Jedno od najznačajnijih dela Reja Bredberija, roman mračne fantastike „Nešto zlo ovamo ide“ (1962), nedavno je objavljeno u novom izdanju mlade beogradske izdavačke kuće McMillan. Za novo izdanje rađen je i novi prevod, koji potpisuje Milan Perić.
Knjiga je objavljena u pravo vreme, uoči praznika Noći veštica, čijom atmosferom i sama priča odiše. Radnja Bredberijevog romana počinje jedne oktobarske noći tokom koje u mali grad na američkom Srednjem zapadu, stiže zlokobni, putujući karneval. Stanovnici gradića su privučeni karnevalovom raskošnom svetlošću, ali ubrzo postaju zarobljenici tame i izvitoperenosti koju on sa sobom nosi.
Glavni junaci, trinaestogodišnji dečaci Džim i Vil odlučuju da pokušaju da spasu svoj grad, uplićući se u jeziva karnevalska dešavanja i suprostavljajući se cikličnom dolasku Zla.
Zanimljivo je da ova knjiga svoj naslov duguje stihu iz Šekspirovog „Magbeta“ u kome jedna od veštica najavljuje dolazak Magbeta, rečima: „Po tom što mi palci bride, Nešto zlo ovamo ide.“
- godine prema knjizi je snimljen veoma zapažen igrani film, za koji je scenario napisao upravo Rej Bredberi.
U karijeri dužoj od sedamdeset godina, Bredberi je inspirisao mnoge generacije čitalaca da sanjaju, razmišljaju i stvaraju. Bio je jedan od najplodnijih i najslavnijih pisaca dvadesetog veka, autor stotina kratkih priča i pedesetak knjiga, kao i brojnih pesama, eseja, opera i scenarija za film i televiziju. Njegova najčuvenija dela su još i „Farenhajt 451“, „Marsovske hronike“, „Ilustrovani čovek“ i „Maslačkovo vino“.
PRIVLAČI LI NAS NEŠTO ZLO?!
“By the pricking of my thumbs
Something wicked this way comes”
(Shakespeare’s “Macbeth”)
Neobično je kako neki životni trenuci mogu biti ključni, ne samo za nas, kao glavne aktere, već i za čitavo čovečanstvo. Tako je i susret dvanaestogodišnjeg Reja Bredberija sa vašarskim mađioničarem Mr Electrico-om bio presudan da ovaj autor započne upravo ono što najbolje ume i podeli sa nama čitav niz priča i romana koji zaslužuju počasno mesto na policima, ne samo ljubitelja fantastike i horora, već i mnogo šire čitalačke publike. Kao i druge velike autore, Bredberija je teško svrstati u neki određen žanr. Svojim raskošnim talentom prevazilazi ograde, preskače žice i pomera granice žanrovski definisanog stvaralaštva, otvarajući pred nama vrata novih svetova, gde likovi i dešavanja, ma kako neobični ili čak nemogući bili, uvlače nam se pod kožu, udaraju pravo u centar i skuće se tu u nama, među rebrima, s leve strane, zauvek.
Upravo taj iskorak iz žanra možda je najuočljiviji u romanu „Nešto nam se zlo privlači“. Sam naziv, direktno je preuzet stih iz IV čina Šekspirovog „Makbeta“ i aludira na neki predosećaj, koji je svako od nas iskusio, kada neobjašnjivo, a opet neosporno znamo da će se, uskoro, desiti nešto veoma, veoma loše. Ovaj osećaj nije obična slutnja, opipljiv je i ima fizičku dimenziju. Stiven King u romanu „Crna kuća“ govori o nečem sličnom: „Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari od skora stoje gore, ili da će se ubrzo pogoršati.“
Baš ovakvim odabirom naslova, Bredberi nas od starta kupuje budeći onaj osvežavajući i neodoljivi osećaj jeze u kičmi. Od samog početka svesni smo da čitamo nešto što nećemo lako ispustiti iz ruku. I zaista, roman se čita u dahu, od korica do korica i onda opet, iz početka.
