Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove bučne, plamene i ošamućujuće dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran i valovit, kao Božiji ogrtač zbačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na. sebi šareno natkriljeno, višestruko, puno galerija, trifora, rozeta i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u refleksima velike atmosfere.
Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na. suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je profanim ljudima. govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutim ka jugu, tom izraslinom samotno isturenom među blage mađarske vinograde – odvaja se ta partikula od ostatka zemlje i kreće na svoju ruku, samostalno, neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik instalirali su se na samoj obali večnosti.
Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i
kroz tarabe gledaju u beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde
mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Hanaan. Nad tim uskim i
izgubljenim parčetom tla otvorilo se
još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih draperija i iznenadnih vaznesenja.
Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razvijali u ekonomiji, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. U njemu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla. i bez predumišljaja. Tu događaji nisu efemerni fantomi na površini, tu oni imaju korenje u dubini smisla. i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu nešto razrešava, egzemplarno i za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zato postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na onome što se ovde događa.
Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i ošamućeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje se prepliću sve do streja šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovne, parazitne i pohlepne. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i pohlepne, proždiru cvetne kulture, upadaju u bašte, preko noći zarastaju poslednje, nebranjene zidove kuća i staja, razmnožavaju se u rovovima pokraj puta. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode u zemlji. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i praznu tkaninu, zeleni živi pesak, stostruko rasplođen u milione lisnatih ravni, osvetljenih zeleno i požutelih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka ošamućenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje.
U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, slepeo je od zelene koprene, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksima, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin se treperavo presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni refleksi razilazili su se po njemu talasasto celom dubinom trema, kao u šumi punoj zvukova.
Grad je tonuo u tu nabujalost kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bljeskom, i spavao je, stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, zadihan i prazan. U sobama zelenim od puzavica na prozoru, podvodnim i mutnim, kao na dnu stare flaše dogorevala su plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji, razdeljenoj u monotone i razvučene lamente, u gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo ispitivali zidove tihom vibracijom svojih avetinjskih letova, pre nego što su konačno zauvek sleteli na staklo nepokretni i mrtvi, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasla su u tom prozoru, razgranata sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, metaličnih i staklastih.
Iznad izloga, na vrelom povetarcu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim trgovima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u bljesku neba, zadivljeni i nesvesni, kao da su poput kakve ogromne, drečave ravni tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, raščupani od leta – i već u sledećem trenutku iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.
Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u vrelom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji – kalfe na krovu, s prtljagom, ili držeći se za drške pozadi vozila – otputujemo van grada, na
,,Brdo“. Ulazili smo u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljena kočija se dugo klatila kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta.
Konjska leđa oblo su se naprezala, blistave zadnjice vredno su se kovitlale, svakih nekoliko trenutaka istresane mekim udarcima biča. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – raščepljeni i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune polomljenih kostiju, čvorova i izraslina. Ležale su monumentalne, kao kraljevske grobnice, i u njihovom spokojnom pogledu odbijali su se daleki, rasplinuti horizonti.
Zadržavali smo se, konačno, na ,,Brdu“, pored zidane i široke krčme, koja je samotno stajala na vododelnici, ocrtavajući se na nebu svojim razloženim krovom, na uzvišenoj granici između dve nizbrdice. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i tu se sami zamišljeno zaustavljali, kao na graničniku koji razdvaja dva sveta. Iza tog graničnika, otvarao se pogled na široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen ogromnim vazduhom, modrim, i praznim. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, podizao grive na vratovima konja i plovio pod visokim i čistim nebom.
Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva u daljini. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća.
U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast. gde su se gubile konture država, gde je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proklamujemo republiku mladih. Tamo smo nameravali da konstituišemo novo i nezavisno zakonodavstvo, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se, da treba samo razgrnuti barijere i granice konvencija, stara ležišta, kojima je bio obuhvaćen tok ljudskih tekovina, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život. tom potoku romantične svežine, nadahnutoj plimi avantura i događaja, i da dozvolimo da budemo poneseni tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki bajkopisac. Iz njegove suštine isticale su nezadrživim tokom slatkorečive priče i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča.
Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova
pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput. konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i sklonostima.
Trebalo je da to bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih zapleta i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve povesti i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti,
Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, prožeta tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su jurila vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidova koje treba utvrditi spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su izbegli pred razbojničkim noževima. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet, Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, pri svetlu treperavih sveća, i slušali uvek nove povesti i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla. prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi peripetijama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.
Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Postoji ideja da se nijedan san, ma koliko apsurdan i nemoguć, nikada ne gubi u univerzumu. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju, koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno srno se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i verars u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj, o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje kada je dobio naređenja i instrukcije.
Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okolinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke… usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere…
Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisijske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu za lice, preporodio se i oslobodio.
Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmičkih scenarija. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne aspiracije, jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su inscenacije, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku.
Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmičkih veza, traje u njima, dopola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji.
Bruno Šulc
