo se pasa al lado) autor poredi mačke sa telefonima. Radi se o telefonima koji godinama, pa i vekovima zvone, međutim mi nismo u stanju da se na njih javimo, ne znamo kako funkcionišu, a signale koje primimo dešifrujemo na sasvim pogrešan način. Mjaukanje, odnosno zvuk telefona je signal koji stiže do naših ušiju i nogu, koji nas gleda direktno u oči i pokušava da nam kaže da otvorimo prozor koji će nam omogućiti da spoznamo svet koji se nalazi sa one druge strane. Međutim, mi to mjaukanje (zvonjenje) konstantno mešamo sa mačjim vapajem za hranom. Da li se tu radi o našoj ograničenosti ili o nedovoljnoj upornosti mačaka? Narator smatra da je „svaka mačka telefon, ali da je svaki čovek samo siroti čovek” (Kortasar 2012b: 478).
Kortasar nam govori da signali koje nam mačke šalju predstavljaju poziv da se ode na drugu stranu, van realnosti u kojoj se nalazimo. Treba, dakle, da prihvatimo da izvan naših okvira saznanja i spoznaje postoji jedan sasvim magičan svet, koji možemo da otkrijemo ukoliko dobro otvorimo oči, saslušamo signal koji nam stigne i pokušamo da ga razumemo. Način da to postignemo je da se javimo na poziv (De Jesus Sanćes Ramires 2015: 14).
Promena svetla (šp. Cambio de luces) na prvi pogled predstavlja jednu romantičnu ljubavnu priču kao sa filma, međutim, uviđamo da se ispod te romantične površine zapravo radi o pripovedačevim potajnim željama, maštarenjima i snovima. I ovde se pojavljuje mačka, kao sporedni lik koji je važan za protagonistu i za njegovo poimanje snoviđenja. Mačka otvara prozor koji ima pogled na svet snova u koji naš narator polako tone. Sve počinje onog trenutka kada narator koji radi kao glumac na radio-pozorištu dobije pismo u ljubičastoj koverti od obožavateljke Lusijane. Dok čita redove koje mu je posvetila, zamišlja boju njene kose, izgled, pa čak i mesto na kom se ona nalazi dok mu piše.
U njegovom svetu snova on uživa u njenom liku, pogledu i načinu na koji se ona kreće. Trenutak u kom se otvara prozor ka svetu snova je onaj kada je mačka dodirne Lusijanino pismo: „Padala je noć, rukopis je bio opušten i tekao je glatko, mačka je zaspala pošto se poigrala s ljubičastom kovertom na jastučiću na sofi” (Kortasar 2012a: 299). Sve što sledi deluje kao mačji san. Događaji se brzo ređaju, narator i Lusijana se upoznaju i počinju da žive zajedno. Međutim, narator kao da se još uvek nije probudio. On i dalje zamišlja Lusijanu onako kako ju je video prvog puta u svojoj mašti dok je čitao njeno pismo. Pokušava da je ubedi da bi joj boja kose iz njegovih snova lepše stajala. Uočljiva je njegova rastrzanost između jave i sna, između realnosti i potajnih želja, kao i činjenica da on nju još uvek nije prihvatio u potpunosti. Međutim, ponovo se susrećemo sa simbolom mačke: „Mačka je prihvatila Lusijanin miris i Lusijaninu kožu, zaspala joj je u krilu, kao da se bunila protiv večeri u kojoj je odjednom postala suvišna, kada je morala da skoči na pod, mjaučući” (Kortasar 2012a: 304). Kroz ovaj deo zaključujemo da mačka predstavlja portal između dva sveta, a njeno prihvatanje Lusijane predstavlja želju naratora da je i on prihvati. U tom imaginarnom svetu on pokušava da se poistoveti sa mačkom, a ukoliko uspe, uspeo bi i u nameri da Lusijana postane deo njegovog života, baš takva kakva jeste. Međutim, skok mačke sa kreveta na pod označava sa jedne strane vraćanje u realnost, a sa druge strane beg u svet snova u kojem Lusijana ponovo postaje žena iz njegovih maštarija. Mačka i ovde simboliše granicu između jave i sna: „Po povratku s radija zaticao bih Lusijanu kako čita ili se igra s mačkom u stolici koju sam joj poklonio za rođendan zajedno sa stočićem od pruća s kojim je išla u kompletu” (Kortasar 2012a: 307).