Opijajuća poetika, karakteristična za Bredberija, prisutna je u svakoj rečenici. Čak i imena likova su takva: Vil Halovej, Džim Najtšejd, gospodin Dark, gospodin Kuger, Peščana Veštica… Pripovedačka veština ogleda se, ne samo u priči koja nas usisava u sebe, već i u opisima ambijenta, likova i scena. Malo je autora koji tako umešno daju karakter tami koja preuzima ulogu glavnog junaka. Uživanje u čitanju ovog remek dela time postaje duhovno iskustvo. Simbolika, iako jasna, nije ni malo izklišeizirana, čak i kada se posmatra kao nebrojano puta ispričana bajka o večitoj borbi dobra i zla. Ljubav, prijateljstvo, radost i humor na jednoj strani, i bol, zavist, ambicija i jad na drugoj, u književnosti i generalno – u umetnosti, svakako nisu novina, ali u ovom slučaju to nimalo ne smeta, naprotiv, daje novu nadu da je zaista jednim osmehom moguće poraziti mrak koji nas okružuje, ali i onaj opasniji, mrak u nama samima.
Iako potpuno različitog tona i atmosfere, „Nešto nam se zlo privlači“ moramo posmatrati kao svojevrstan nastavak romana „Maslačkovo vino“. Čak i sam Bredberi ih spaja u tzv. „Green Town trilogy“, nazvavši je tako po fiktivnom gradiću u kome je smeštena radnja oba romana, dodavši joj i treći „nastavak“, „Zbogom leto“, kao i kraću priču „Letnje jutro, letnja noć“, čime zaokružuje celinu. Čitava trilogija reflektuje različite aspekte odrastanja dvojice dečaka (u pitanju su različita deca u svakom od nastavaka). Leto i jesen nisu ni malo slučajno odabrani, kao ni uzrast junaka. Svi mi se sećamo koliko su baš ova godišnja doba važna u toj dvanaestoj, trinaestoj i četrnaestoj godini života, kada, neko manjim, a neko zastrašujuće krupnim koracima, grabi ka zadivljujućem i istovremeno zastrašujućem svetu odraslih. Neki od nas imaju tu sreću da (bar) jednom nogom ostanu s one strane duge. Ili je to ipak odluka? Možda neka vrsta običnom oku nevidljivog belega, koji nije polumesec, nego osmeh? Kec koji vadimo iz rukava kada zagusti? Trik kojim varamo i život i smrt, nekada i sami sebe? Ako time nekog učinimo barem malo srećnijim, da li je uopšte važno? Na kraju krajeva, svako bira svoje oružje.
Naravno, ovaj “mračni horor”, kako ga mnogi kritičari opisuju, ostavio je dubok trag u celokupnom umetničkom stvaralaštvu koje je usledilo nakon prvog izdanja, 1962. godine.
Iako je sam Bredberi, pre nego što je završio roman, imao ideju o filmu, ona nažalost, u takvoj intepretaciji, nikada nije realizovana. Utešnu nagradu dobili smo 1983. godine. Mnoge od nas nije ni malo utešila. Ali ko nije pomislio „Hej, od ove knjige mogao bi se snimiti sjajan film!“ neka prvi baci kamen. Drugih pokušaja, na sreću, nije bilo.
U književnosti, kao što je to uglavnom slučaj, bili smo talične ruke. Pominjali smo već „Green Town trilogy“ čiji je roman, premda sam za sebe autonoman, ipak deo. Gotovo svaki pisac fantastike odao je neku vrstu počasti Bredberiju: Stiven King ( „It“,”Salem-s Lot”, “Dance Macabre”, “Different Seasons”, “Needful Things”.. ) i Nil Gejman („American Gods“, „The Graveyard Book“, „Eternaty’s Wheel“) su jedni od mnogih koji su otvoreno priznali uticaj baš ovog romana na svoje stvaralaštvo. I ovaj broj Argus časopisa sa fantastičnim pričama koje su posvećene vašarima, festivalima i karnevalima, na izvestan način predstavlja omaž ovom vrhunskom delu fantastične književnosti.
Svakako treba pomenuti i strip i grafičku novelu kao umetnički izraz čiji majstori su takođe bili dotaknuti ovim delom: Kristof Šabute svoj najpoznatiji strip „Veštice“ započinje pričom pod nazivom „Gatanje“ – kratkom epizodom o neobičnom i zloslutnom putujućem cirkusu koji na prilično mračan način sakuplja svoje „zvezde“. Naravno, i mnogobrojni scenaristi popularnog „Dilan Dog“-a nisu ostali imuni na očaravajući Bredberijev roman.
