Piše: Momčilo Đorgović
Japanski ambasador u Bosni i Hercegovini Hideo Jamazaki javno se pre neki dan zgrozio nad životnim stilom aktuelnih bosanskih političara. Kite se bespotrebnom policijskom pratnjom da bi mogli, kako primećuje, da “brzom i bezobzirnom vožnjom” ugrožavaju učesnike u saobraćaju. Japanci su vrlo učtiv narod, disciplinovani i civilizovani, pa koliko je ta obest bila velika kada je nagnala taktičnog japanskog diplomatu da svojim domaćinima skreše u lice da su političari u BiH “korumpirana i bezobzirna kasta koja vodi računa samo o vlastitim interesima, oglušujući se o potrebe siromašnih”.
A Bosna ponosna, a Bosna srebrna, revolucionarna Bosna opet siromašna. I opet u oči padaju bahati, divlji političari, po kojima je bila poznata i u socijalističko vreme. Nije bilo “crvenijeg” dela ex-Yu gde se pred Titom i Revolucijom padalo u trans, sa zlokobnim jezuitskim čuvarima Revolucije i tekovina NOB-a, već su zaboravljeni, a bili su strah i trepet kao Branko Mikulić, Todo Kurtović… Doživljavani su kao partijski janičari.
Pred njima se moralo samo najpokornije zaklinjati, a neprijatelj se očekivao svuda i u svakome. Bio sam mladi novinar u Borbi, saveznom glasilu, direktor je bio bosanski kadar Ivica Lovrić (prethodno direktor sarajevskog Oslobođenja) i često nam je dovodio uveče na redakcijske sastanke, a trajali su duboko u noć, Todu Kurtovića da nam drži govore i da nas ideološki prosvetljuje i učvršćuje, mada se Jugoslavija uveliko bila demokratizovala i oslobađala jednoumlja, a on sam bio je štreber, provincijalac-karijerista. Kakav je užas bilo to verbalno arogantno siledžijstvo. Ideološko pendrečenje i zastrašivanje bez milosti, izbezumljivanje sumnjičenjem u ime “našeg druga Tita”, “u ime naše Revolucije”, “u ime naše Slobode i Partije”. Izlazili smo sa sastanka paranoični, osećajući kako nas iza svakog ugla vrebaju neprijatelji socijalizma i naših slobodarskih naroda.
Radovao sam se što ti bosanski političari ne žive u Beogradu, i što će koliko sutra otići svojim sarajevskim kućama. A zatim, verovao sam, posle penzije i u ropotarnicu istorije. Tada nisam mogao ni slutiti da će se njihovi mlađi čaršijski naslednici, mentalni srodnici, jednog dana pojaviti i u Beogradu i propovedati na isti, doktrinarni, način, ali pred promenjenim oltarom. Ostala je Revolucija, ostala je Odbrana od onih koji nam misle zlo, ali su se promenili akteri. I naravno svi koji se ne slažu sa Njihovom Propovedi se omalovažavaju, vređaju, etiketiraju. Nije teško u Srbiji i Beogradu braniti “mladobosance” od osude za terorizam, niti od njih praviti oltar nacionalne slobode. Bilo bi daleko efektnije i ubedljivije da to čine u Travniku, Sarajevu, Mostaru, u bosanskim novinama i na televiziji… I da se tamo, svoj na svojemu, izbore za tumačenje i sled, po njima, autentične bosansko-hercegovačke istorije u BiH.
Ima, međutim, Bosanaca koji su sa gordošću sami sebe nazivali teroristima, izgovarajući i pišući tu reč sa takvim ponosom i dostojanstvom kao da stavljaju sebi poput sunca sjajnu “petokraku zvijezdu nasrijed čela”, najviši znak humanosti, hrabrosti i slobode. Takav je, recimo, bio komunista Rodoljub Čolaković. Nikada nije osporavao da se trudio svim silama i svim sredstvima da sruši jednu državu i u njenom pepelu otvori put za pobedu svetske revolucije čiji je životodavni izvor bio u Moskvi.
Bizarno propadanje naroda bivše Jugoslavije otkrilo je da oni imaju mnoštvo pametnih i talentovanih ljudi za razne zanate, nauke i umetnosti (što dokazuju u svetu, ne u otadžbini), ali da nemaju sposobnosti da naprave državu. Tačnije – imaju veštinu i eksplozivnu energiju da ruše državu.