Mačka se u ovoj priči pojavljuje na skoro svakom mestu gde pripodvedač ili zamišlja ili kreira svet iz svojih snova. Stolica od pruća koju narator spominje je stolica koju je on ranije zamišljao, zamišljao je Lusijanu kako sedi u njoj. Mačka ponovo predstavlja posrednika između realnosti i želja. Na primer, kada pripovedač govori o njihovom zajedničkom životu: „Kao da ona nije zaista govorila o sebi sad kada je počinjala da živi na račun drugog prisustva, moga tela uz njeno, činijice s mlekom za mačku, svaki čas bioskop, ljubav” (Kortasar 2012a: 304). Zapravo Lusijana jeste pričala o sebi, ali narator nije govorio o svojim osećanjima, maštarenjima i željama. Nikada joj nije priznao istinu, nikada joj nije rekao da ona nije osoba o kojoj je razmišljao i koju je gledao sa prozora između sveta jave i sna. Zbog toga ju je izgubio, nemoćan da se izbori sa sopstvenim neprihvatanjem stvarnosti:
Video sam je kako izlazi iz hotela, nisam je prepoznao, poznavši je, nisam shvatio shvatajući da izlazi stežeći ruku nekog čoveka višeg od mene, nekog čoveka koji se malo saginjao da bi je poljubio u uho, da bi protljao svoju kovrdžavu kosu o smeđu koju Lusijane (Kortasar 2012a: 308).
Ovo je drugi put da se motiv kovrdžave kose provlači kroz ovu priču. U jednom od razgovora o njenoj boji kose, Lusijana mu je rekla da bi mu lepo stajala kovrdžava kosa. Sada, na samom kraju, vidimo da je ona pronašla ono za čim je potajno žudela. Međutim, za razliku od naratora, ona nije živela u svetu maštanja, ona je ostvarila to što je želela, a za nju mačka nije predstavljala ništa više od kućnog ljubimca sa kojim bi se mazila ili poigrala.
Motiv pogleda je od velike važnosti i u priči Okretanje religiji Teodora Adorna (šp. La entrada en religión de Teodoro W. Adorno). Autor u ovom delu sebe i mačku predstavlja kroz koncept dualnosti jin-jang u okviru kog oni delaju zajedno. U tom smislu autor poistovećuje sebe sa crnom mačkom lutalicom, daje joj na važnosti i ponovo se mimoilazi sa hrišćanskim verovanjima: „mačka je precizno omeđena teritorija, harmonična granica; mačka ne putuje, orbita joj je spora i mala, kreće se od grmlja do stolice, od hodnika do vrta razmišljanja”10 (Kortasar 1980: 12).
Radi se o mački koja se tri godine za redom preko leta vraćala na seoski prag protagoniste-naratora i toliko se umiljavala da je on počeo da razmišlja da je na kraju leta povede sa sobom. U prvom delu priče uočavamo cikličnu strukturu koja podseća na strukturu bajke prema teoriji Vladimira Propa (Prop 1982). Energija koju je narator osećao dok je bio u mačkinom okruženju predstavljala je čistu ljubav. Samo njeno prisustvo, mačka kao jin, a narator kao jang, otvorilo je vrata realnosti svetu mašte i obrnuto. Međutim, na samom kraju priče dolazi do kulminacije i neočekivanog preokreta. Četvrte godine susret naratora sa mačkom izgubio je bajkovitu strukturu, a poprimio crtu realnosti. U delima tom trenutku motiv pogleda je od ključne važnosti – mačka više ne želi ni da pogleda naratora, ma koliko se on trudio da je navede da podigne glavu ka njemu: „Prošao sam pored njega i nije me ni pogledao, rekao sam polako: Teodore, Teodore, mac, ali me nije pogledaoˮ (Kortasar 1980: 15).
