Svetski dan knjige je idealna prilika da se
lokalnim novokomponovanim knjižarima skrene pažnja na nekoliko
činjenica koje bi svaki prodavac knjiga trebalo da zna. Najpre,
valjalo bi spomenuti da Vladimir Vojinovič nije domaći pisac, a njegovi
briljantni “Doživljaji vojnika Ivana Čonkina” najčešće su u toj
sekciji, leđa uz leđa sa našima. Zatim, moraš
biti potpuni ignorant da bi stavio “Slobodnu decu Samerhila”
u sekciju dečije knjige (ili neko zaista ima sjajan smisao za subverziju);
te bi, za kraj, valjalo spomenuti da je odvajanje Gorana Tribusona u
sekciju strani pisci, odnosno van sekcije u kojoj su već Baretić,
Sejranović i drugi regionalni pisci takođe glupost, do koje najćešće
dolazi zbog naslova njegove poslednje knjige “Made in
U.S.A”.
Zašto priču o jednoj od najzabavnijih knjiga koje sam čitao u proteklih
nekoliko meseci ovako počinjem? Zato što se briljantno delo Frederika Vitua
“Rečnik zaljubljenika u mačke” najčešće klasifikuje pod “kućni
ljubimci”, i najčešće nalazi uz knjige o hranjenju pasa i vrstama zrnevlja
koju jede kućna perad, a to je, zaista, nepravedno prema ovom remek-delu.
Na sreću, postoje i knjižari koji znaju o čemu se zapravo radi i
izlažu ovo izdanje u drugim sekcijama, a postoje i oni koji oduševljenje
knjigama dele sa drugima. Da mi Lea nije skrenula pažnju na naslov, te posudila
isti na prvo čitanje, ne bih je sada ni ja preporučivao dalje.
Frederik Vitu u predgovoru knjige kaže:
“Voleo bih da čitalac, ako to želi, otvara ovu knjigu nasumice i da u njoj stalno nalazi nova iznenađenja, da prati slike i anegdote, da, u suštini, postane saputnik u ovoj šetnji kroz oblast u kojoj se odslikavaju najviše tekovine jedne civilizacije – jer čovek se, u izvesnom smislu, doista civilizovao tek kada je prihvatio mačku kraj sebe, kao slobodnog pratioca, kao sadruga, a ne kao domaću ili pripitomljenu životinju, što ova nikada nije želela da bude. Ona se radije opredelila za ulogu partnera, znalca otmenosti, posrednika lepote, a možda i mudrosti, budući da raspolaže neiskazanim uvidima u vaseljenske tajne.”
Valjalo bi znati da je Frederik Vitu ozbiljan
čovek, član Francuske Akademije (ona u koju ne ulazi svako). Njegov doktorat
bilo je delo pod naslovom: “Beber, mačak Luj Ferdinana Selina” u
kojoj se Vitu bavi Selinom kroz prizmu njegovog mačka, bićem koje je
bilo na ti sa kremom tadašnje francuske generacije
intelektualaca i koja se muvala po Selinovoj kući, zatim sa Selinom i njegovom
suprugom proživeo godine izbeglištva po Evropi za vreme II rata, te bio
svedokom pisanja poslednjih Selinovih dela.
No, Vitu je zapravo više pisao o mačku, držeći se istorijskih izvora:
Beberovih fotografija, priča Selinove udovice, čak i nekih
drugih dama koje su bile svedocima dramatičnih momenata iz života porodice
Selin.
Uspeh tog dela inspirisao je Vitua da napiše ovu knjigu.
Šta, zapravo, krije “Rečnik zaljubljenika u mačke”?
Najpre – ne bi trebalo očekivati ni reč na temu češkanja, čišćenja, hranjenja ili lečenja mačaka.
Ovaj rečnik ne sadrži nijednu upotrebljivu rečenicu
niti savet na takve teme. No, ova knjiga otkriva više od stotinu
kratkih eseja ili priča i o Selinovom mačku, ali i Čerčilovom,
Malroovom, Njutnovom i Rišeljeveom odnosu prema mačkama (istorijska epizoda:
Čerčil na kolenima puzi za svojim mačkom Nelsonom po kabinetu i ubeđuje
ga da bude hrabriji dok po Londonu padaju nemački projektili);
o odnosu mačke i čoveka kroz vekove, od vremena Egipta preko
renesanse do današnjih dana; o sudiji Rišaru koji je još 1865. godine osudio na
kaznu čoveka koji je optužen za ubistvo mačke (… “pogrešno je mačku
izjednačavati sa domaćim životinjima poput peradi, jer peradi ionako suđeno da
pre ili kasnije bude ubijena… dok za mačku to ne važi, jer se ona ne sme
zatvarati ako želimo da sluša svoju prirodu (…) mačka je pokretna imovina
koju štiti zakon (…)”; a tu su i fantastično napisane epizode o
Kerolovom mačku u “Alisi” koji, nimalo slučajno, nestaje u
vidu osmeha; kao i mačku Feliksu, Silvesteru, te Tomu i Džeriju.
Svi su tu, čitav mačkarijum.
“Rečnik zaljubljenika u mačke” donosi
potpuno uživanje u čitanju, jer je delo pisca fascinantne erudicije i
naracije, čiji stil ponekad podseti na najveće majstore eseja, a koji
na više od 500 strana dokazuje kako se i o naizgled nevažnim stvarima
(mačke, jasno je, uopšte nisu nevažne, te nikako
nisu stvar) može napisati čudesno delo. Na ovom mestu bi valjalo
dodati i činjenicu da je Miodrag Marković nagrađen za najbolji prevod sa
francuskog na srpski jezik prošle godine i da je knjigu objavio Službenik
glasnik.
Ne košta malo, ali vredi.
A ukoliko se ikada bude radila audio verzija knjige, voleo bih da ove
priče čita neko poput Vlastimira Đuze Stojiljkovića, kao što je to on nekada
činio u “Zabavniku” na Radio Beogradu.
Ove priče su od te sorte.
Naizgled nevažne, a zapravo suštinski važne, zato što se iz
njih dosta toga može i naučiti ili otkriti, poput ovog citata Hemingveja:
“Mačka je oličenje čestitosti: ljudska bića, iz ovog ili onog razloga,
kriju svoja osećanja, a mačke – ne.”
http://preslicavanje.blogspot.com/2012/04/recnik-zaljubljenika-u-macke-frederik.html
