Cosi da questo corso si diparte
Talor la creatura ch’ha podere
Di piegar, cosi pinta, in altra parte.2
(Dante, Paradiso, I, 130-132)
tako se od tog puta stvor i dijeli,
jer, premda k dobroj upućen je stazi,
imade moć da druge staze želi (prev. M. Kombol).
Prolog
Krajem XIX veka jedan filozof objavio je da je umro bog. Nekoliko decenija kasnije jedan pesnik je istu sudbinu namenio duši. Posledica je to, ali i najava, bezdušnosti i bez-dušnosti koja je, uporedo sa neslućenim narastanjem moći, uprkos gomilanju znanja i izumevanja, donosila nove oblike zla, ostavljajući za sobom krvave tragove i najmračnija zgarišta.
Ako postoji pesnički rekvijem za XX vek, autor introitusa bio je Ezra Paund, a responzorija Tomas Sterns Eliot.
Pred kraj prve decenije XX veka Paund je napisao pesmu ‘Blandula, Tenulla, Vagula’. Posle dvadesetak godina objavljena je Eliotova pesma Animula. Kao da su nastale u kakvom polušaljivom dosluhu, obe upotpunjuju Hadrijanov epitaf o maloj duši, obe govore o njenom lutanju, opiranju ili stradanju i obe se oslanjaju na Dantea. Evo ih skupa:
Ezra Paund
Blandula, tenula, vagula
Šta, dušo moja, imaš ti sa rajem?
Zar ne bi bilo bolje, kad sloboda dođe,
Otići na neko čisto mesto gde sunce
Kroz maslinovo lišće propušta na nas
Blagi sjaj? Ako te, dušo,
U Sirmiju sretnem kad ovaj život prođe,
Zar nećemo naći neki rt osvećen znakom
Vazdušastih apostola zemaljske radosti,
Zar neće naš kult ponići iz talasa,
Čistog safira, kobalta, kristala,
Iz trojednog plavetnila nedodirljivih
Ogledala nemirnih od večne promene?
Ako nas, dušo, Ona tamo sretne, neće li nas žamor
Sa nebesa viših i sudišta časnih,
Namamiti pod oblačni vrh Rive?
Tomas Stern Eliot
Animula
‘Iz Božje ruke prosta duša kreće’
U monoton svet mena svetla i galame,
U svetlo, tamno, suvo, vlažno, hladno ili vrelo;
Ispod stolova puzi, ustaje i pada,
Poljupce grabi, igračke je mame,
Ume da zaplaši, da nasrne smelo,
Da u krilo skoči, uhvati za ruke,
Da predahne potom i radosno primi
Sjaj božićnog bora, prizore i zvuke,
Sunce i vetar, miris morske luke;
Ispituje senke, odbleske na podu,
Jelene u trku na srebrnoj zdeli;
Mašta joj je stvarnost i privid je java,
Privlače je karte, kraljevi i dame,
Sve što nimfe čine i posluga veli.
Uznesenu dušu sumnja utišava,
Iz trena u tren zbunjuje i deli;
Iz dana u dan nalozi se množe
Da ne sme i može, da spozna i sluti,
Da želi i da se lišava.
Bol života i snovi rasuti
Malu dušu na polici skuče
Iza Enciklopedije Britanika.
Iz ruke vremena prosta duša kreće
Neodlučna, sebična, nakazna i hroma,
Bez snage da nastavi il’ da se povuče,
U strahu od pažnje, ponuđenog dobra,
Gušeći u sebi preostali zov krvi,
Senka svoje senke, duh vlastite kobi,
Ostavivši nered u prašnjavoj sobi,
Poslednjim pričešćem najzad mir svoj dobi.
Molite za Guterjea, pomamnog od brzine i moći,
Za Budena, raznesenog u komade,
Za onoga koji je stekao bogatstvo
I za ovoga koji je pošao svojim putem.
Molite za Florea, koga hrt kraj tisa ubi,
Molite za nas sada i u času našega rođenja.
(Prevod S. Beljanski. Prve verzije ovih prevoda objavljene
su u časopisu Polja br. 415
za januar – februar 2001.)
Pred vratima raja
Paundova pesma varira Hadrijanov zapis o duši i smrti (animula vagula, blandula…).4 Mada je ceo naslov pod navodnicima, u njemu je izostavljena reč animula, a umetnuta tenulla, pa je maloj duši, uz deminutivne oblike umiljatosti i nestalnosti, dodata i osobina nežnosti.
Dva toponima, Sirmio i Riva,5 odnose se na jezero Garda (Benaco). Zagonetna Ona, po svemu sudeći, povezana je sa prizorom iz Božanstvene komedije. Ne samo zbog nekoliko likova iz ovog dela na koje bi Ona mogla da podseća, niti zbog simbolične polemike koju Paund vodi sa završnim poglavljima i sonetima Danteovog Novog života, već i zbog toga što se jedan od retkih rajskih opisa u Paklu odnosi upravo na jezero Garda.6
Paund ispoveda jeretičku zamisao da bi vredelo otrgnuti se od božjeg rasporeda i nadzora. Raj za dušu nije dovoljno dobar. Ima boljih rešenja! Ona su tu, u mestima koja smo posećivali, koja su posvetili apostoli zemaljskih radosti, na izvorima naših snažnih i stvarnih doživljaja. Paund bi da raspolaže svojom dušom, ni manje ni više nego kao Hrist što je hteo da ima vlast da svoju dušu položi i da je opet uzme, da mu je niko ne otima (Jov., 10, 17-18). Paund ne sluša novozavetnu pouku da će svoju dušu izgubiti onaj ko je ljubi, a da će je za večni život sačuvati onaj ko je na ovom svetu mrzi (Jov., 12, 25). Zato njegovi toponimi potiču iz zalihe uspomena.