Skretanje pogleda označilo je zatvaranje ne samo vrata, već i prozora ka svetu snova i maštarenja. Idealizovanje se pretvorilo u razočaranje, ali ni to nije narušilo pozitivnu konotaciju mačke kod protagoniste: Vratih se iznova dva ili tri puta i nikada me nisi prepoznao, ali to je u redu jer ni ja neću polagati pravo na tebe, kako bi to uopšte moglo biti – ti, najslobodniji među paganskim, a najzatočeniji među katoličkim mačkama, ispružen pred vratima svoje crkve kao pas čuvar. (Kortasar 1980: 15-16).11
Motiv pogleda i simboli iz domena gledanja jedan su od resursa za koje Mencel (2002: 57) navodi da „služe za uspostavljanje multifunkcionalne metakomunikacije” kod Kortasara. Način na koji se razvijaju likovi tipičan je za magični realizam: „Skoro uvek, ličnosti u ovim pričama prelaze, objašnjivo ili ne, iz svakodnevnog prihvatanja sopstvene okoline u neku zonu gde stvari više nisu onakve kakve se pretpostavljalo da jesu” (Kortasar 2012a: 7), kao što se vidi u pričama Kuda gledaju mačke i Promena svetla.
Zaključak
Cilj rada bio je da ispitamo simboliku tigra i mačke u delima Horhea Luisa Borhesa i Hulija Kortasara. Ova analiza omogućila nam je da izvedemo nekoliko zaključaka koji se tiču vrednosnih i estetskih elemenata koje mačke i divlje mačke imaju u književnoj ekspresiji ova dva pisca.
Prvo, pored prostorne pripadnosti i sličnih književno-umetničkih tendencija, Borhesa i Kortasara karakterišu i druga zajednička obeležja: tematika (tretiranje večitih tema, tematska dualnost: usud i (ne)sreća, sudbina i slučajnost, protok vremena i beskonačnost, stvarnost i mašta) i bogatstvo izražajnog kazivanja (upotreba metafore, metonimije, personifikacije, palimsesta i ostalih sredstava koji bogate umetnički izraz i kod čitaoca izazivaju efekat čuđenja). Ovi predstavnici latinoameričkog buma postavljaju osnove fantastičnom i magičnom realizmu u književnosti: važnost interpretacije, kreativnost čitanja i pisanja, uneobičavanje pojava, jedinstven odnos vremena i prostora koji gube svoje realne dimenzije, prisustvo metafizičkih i metajezičkih elemenata itd.
Jedan od zajedničkih elemenata u njihovim delima jeste prisustvo najrazličitijih životinja. Mačke i druge životinje iz reda ‛velikih mačaka’ prisutne su kao centralne ili sporedne figure koje direktno ili indirektno utiču na tok fabule i na pripovedača. One predstavljaju polazne motive od kojih pisci kreću kako bi iskazali svoje ideje, primišljanja i emocije. Zaključujemo da kod Borhesa i Kortasara upotreba mačke, tigra ili jaguara proističe iz njihovog interdisciplinarnog pristupa književnom delu, budući da oni crpe motive iz istorije, mitologije, narodne tradicije, muzike i filma različitih i dalekih naroda. Obojica su oduševljeni Dalekim istokom i drugim udaljenim civilizacijama. Njihovo shvatanje mačke i tigra nije tipično za hrišćanski svet: ove životinje su pozitivno konotirane, umiljate, stvorene su za ljubav, kriju važne tajne; istovremeno mogu biti jogunaste (mačka), opasne i moćne.
