Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem „integralnog tradicionalizma“, predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja („ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama“).
Predgovor
Na početku knjige Čoveki njegovo postanje prema Vedanti nagovestili smo da bi to delo trebalo da bude početak jednog niza studija u kojima bismo, u zavisnosti od slučaja, mogli da neposredno izložimo određene aspekte istočnjačkih metafizičkih doktrina ili, pak, da te doktrine obradimo na način koji nam se čini najrazumljivijim i najkorisnijim, ostajući pri tom uvek u potpunosti verni njihovom duhu. Taj niz studija sada nastavljamo, pošto smo nakratko morali da ga prekinemo zbog drugih radova uslovljenih nekim prigodnim razmatranjima, i u kojima smo se više pozabavili oblastima sporednih primena; ali, čak i tada, nikada i ni za trenutak nismo izgubili iz vida metafizička načela koja predstavljaju jedini temelj svakog pravog tradicionalnog učenja.
U Čoveku i njegovom postanju prema Vedanti pokazali smo kako na biće kao što je čovek gleda tradicionalna doktrina čisto metafizičkog reda, ograničavajući se pri tom, što je više moguće, na striktno izlaganje i tačnu interpretaciju same doktrine, i odstupajući od tog pravila samo da bismo naznačili, kada bi se za to ukazala prilika, podudarnost date doktrine sa drugim tradicionalnim formama. Mi, dakle, nikada nismo imali nameru da se zatvorimo samo u jednu određenu formu, što bi, uostalom, bilo izuzetno teško ako se ima na umu ono suštinsko jedinstvo koje se skriva iza raznolikosti više ili manje spoljašnjih formi, koje, uglavnom, nisu ništa drugo do različita ruha jedne iste istine. Ako smo, uopšteno gledano, svoje centralno stanovište preuzeli od hinduističkih doktrina, iz razloga koje smo već objasnili na drugom mestu, to ni u kom slučaju ne bi smelo da nas spreči da, kada se za tim ukaže potreba, pribegnemo načinima izražavanja koji pripadaju nekim drugim tradicijama, naravno, pod uslovom da se radi o istinskim tradicijama, onima koje bismo mogli da nazovemo regularnim ili pravovernim, uzimajući te reči u značenju koje smo definisali drugom prilikom.
Ovde ćemo posebno pribeći takvom postupku, mnogo slobodnije nego u prethodnom delu, pošto se na ovom mestu nećemo posvetiti izlaganju nekog ogranka doktrine kakav postoji u određenoj civilizaciji, već objašnjenju jednog od onih simbola koji su zajednički skoro svim tradicijama, a što je, po nama, znak da su neposredno vezani za veliku primordijalnu Tradiciju.
S tim u vezi, potrebno je da naglasimo jedno mesto od posebnog značaja za otklanjanje konfuzija koje su, nažalost, odveć česte u našoj epohi: mislimo na suštinsku razliku koja postoji između »sinteze« i »sinkretizma«. Sinkretizam se sastoji u prikupljanju više ili manje disparatnih elemenata iz spoljašnjeg sveta, koji, gledano sa tog slanovišta, nikada ne mogu biti zaista objedinjeni; to je, sve u svemu, neka vrsta eklekticizma, sa svom fragmentarnošću i nepovezanošću koju on uvek podrazumeva. U njemu ima nečeg čisto spoljašnjeg i površnog; elementi preuzcti sa svih strana i spojeni na tako veštački način uvek zadržavaju svojstvo pozajmica, nesposobnih da se stvarno uklope u doktrinu iole dostojnu tog imena. Za razliku od toga, sinteza se suštastveno obavlja iznutra; time želimo da kažemo kako se ona upravo sastoji u sagledavanju stvari kroz jedinstvo samog njihovog načela, uočavanju načina na koji one iz tog načela proishode i od njega zavise, i u njihovom objedinjavanju ili, radije, spoznaji njihovog stvarnog jedinstva, na temelju jedne u potpunosti unutrašnje veze, svojstvene onome što je najdublje u njihovoj prirodi. Ako ovo primenimo na temu kojom se upravo bavimo, mogli bismo da kažemo kako će se sinkretizam ispoljiti svaki put kada se ograničimo na pozajmicu elemenata iz različitih tradicionalnih formi da bismo ih spolja nakalemili jedne na druge, zanemarujući da u suštini postoji samo jedna doktrina čije su te forme tek istobrojni raznoliki izrazi, istobrojna prilagođavanja posebnim duševnim stanjima, zavisnim od okolnosti koje su