Brojni muzičari od Elton Džona do Pixies, preko različitih, mahom metal bendova, i genijalnog Pink Floyd-a bili su inspirisani Bredberijevim književnim opusom, ali, kada je reč konkretno o romanu „Nešto nam se zlo privlači“ treba izdvojiti pesmu „Medicine man“ možda manje poznatog benda Barclay James Harvest. Tipično za sedemdesete, kada je bend bio aktivan, pesma je kombinacija instrumentalno bogatog zvuka i harizmatičnog vokala, u mešavini američkog folka i rock’n’roll-a. Takođe, neizostavno moramo pomenuti i Nuclear Assault, američki thrash metal bend koji je svoj peti studijski album, pod nazivom „Something Wicked“, posvetio upravo ovom romanu. Ukoliko ste ljubitelj dobrog gitarskog zvuka gde je kvalitet teksta u drugom planu, čitav ovaj album je svakako preporuka. Zapravo, tema Bredberijevog uticaja na muziku zahteva znatno više prostora nego što je ove prilike to moguće, pa zainteresovanima preostaje samo da zgrabe knjigu (ako već odavno nisu) naćule uši i obrate pažnju. Na pravu stvar!
Naposletku, ostaje pitanje šta nas toliko privlači zlu. Čak i kada po strani ostavimo svu diskutabilnost zla kao pojma, odgovor na ovu enigmu ostaje nedokučiv. Zašto tako halapljivo gutamo filmove, dokumentarce, romane, filozofske rasprave na temu zločina, rata, nesreće, straha, katastrofe? Da li nas takva vrsta apetita čini različitim od onih koji su odgovorni za ta (ne)dela? Koliko smo i sami odgovorni ili čak krivi za zlo koje je, ma koji ugao posmatranja zauzeli, nedvojbeno prisutno u našim pojedinačnim, ličnim životima i civilizaciji uopšte? Ili samo nemamo petlje da se pokorimo našoj pravoj prirodi? Možemo li uopšte govoriti o hrabrosti kada se predajemo? Pobuna i suprotstavljanje zahtevaju stvarnu akciju, snagu, odvažnost. Samo bunt mora imati u temelju promenu u emocionalnom i svesnom biću čoveka, za sve ostalo dovoljno je biti lenj. Oskar Vajld je mržnju video kao atrofiju ljudskog bića. Herbert o strahu govori kao o ubici uma, maloj smrti koja donosi potpuno brisanje. Zavetuje nas na suočavanje sa našim strahom. Ljubav i sloboda traže, buđenje, pokret i rad. I možda bi zaista bili manje utopistički ideali ako se svako od nas mrdne, makar malo, malčice, makar za pedalj. Hoćemo li?
Tamara Petrović
*
Esej je objavljen u Argus Books Online Magazine #17 – VAŠARSKE, FESTIVALSKE I KARNEVALSKE FANTASTIČNE PRIČE
Prolog
Pre svega, bio je oktobar, poseban mesec za dečake. Nije da nisu posebni i svi ostali meseci. Ali, kako kažu gusari, ima i loših i dobrih. Uzmi septembar, to je loš mesec – počinje škola. Pogledaj avgust, on je dobar – škola još nije počela. A jul, e, jul je baš fin – nema ama baš nikakve šanse za školu. A jun, jun je bez sumnje najbolji, jer se tad širom otvaraju školska vrata, a septembar je milijardu godina daleko. Ali sad uzmi oktobar.
Škola traje već mesec dana a ti se lakše održavaš u sedlu i polako kaskaš. Imaš vremena da misliš na đubre koje ćeš da baciš na verandu starog Priketa ili na kostim čupavog majmuna koji ćeš nositi u YMCA* poslednje večeri tog meseca. A ako je negde oko dvadesetog oktobra i ako sve miriše na dim, a nebo je u sumrak narandžasto i pepeljastosivo, tad izgleda da se Noć veštica nikad i neće pojaviti iza uglova s navalom metli i tihim lelujanjem čaršava. Ali jedne čudne, lude, mračne i duge godine Noć veštica je poranila. Jedne godine je Noć veštica stigla 24. oktobra, tri sata posle ponoći.
U to vreme je Džejms Najtšejd iz Ulice Ouk 97 imao trinaest godina, jedanaest meseci i dvadeset tri dana. U njegovom susedstvu, Vilijam Halovej je imao trinaest * Udruženje hrišćanske omladine (Prim. prev.) 12 Rej Bredberi godina, jedanaest meseci i dvadeset četiri dana. Obojica su se približila četrnaestoj; gotovo da im se migoljila u rukama. A to je bila i ona nedelja oktobra kad su odrasli preko noći i više nikad nisu bili tako mladi…