Kod Borhesa je tigar simbol lepote, moći i savršenstva kojem pripovedač teži. On ilustruje dečački ideal, potragu za ostvarenjem snova koja se nikad ne okonča. Borhes u svakom momentu ispoljava poštovanje i divljenje prema ovoj zverki, čak i opsednutost njome. Tigar je kod njega arhetip svoje vrste, istotvremeno otelotvoruje i dalekoistočnog bengalskog tigra, kao i tigrove–književne likove (Šir Kan, Blejkov tigar). Svi su oni podjednako stvarni, čak i onda kada predstavljaju samo predmet piščevih snova. Istinitost opisa je potpuno irelevantna, kao i okolnosti u kojima se nalazi tigar (zatočen ili slobodan). Tigar je biće koje s lakoćom prelazi iz sna u zbilju i obrnuto; pesnikove želje i snovi imaju istu vrednost kao i stvarnost.
I kod Kortasara su mačke svojevrsni indikatori imaginarnog sveta. One su tu da zbune pripovedača, ali i da mu otvore prozor i prošire vidike za nove svetove. I ovde su realnost i snoviđenja isprepletani, unutrašnji i spoljašnji svet postoje paralelno i podjednako su važni, a veza između stvaraoca i čitaoca je izuzetno čvrsta. Kod Kortasara posebno dolazi do izražaja unutrašnji, emotivni svet pripovedača, svakodnevno preispitivanje koje neretko završava razočaranjem.
Mačke i tigrovi kod ovih pisaca orbitiraju između realnih i imaginarnih okolnosti, uvek na granici jave i mašte, figuriraju kao simboli nedefinišućih vremenskih i mesnih kategorija. Pojavljuju se kao realna i izmišljenja bića (produkt snoviđenja i želja), kao referencijali iz stvarnosti ili samo kao jezički denotati, kao bića koja izmeštaju uobičajeni poredak stvari i pred kojima je stvarnost ustuknula.
Aneta G. Trivić
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Katedra za hispanistiku
Irena M. Selaković
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Katedra za hispanistiku
3 Uticaj Borhesove fantastične revolucije u književnosti je neizmeran. „Od hispanoameričkih pisaca, pod direktnim njegovim uticajem su dvojica velikana književnosti: argentinski pisac Hulio Kortasar i meksikanski Karlos Fuentes. Spisak ‛borhesovaca’ bio bi velik i u njemu bi se našlo i nekoliko naših književnika, od kojih su najveći, Danilo Kiš i Milorad Pavić, već osvojili svetsku slavu” (Lukić 1997: 207).
4 Borhes je, nesumnjivo, jedan od najzahtevnijih pisaca za čitanje. Veliki erudita, posedovao je enciklopedijsko znanje o raznim običajima, civilizacijama, flori i fauni (Trivić 2019: 143), i često na sebi svojstven način interpretirao njihovu simboliku.
5 Na španskom jeziku je izdata jedna velika antologija koja je posvećena delima koja se bave tematikom mačaka. El gran libro de los gatos (Velika knjiga o mačkama) obuhvata priče, eseje i pesme i predstavlja najsveobuhvatniju antologiju sa ovom temom. Zastupljena su dela autora Ursule le Gvin (Ursula K. Le Guin), Federika Garsija Lorke (Federico García Lorca), Vilijama Barouza (William Burroughs), Horhea Luisa Borhesa (Jorge Luis Borges), Čarlsa Dikensa (Charles Dickens), Ane Marije Matute (Ana María Matute), Emilije Pardo Basan (Emilia Pardo Bazán), En Bronte (Anne Brontë) i mnogih drugih. (Jorge de Cascante, 2019, El gran libro de gatos. Los mejores relatos, ensayos y poemas de la literatura felina universal, Córdoba: Blackie Books).
6 Monros-Stojaković (1997: 193–194) ukazuje na specifične sličosti koje postoje između Borhesove sredine (Argentine) i dalekoistične „postojbine budizmaˮ. „Te sličnosti postaju čak i veće u poređenju sa drugim područjima, čije geomorfološke odlike i društvene prilike nisu tako raznolike, pa i do krajnosti oprečne, čak i unutar sopstvenih okvira. Tako, možda nigde kao u Argentini i na Indijskom potkontinentu prostranstva, koja već po sebi deluju kao da su se otela prirodi u nekom trenutku njene rasejanosti, nisu ispunjena i tolikim kontrastima, od najviših planinskih vrhova na svetu, do rečnih tokova takođe u superlativu, kako po širini ušća (La Plata), tako i po običajima duž njihovih obala (Gang), a preko nepreglednih ravnica, neprohodnih prašuma, izdašnih mora, pa i pustinjskih predelaˮ Monros Stojaković (1997: 194).
