Piše: Vladimir Pištalo
Ešerovi ambigrafi
Prvo treba ubediti svet da je racionalan a onda bešćutno-sofistički iskoristiti sve njegove iracionalne tendencije. Prvo ćemo se odreći Frojda a onda ćemo eksploatisati sva njegova otkrića. Reklame koriste sve nedostatake logike i percepcije, sve ešerovske ambigrafe, svaku dvosmislenost znakova, iracionalne impulse i tehnike, svaku bojazan i svaku želju. Mi nismo oni koji smo. Mi ne radimo ono što radimo. Nas ne pokreće ono što nas pokreće.
Reklame su po definiciji zavodnička kreacije. Njihov zakon je zakon pristrasnosti. One stvaraju sopstveni Parnas i sopstvene bogove, makar privremene, sa kojima nas vezuje veliki Ugovor. Reklama je, kao Abraham, za nas sklopila ugovor sa bogom modernosti.
Kroz reklamu govore oniričke sile, sile van ljudskog. Htonske, podzemne sile se propinju i vrište sa krovova. Prastaro se izražava kroz najmodernije. Kroz nju nam i demonsko namiguje i božansko seva. Kroz reklamu se odvija večiti dijalog čoveka sa samim sobom. U njoj su raj nade i pakao straha.
Kako bi se u tome snašao prost čovek kome su rekli:
O višem od sebe ne razbiraj.
Oko reklama se ljube noćni leptiri u ekstazi svetla. One nam nešto govore, one nam nešto ponavljaju. Trepću svoje naredbe. To su neonski Delfi, koji nam, tamnim izrekama, sugerišu šta da i šta ne. Kroz njih obični predmeti postaju mistični fetiši. Da li mi znamo značenje njihovih reči? Da li one znaju značenje svojih reči?
Znakovi se propinju iznad znakova. Kao karte u ruci žonglera – neonski špilovi lete sa krova na krov. Pod njima mi ostajemo bez vazduha. Vetar nam misli odnosi. Pod njima, verujemo u kombinacije, kao što je mistička racionalnost i intuitivni razum. Dišemo tuđe misli. Reklame nam pokazuju žene a prodaju nam kola. One su vidljivi snovi. Mi se svađamo sa tim Salomama i Pandorama, sa tim zavodnicama. Reklame su moderne poslovice. One su svetleća biblija, koja teče po glatkim stranama časopisa, krovovima i bilbordima.
One su javni predmet želja. One su Bodlerovo cveće gradova. One osnivaju svetove. One peru oprane ulice. One ljubičastim jezikom ližu parkirana vozila. One osvetljavaju i zamračuju ljubavne parove u potkrovlju.
Ipak…
Osigurajmo se
Zadržao bih se na jednoj reklami specifično srpskoj, ironijskoj i umetničkoj, koja odražava pretpostavke društva u kom je nastala. Kad kod nas vozač zaustavi saobraćaj niko ne pretpostavlja da je to učinio iz racionalnog razloga. Svi pretpostavljaju da je to učinio iz idiotske nebrige za druge ljude, da je otišao na piće a ostavio kola sa upaljanim štop svetlima na sred Bulevara. Protiv takve opasnosti, u svetu punom pretpostavljenijh idiota, autor reklame, poznati režiser Srđan Dragojević, priziva u pomoć sigurnost pravih vrednosti oličenih u Vojvođanskoj banci.
Ako ne želite da vas šišaju električnom testerom, da vam piroćanski šusteri sa hitlerovskim brčićima skraćuju nožne prste giljotinom. Ako ne želite da vam, kvekeru sličan, Nikola Kojo u ulozi zubara otpeva:
A noćas ako sluša nek čuje boool…
… Ne preostaje vam ništa drugo…
Već…
Vojvođanska banka…
Ep o Gilgamešu
Uglavnom, reklame nisu specifično srpske.
Reklame su univerzalne.
One mitsku sadržinu kombinuju sa instant formom.
Na primer…
Starica zablenuta u špansku seriju u staračkom domu greškom otpije gutljaj sinovljevog Kristal piva.
I…
Istog trenutka ona skine naočare. Lice se zategne. Vrat joj pobeli. Vrana kosa jurne niz vrat kao da je Kristal pivo napravila Ana Čilag iz Karlovica u Moravskoj. Grudi joj upadljivo porastu, zaoble se i izlože u dekolteu.
Promenu prvi primeti čiča u smešnom šeširu i jurne na telefon.
Svi starci shvate šta se dešava i navale da piju Kristal pivo.
Ćureći vratovi se ispeglaju, muške i ženske grudi se odjednom nadmu i popune, majmunoliku izboranost zameni sjaj muške i ženske lepote. Tanka i seda kosa se obnovi i, u crnim slapovima, padne niz ramena. Bivši starci – a sad magnetični mladići i devojke – počinju da igraju lambadu.
Upada čuvar staračkog doma i ugleda bivšu staricu kako uvija moćnim kukovima.
– Gospođo… Marlena! – šokiran je on.
Lepotica se začudi:
– Gospođa?
I trzne glavom uz magični osmeh:
– Gospođica.
Eto. A u jednom najstarijem od mitova sveta Gilgameš je pošao na kraj sveta sa rečima:
– Ja Gilgameš, vladar sumerskog Uruka, imao sam slabu kosu.
Izvinite, on uopšte nije to rekao.
Gilgameš je rekao:
– Idem da nađem Utnapištima dalekog, hoću da vidim njega besmrtnog, koji je našao život.
Naš nesrećni Gilgameš je otišao na kraj sveta da od Utnapištima izmoli tajnu večne mladosti. Iako je Gilgameš bio dve trećine bog a samo trećinu čovek, on Utnapištimov ispit nije položio. Savladao ga je san. Na njega se sažalila Utnapištimova žena. Žena mu je dala travu besmrtnosti. Zmija je Gilgameša prevarila i on je travu izgubio. Gilgameš se vratio u Uruk i utvrdio ga. Zidovi Uruka su ostali kao njegova jedino dostupna ljudska besmrtnost.
Nije morao Gilgameš da ide do na kraj sveta do Utnapištima i da se bori sa snom i sa zmijom.
Mogao je da popije Kristal pivo.
