Regrutacije, koje su često neophodne, jer pogranične borbe nikad ne prestaju, dešavaju se na sledeći način:
Dođe naredba da jednog određenog dana u jednoj određenoj gradskoj četvrti svi stanovnici, muškarci, žene i deca, bez razlike, moraju ostati u svojim stanovima. Najčešće tek oko podneva, na ulazu u gradsku četvrt — gde još od praskozorja čeka odeljenje vojnika, pešaka i konjanika — pojavljuje se mladi plemić koji treba da sprovede regrutaciju. On je mlad čovek, vitak, nije visok, slabunjav je, nemarno obučen, umornih očiju, nemir ga neprestano obuzima kao bolesnika jeza. Ne pogledavši nikoga, on daje znak bičem, koji čini sve njegovo naoružanje, nekoliko vojnika mu se priključuje i on ulazi u prvu kuću. Jedan vojnik, koji lično poznaje sve stanovnike u ovoj gradskoj četvrti, čita spisak ukućana. Obično su svi prisutni, povrstili su se već u sobi i ne skidaju oči sa plemića kao da su već vojnici. Ali može se desiti i da ovde ili onde poneko nedostaje — to su uvek samo muškarci. Onda se niko ne usuđuje da smisli neki izgovor ili čak laž, svi ćute, obaraju oči, jedva mogu podneti pritisak zapovesti o koju su se u ovoj kući ogrešili, ali nemo prisustvo plemića sve ih prikiva za mesto na kojem su.
Plemić daje znak — nije to čak ni klimanje glavom, nego se može samo pročitati iz očiju — i dva vojnika počinju da traže onoga koji nedostaje. To ne zadaje nikakva napora. On nikada nije izvan kuće, nikada stvarno ne namerava da se izvuče od služenja vojske; on nije došao samo usled straha, ali ne zadržava njega ni strah od služenja, nego uopšte bojazan da se pokaže, naredba je za njega bukvalno prevelika, toliko velika da izaziva strah, i on nije kadar da sopstvenom snagom dođe. Ali ne beži zbog toga, samo se skriva, a kad čuje da je plemić u kući, on se verovatno još i išunja iz skrovišta, prikrada se vratima sobe, pa ga vojnici kad iziđu smesta ščepaju. Izvode ga pred plemića, koji dohvata bič obema rukama — toliko je slab, jednom rukom ne bi ništa postigao — i šiba čoveka. To jedva da prouzrokuje velike bolove; on onda upola od iscrpljenosti a upola od gađenja ispušta bič, i išibani čovek mora da ga digne i da mu ga pruži. Tek onda sme da stane u red s drugima; uostalom, gotovo je sigurno da neće biti oglašen za sposobnog.
Dešava se, međutim, i to je češći slučaj, da je prisutno više ljudi nego što ih je na spisku. Tu je, na primer, neka strana devojka koja gleda plemića; ona je izvan grada, možda iz provincije, regrutacija ju je primamila, ima mnogo žena koje ne mogu odoleti primamljivosti regrutacije u tuđim domovima — jer regrutacija u sopstvenom domu znači nešto sasvim drugo. I, začudo, niko ne vidi ništa postidno u tome što ova ili ona žena popusti toj primamljivosti, naprotiv, to je nešto kroza šta po mišljenju mnogih ljudi žene moraju proći, to je dug koji plaćaju svome polu. A to se i dešava uvek na isti način. Devojka ili žena čuje da je negde regrutacija, negde možda veoma daleko, kod rođaka ili prijatelja, moli članove porodice da joj odobre putovanje, i oni odobravaju, to se ne može uskratiti, ona odeva najlepše haljine koje ima, veselija je no inače, a pritom mirna i ljubazna, svejedno kako se inače ponašala, a iza sveg tog mira i ljubaznosti nepristupačna kao, recimo, neka potpuna tuđinka koja putuje u svoj zavičaj i ne misli više ni na šta drugo. U porodici u kojoj treba da se obavi regrutacija dočekuju je sasvim drukčije no običnog gosta, svi joj se dodvoravaju, mora da prođe kroz sve odaje u kući, da se nagne kroz svaki prozor, i kad nekome položi šaku na glavu, to znači više od roditeljskog blagoslova. Kad se porodica sprema za regrutaciju, ona dobija najbolje mesto, a to je blizu vrata, gde će i plemić nju i ona njega najbolje videti. Ali ovakve počasti joj se odaju samo dok ne uđe plemić, a od toga trenutka ona se prosto sparuši. On je ne gleda, kao ni druge, a čak i kad upravi pogled na nekoga, ovaj ne oseća da je pogledan. To ona nije očekivala, ili, bolje reći, ona je to zacelo očekivala, jer drukčije ne može ni biti, ali nju nije dognalo ovamo ni očekivanje da će biti suprotno, nego samo nešto čemu je sada u svakom slučaju došao kraj. Ona oseća stid u meri u kojoj ga naše žene inače možda nikad ne osećaju, tek sad, zapravo, primećuje da se ugurala u tuđu regrutaciju, i kad vojnik pročita spisak, a njenog imena nema, pa za trenutak zavlada tišina, ona drhteći i pognuta beži kroz vrata i još je vojnik pesnicom udara u leđa.
Ako je prekobrojan neki muškarac, on ne želi ništa drugo nego baš to da bude i sam uzet u vojsku, iako ne spada u ovu kuću. I to je potpuno bezizgledno, nikada takav prekobrojan čovek nije uzet u vojsku i nikada se tako nešto neće desiti.
Franc Kafka