7 Inspirisan ovom Borhesovom pričom, Đoković, u knjizi posvećenoj Borhesu, piše drugu kratku priču i daje joj sličan naziv: Dreamborges. Ona predstavlja svojevrsnu interpretaciju Borhesove priče Dreamtigers, a autor se poigrava sa snom i sa javom, obesmišljavajući granicu koja se stvara između njih (samo što u ovoj interpretaciji nema tigra).
Ponekad se pobunim: ovo je smešno, ovo nije život kakav sam sanjao, ovo nije san, ‛čista zabava moje volje’ i odlučim se za radost izmišljanja; hajde da proizvedem maštariju.
Pojave se naravno slike, ima svakojakih ideja, mogla bi se cela istorija menjati, možda to još uvek nekog zanima, možda neko traži upravo priču koju samo ja znam, ali ne želim da je ispričam, meni je muka od svih ideja nad idejama i od istorije ma kakva bila, sve su reči izrabljene, sve forme pohabane, svi smislovi obesmišljeni. I čudim se tom Borhesu (Đoković 1997: 377).
8 Borhesova dela u kojima se pojavljuje tigar nastala su, između ostalog, i pod uticajem pesme Vilijema Blejka Tigar (The Tyger). Dok je tigar kod Blejka krvoločan, simbol zastrašujuće elegancije (Kabanjas Alaman 2004: 11), Borhesov tigar je višedimenzionalan, moćan i nežan, stvaran i imaginaran, istovremeno prisutan i dalek.
9 Posebno mesto u njegovom životu zauzima mačak Teodoro Adorno, njegov kućni ljubimac, po kojem je nazvao priču La entrada en religión de Teodoro W. Adorno (Okretanje religiji Teodora Adorna).
10 „Un gato es territorio fijo, límite armonioso; un gato no viaja, su órbita es lenta y pequeña, va de una mata a una silla, de un zaguán a un cantero de pensamientos” (Kortasar 1980: 12, prevod I. S.)
11 „Vuelto a ver dos o tres veces y nunca me reconociste y está bien porque tampoco yo te reclamaré, con qué derecho podría, vos el más libre de los gatos paganos y el más prisionero de los gatos católicos, tendido delante de la puerta de tu sacristana como un perro que la defiende” (Kortasar 1980: 15, 16, prevod I. S.)
Izvori
Borhes 1999: Horhe Luis Borhes, Iščekivanje i druge priče, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, prevod: R. Konstantinović, R. Tatić, D. Bajić, M. Ljujić.
Borhes 2004: Horhe Luis Borhes, Alef, Beograd: Paidea, prevod: A.Grujičić.
Borhes 2005: Horhe Luis Borhes, Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paidea, prevod: R. Konstantinović.
Kortasar 1980: Julio Cortázar, Último round, Madrid: Siglo XXI.
Kortasar 2012a: Julio Cortázar, Sabrane priče 1, Beograd: Službeni glasnik, prevod: Aleksandra Mančić.
Kortasar 2012b: Julio Cortázar, Sabrane priče 2, Beograd: Službeni glasnik, prevod: Aleksandra Mančić.
Literatura
Bratić1997: Radoslav Bratić, Borhesov čitalac danas, u: R. Konstantinović, F. Matić,
M. Nedić: Horhe Luis Borhes, Beograd: ZUNS, SKZ, JUL, 95–102.
Veljović 2018: Jelica Veljović, Figure harmoničnog protivrečja kao osnove stilskog izraza u fantastičnom realizmu Horhea Luisa Borhesa, Srpski jezik, XXIII, 637–652.