određene vremenom i mestom. U datom slučaju, iz takvog spoja ne može da proistekne ništa vredno; da se poslužimo jednim lako shvatljivim poređenjem, umesto organizovane celine dobićemo samo bezoblično mnoštvo neupotrebljivih krhotina, a sve zato jer im nedostaje ono što bi moglo da im podari celovitost analognu onoj koju poseduje živo biće ili neka skladna građevina; sinkretizmu je, upravo zbog njegove površnosti, svojstvena nemogućnost postizanja takvog jedinstva. Nasuprot tome, sinteza će se ostvariti ako se pođe od samog jedinstva, i ako se ono ni u jednom trenutku ne izgubi iz vida u mnoštvu svojih pojavnosti, što bi podrazumevalo da se, izvan i s one strane formi, dosegla spoznaja o prvotnoj istini koja se ovim zaogrće da bi se iskazala i uspostavila komunikaciju u meri mogućnosti. Otuda možemo da se poslužimo jednom ili drugom od ovih formi, zavisno od koristi koja će se time postići, na potpuno isti način kao što, u skladu sa okolnostima, pri prevođenju jedne misli možemo da koristimo razne jezike da bismo bili shvaćeni od različitih sagovornika kojima se obraćamo; to je, uostalom, ono što se u određenim tradicijama simbolički nazivalo »darom za jezike«. Moglo bi se reći da podudarnosti među svim tradicionalnim formama predstavljaju stvarne »sinonimnosti«; mi ih kao takve i sagledavamo, pa, kao što objašnjenje izvesnih stvari može da bude lakše na jednom jeziku nego na nekom drugom, tako i jedna od ovih formi može bolje od drugih da odgovara izlaganju određenih istina i njihovom lakšem razumevanju.
Zbog toga je savršeno legitimno da se, u svakom posebnom slučaju, upotrebi forma koja se čini najpodesnijom za ono što se namerava; nikakvu smetnju ne predstavlja ni prelazak iz jedne forme u drugu, pod uslovom da se zaista spoznaje njihova istoznačnost, a što je moguće jedino ukoliko se pođe od njihovog zajedničkog načela. Tako, u svemu tome nema ni traga nekom sinkretizmu; on, uostalom, i nije ništa drugo do »profano« stanovište, nespojivo sa samim pojrnom »svete nauke «na koju se ova istraživanja isključivo i odnose. Krst je, kao što smo rekli, simbol koji se u različitim formama susreće skoro svuda, i to od najdavnijih vremena; on je, dakle, daleko od toga da pripada upravo i isključivo hrišćanistvu, kao što su neki u iskušenju da poveruju. Trebalo bi čak napomenuti da je hrišćanstvo, barem u svom spoljnom i opštepoznatom vidu, izgleda donekle smetnulo sa uma simboličku prirodu krsta, posmatrajući ga tek kao puko obeležje jedne istorijske činjenice; u stvarnosti se takva dva gledišta niukoliko ne isključuju, pa je čak ovo potonje u izvesnom smislu samo posledica prvog; ali ovaj način gledanja na stvari je u toj meri stran većini naših savremenika da se na njemu moramo za trenutak zadržati kako bismo izbegli moguće nesporazume. Zaista, odveć često se smatra kako bi prihvatanje simboličkog značenja moralo da podrazumeva odbacivanje doslovnog ili istorijskog značenja.
Takvo gledište proističe jedino iz nepoznavanja zakona podudarnosti koji je temelj čitave simbolike i na osnovu koga svaka stvar, suštastveno proishodeći iz jednog metafizičkog načela čiju realnost u potpunosti zadržava, prenosi ili iskazuje to načelo na svoj način i u skladu sa svojim redom postojanja, tako da se, iz reda u red, sve stvari povezuju i usaglašavaju da bi doprinele univerzalnoj i potpunoj harmoniji koja je u mnoštvu pojavnosti slična odbleskuu samog prvotnog jedinstva. Zbog toga se za zakone inferiornog nivoa uvek može smatrati da simbolizuju realitete jednog superiornog reda koji je istovremeno njihovo načelo i njihov cilj; a ovom prilikom možemo i da se podsetimo, tim pre što ćemo za tako nešto ovde naći primera, na grešku savremenih “naturalističkih« tumačenja tradicionalnih antičkih doktrina, tumačenja koja naprosto okreću naglavce hijerarhiju odnosa između različitih nivoa realiteta. Tako, simboli ili mitovi nikada nisu imali za cilj, kao što to tvrdi jedna odveć rasprostranjena teorija našeg doba, da predstave kretanje zvezda; ali, tačno je da se u njima često mogu naći forme koje su time nadahnute i čija je svrha da