Oni su doživljeni, a ne inteligibilni raj.
Ona može biti i neka osoba koju je pesnik poznavao, i misteriozna Matilda koja u opisu zemaljskog raja u XXVIII pevanju Čistilišta, smešeći se, s druge strane reke Lete bere cveće (Ella ridea, dall’ altra riva drita). Može biti i Beatriče koja se pojavljuje sa zelenim plaštom i vencem od masline nad belim velom (Sovra candido vel cinta d’oliva / Donna m’apparve, sotto verde manto…) da bi u XXX pevanju Čistilišta zamenila Vergilija i vodila Dantea u raj (Vidi la donna, che pria m’appario/ Velata sotto l’angelica festa…).7 Isto tako, može biti i sama božja izaslanica koja će pesnika, kada mu ovaj život istekne, zateći u zabranu prirode i vratiti ga sa hedonističkih stranputica, skupa sa grehom posrnulog bogoštovanja, pod oblake svetih mesta koja duši namenjuje kanon.
Ne treba zaboraviti da je Paund svrstao Dantea i njegov krug u brevijar od svega desetak autora čija dela bi trebalo da budu minimalni osnov „zdravog i neprisilnog književnog obrazovanja“, vodič za nastavu, za bučne studente spremne da zagorčaju život dosadnim nastavnicima i za one koji nisu imali vremena da se sistematski posvete učenju na koledžu.8 Slika maslinovog lišća kroz koje sunce propušta blagi sjaj (Get us to some clear place wherein the sun / Lets drift in on us through the olive leaves / A liquid glory) podseća na Danteov prizor u kome se Beatriče s maslinovim vencem pojavljuje tamo gde se sunce rađa s nešto senke: E la faccia del sol nascere ombrata.9
Poruka Blandule nalazi se s one strane tužbalica iz Novog života.
Nasuprot Paundovom odgurkivanju onostranog, Danteova bolna duša svoje uspomene predaje nadzemaljskim sferama i za ovaj život više ne mari, a sam pesnik želi da poživi samo toliko koliko je potrebno da bi iskazao o Beatriče ono što još ni o jednoj ženi nije bilo izrečeno i da mu se potom duša preseli njoj na domak, u svet večne slave, per omnia saecula benedictus.10
Paund svoju pesmu završava pitanjem. Ova otvorenost pomaže nam da se iskrademo sa nadom da je, za razliku od Danteovog puta, prestup na koji nas Paund nagovara ipak moguć. Sa nadom, koju podjednako guše i strepnja nastala u samoj ideji takvog pitanja i nestrpljenje našeg prirodnog panteističkog stremljenja da sakralizujemo tragove zemaljskog iskustva. Paund bi, drugim rečima, kakve li podsmešljive ili lakomislene iluzije, da se poigra Hadrijanovim putokazom, da zbuni Harona koji je naumio da ga preveze u krajeve blede, ledene i gole (in loca pallidula rigula nudula), i da se, uprkos Hadrijanovoj sumornoj prognozi da tamo više neće zbijati šalu (nec ut soles dabis iocos),11 sa svojom dušom i nadalje u Sirmiju zabavlja i šegači. On i posle hoće to što je sada.
Slobodan Beljanski
Nastaviće se
4 Animula vagula, blandula, / Hospes comesque corporis… (Dušice milašna lepršavice / gošćo, pratiljo tela… – prev. R. Šalabalić).
5 Sirmio (Sirmione) je poluostrvo i mesto na južnom delu jezera Garda. Riva je mesto u podnožju Alpa na severnoj obali jezera Garda. Paund se i kasnije vraćao istom kraju, na fragmentaran i zagonetan način. U Canto LXXVI, na primer, pominje da „pljusak, kratak, jak… / ko miš da istrči iz oblaka / podseti na dolazak Džojs et fils / u Katulovo prebivalište / Džimovo obožavanje grmljavine i / Garda u svem sjaju (nav. prema prevodu M. Danojlića u: Ezra Paund, Pesme, Beograd, 1975).
6 Dante, A., Božanstvena komedija, Pakao, XII, 61-69.
7 Dante, A., op. cit., Čistilište, XXX, 31-32, 64-65:
žena s vijencem masline vrh bijela
vela i s plaštem zelenim…
ugledah ženu, što mi se ukaza
prije pod velom anđeoske slave… (prev. F. Čale, M. Zorić).
8 Paund, E., Kako da čitamo, Novi Sad, 1974, str. 57 – 58.
9 Dante, A., op. cit., Čistilište, XXX, 25.
10 Dante, A., Vita nuova, XL, XLI, XLII.
11 …u krajeve bleđašne, ledene, golašne, i dalje nećeš zbijati šale (prev. R. Šalabalić).