Gardin et al. 2011: Nanon Gardin et al., Mali Larusov rečnik simbola, Beograd: Laguna. MLRS
Gizem Jildirim 2017: Şeyma Gizem Yıldırım, La bestia interior: Análisis e interpretación del Bestiario de Julio Cortázar, Bonn: Universidad de Bonn.
Gremels 2016: Andrea Gremels, La lógica animal como lógica alteritaria en los cuentos de Julio Cortázar, Julio Cortázar y Adolfo Bioy Casares: Relecturas entrecruzadas, Berlin: GmbH&Co.
De Mora Valkarsel 2000: Carmen de Mora Valcárcel, En breve: estudios sobre el cuento hispanoamericano contemporáneo, Sevilla: Universidad de Sevilla.
De Hesus Sanćes Ramires 2015: Isabel de Jesús Sánchez Ramírez, Los gatos en los cuentos de Julio Cortázar: notas para una hermenéutica literaria de felinos, Chetumal: Universidad de Quintana Roo.
Đoković 1997: Dragan Đoković, Dreamborges, u: R. Konstantinović, F. Matić, M. Nedić: Horhe Luis Borhes, Beograd: ZUNS, SKZ, JUL, 377.
Ilgurel 2017: Mehmet Ilgürel, Fronteras en el imaginario simbólico de los cuentos de Julio Cortázar, Revista de Literatura, História e Memória, Vol. 13, Núm. 22, pp. 53–65.
Kabanjas Alaman 2004: Rafael Cabañas Alamán, Del tigre de la ira al tigre del ensueño: William Blake y Jorge Luis Borges, Filología y Lingüística, XXX (1), 9–18. Konstantinović 1999: Radivoje Konstantinović, Predgovor. Klasik XX veka, u: Iščekivanje i druge priče. Horhe Luis Borhes. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 7–30.
Kortasar 2012a: Julio Cortázar, Predgovor. Sabrane priče 1, Beograd: Službeni glasnik, 5–7.
Lukić 1997: Ljiljana Lukić, Stvarnost ili mit, u: R. Konstantinović, F. Matić, M.
Nedić: Horhe Luis Borhes, Beograd: ZUNS, SKZ, JUL, 205–215.
Mekam 1995: Deborah Meacham, Lo bárbaro renovador: una función de los animales en la obra de Cortázar, Anuario del Magister, 157–166. (http://www.bibliotecanacionaldigital.gob.cl/
bnd/628/w3-article-208728.html)
Mensel 2002: Gabriella Menczel, Incipit y subtexto en los cuentos de Julio Cortázar y Abelardo Castillo, Budapest: Akademiai Kiado.
Monros-Stojaković 1997: Silvija Monros-Stojaković, Daleki istok u ružičastom dućanu, u: R. Konstantinović, F. Matić, M. Nedić: Horhe Luis Borhes, Beograd: ZUNS, SKZ, JUL, 193–204.
Morales et al. 2003: Ana María Morales et al., Lo fantástico y sus fronteras, Puebla: Centro Histórico de Puebla.
Navaro Duran 2000: Rosa Navarro Durán, Enciclopedia de escritores en lengua castellana, Barcelona: Editorial Planeta, S. A.
Pavlović Samurović 1993: Ljiljana Pavlović Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Beograd: Savremena administracija.
Prop 1982: Vladimir Prop, Morfologija bajke, Beograd: Prosveta.
Puertolas et. al 2011: Soledad Puértolas et al., Perros, gatos y lémures, Madrid: Errata naturae editores.
Živković D. (ured.) 1992: Dragiša Živković Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit. RKT
Stendiš 2001: Peter Standish, Understanding Julio Cortázar, South Carolina: University of South Carolina Press.
Trivić, 2019: Aneta Trivić, Sobre la interpretación simbólica y traducción de J. L. Borges en Radivoje Konstantinović, Facta Universitatis. Series: Linguistics and Literature Vol. 17, No 2, pp. 141–154.
Urošević 1997: Vlada Urošević, Obnavljanje fantastike, u: R. Konstantinović,
Matić, M. Nedić: Horhe Luis Borhes, Beograd: ZUNS, SKZ, JUL, 63–66.