putem analogije iskažu nešto sasvim drugo, pošto zakoni tog kretanja na fizički način izražavaju metafizička načela od kojih su zavisni. A ovo što smo rekli za astronomske fenomene može sa istim pravom da se kaže i za sve druge vrste prirodnih fenomena: ovi fenomeni, samim tim što proishode iz superiornih i transcendentnih načela, zalsta i jesu njihovi simboli; očigledno je da to ni na koji način ne ugrožava vlastiti realitet kojim ovi fenomcni kao takvi raspolažu unutar nivoa postojanja kome pripadaju; naprotiv, upravo time se i daje osnov takvom realitetu, pošto bi, oslobođene zavisnosti od načela, sve stvari bile tek puko ništavilo. Sa istorijskim činjcnicama je kao i sa svim ostalim: one se takođe neumitno saobražavaju zakonu podudarnosti o kome smo upravo govorili, i time na svoj način odražavaju superiorne realitete čiji su, u neku ruku, samo ljudski izraz; dodaćemo još da je upravo u tome sav njihov značaj, barem po našem mišljenju, koje se, prirodno, u potpunosti razlikuje od onoga koje zastupaju »profani « istoričari. Ovaj bi simbolički karakter, premda svojstven svim istorijskim činjenicama, trebalo da bude posebno jasno izražen kod onih koje proishode iz nečega što bi bilo najuputnije nazvati »svetom istorijom«; a kao takvog ga prevashodno otkrivamo, na neobično snažan način, u svim okolnostima koje prate Hristov život.
Ako se dobro shvatilo ono što smo do sada izložili, odmah će se uočiti kako u tome ne samo da nema osnova za negiranje realnosti ovih događaja i njihovo posmatranje kao najobičnijih »mitova«, već su, naprotiv, ovi događaji onakvi kakvi bi trebalo da budu i da drugačije nije ni moglo da bude; kako bi se, uostalom, karakter svetog mogao pridati nečemu što je lišeno ma kakvog transcendentnog značenja? Sledstveno tome, ako je Hristos umro na krstu, onda je to bilo, moglo bi se reći, zbog simboličke vrednosti koju krst kao takav poseduje i koju su mu oduvek priznavale sve tradicije; zbog toga se, ne umanjujući ni u čemu njegovo istorijsko značenje, on može posmatrati kao nešto što samo proishodi iz te simboličke vrednosti.
Druga posledica zakona podudarnosti je mnoštvo značenja ugrađenih u svaki simbol: i zaista, ma koja stvar može da se posmatra ne samo kao oličenje metafizičkih načela, već i realiteta svih onih nivoa koji su u odnosu na njen superiorni, premda još uvek uslovljeni, jer ti realiteti od kojih ona više ili manje zavisi, u odnosu na nju igraju ulogu »sekundarnih uzroka«; a posledica se uvek može uzeti kao simbol uzroka, ma o kom stupnju se radilo, jer je ona tek izraz nečega što je prirodi tog uzroka svojstveno. Ova mnogostruka i hijerarhijski uređena simbolička značenja međusobno se uopšte ne isključuju, kao što ne isključuju ni doslovna značenja; ona su, naprotiv, u potpunosti uzajamno usaglašena pošto u stvarnosti iskazuju primenu istog načela na različitim nivoima; na taj način se dopunjuju i potkrepljuju, objedinjujući se u skladu potpune sinteze.
To je, uostalom, ono što simboliku čini mnogo manje skučenim i ograničenim načinom govora u odnosu na svakidašnji jezik i što je čini jedinom sposobnom za iskazivanje i prenošenje određenih istina. Time ona otvara zaista bezgranične mogućnosti razumevanja i upravo zbog toga ona zasniva inicijatski jezik u pravom značenju te reči, kao neophodno sredstvo prenošenja svih tradicionalnih učenja.
Krst, kao i svaki simbol, ima, dakle, mnogostruka značenja; ali, mi nemamo nameru da ih ovde sva izložimo u podjednakoj meri, pa ćemo neka od njih tek tu i tamo pomenuti. Ono što ćemo prvenstveno imati u vidu, u stvari je metafizičko značenje koje je, uostalom, prvo i najvažnije od svih, pošto upravo i jeste prvotno značenje; sve ostalo su tek manje važni oblici primena, više ili manje sekundarnl; pa, ako i budemo razmatrali pojedine od tih primena, to će, u suštini, uvek biti zato da bismo ih povezali sa mciafizičkim porctkom, jer se tamo nalazi ono što ih, po našem mišljenju, čini ispravnim i legitimnim, u skladu sa shvatanjem koje je u savremenom svetu potpuno zaboravljeno, a kakvo su zastupale »tradicionalne nauke«.
Rene Genon