U modernom dobu Balkan je bio suočen sa dva tipa kolonijalnih država, osmanlijskom i austrijskom. I to su dve različite priče. Istovremeno im se i prilagođavao i opirao, uostalom, veliki deo stanovništva živeo je tako zabačeno i zaostalo, po svojim drevnim običajima, da je svaku drugu formu organizovanja zajedništva, čak i kada je po nečemu bila i progresivna kao u austrijskom slučaju, odbijao kao neprijateljsku. Red, procedura, zakoni, institucije, javno i privatno dobro, vlasništvo, odgovornost, radno vreme, život sa planom, škola, kapitalistička privreda, klasno društvo, podvrgavanje objektivnim merilima i tržištu, sudovi – sve se to smatralo okupacijom i represijom nad iskonskim slobodnim životom po brdima i šumama, gde vladaju vehementni pojedinci i egalitarijanska bratstva, prirodna bistrina i rečitost doskočica.
Ali, sudar sa državom se dogodio i kada je ona konačno postala, kao što su mladobosanci želeli – naša, zajednička. Na nju je odmah posle rata, dok je još bila mlada i nesigurna, u konfuziji od iznenadnog i neočekivanog stvaranja, udarilo nekoliko omladinaca iz Bosne i Hrvatske. Želeli su, kao i pre rata, Revoluciju. Gavrilo Princip je sa svojim Bosancima tražio uporište u srpskoj državi, planirao je otpor Austrijancima u Beogradu, a šest godina kasnije je Rodoljub Čolaković iz Zagreba sa svojim Bosancima i Hrvatima hteo da razori velikosrpsku hegemoniju, pa čak i da sa skupštinske galerije zaspe kišom bombi poslanike u Beogradu.
Rodoljub Čolaković je danas, uglavnom, zaboravljen. U Vikipediji stoji da je bio revolucionar i književnik. I jeste napisao nekoliko knjiga, živeo je u Beogradu. U socijalističkoj Jugoslaviji bio je sve do smrti (1983. godine) visoko etabliran, uticajan u politici i kulturi i javno poštovan. Po novinama se sada povlači Legat Rodoljuba Čolakovića jer je raskošna zgrada na sudu. Naslednici, navodno, pravog, predratnog vlasnika traže da im se ona vrati.
Politički život Rodoljuba Čolakovića počinje sa ubistvom. Imao je samo 22 godine. Kriminalna priča, koju će u sopstvenoj hagiografiji sam Čolaković pretvoriti u revolucionarnu apoteozu, odigrala se 1921. godine.
Dok se odmarao sa porodicom, čitao novine u javnom parku, u Delnicama je ubijen jugoslovenski ministar Milorad Drašković (48 godina), član Demokratske stranke. Atentat je pištoljem izvršio Alija Alijagić, ali ga je ideološki i na svoju ruku pripremio Rodoljub Čolaković sa Dimitrijom Lopandićem. Milorad Drašković je pripadao političkoj eliti srpske i nove, jugoslovenske države. Obrazovan na Zapadu, kao mladi i dinamični ministar narodne privrede istakao se u carinskom ratu Srbije i Austrougarske, nadmećući se u veštini sa ministrom spoljnih poslova Erentalom i ambasadorom dvojne monarhije u Beogradu Forgačom. Briljantnih sposobnosti uključio se i u utemeljivanje zajedničke države posle rata, komuniste je, međutim, smatrao remetilačkim faktorom zbog njihovih revolucionarnih ideja i oslanjanja na Lenjinovu Moskvu.
A Čolaković je želeo da stvori “Sovjetsku Jugoslaviju”. Drašković je, kao i svi Srbijanci, bio frankofil i bosanski komunista optuživao je i njega i srpsku buržoaziju da su u spoljnoj politici bili “trabanti francuskog imperijalizma”, koji je bio glavni organizator tzv. sanitarnog kordona protiv Sovjetske Rusije. Jugoslavija je prema tom planu, kako je pisao, “revnosno prihvatila” da bude centar antisovjetske akcije na Balkanu. Prema tome ta politika je bila “reakcionarna”, a njen najistaknutiji zastupnik jeste zaslužio smrt.
Generacije komunista bile su fascinirane kako je svojevremeno Vera Zasulič u Rusiji suđenje njoj za terorizam okrenula u suđenje režimu i bila oslobođena. U svojim Kazivanjima pisac je takođe pokušao da se uzdigne iznad suda i tužioca i posle tri decenije osudi on njih. Sa bezbedne distance rekao je da je “tužilac lajao kao pas”, a da je sudija bio instrument srpske buržoazije i Svetozara Pribićevića. U stvarnosti, Alija Alijagić je obešen, a Rodoljub Čolaković odležao je u zatvoru 12 godina. Kako se neuk na robiji sa Mošom Pijade zanimao prevođenjem Marksovog Kapitala jeste posebna priča. Jadan Marks, jadan Kapital.
Trideset godina kasnije kao besprekorni građanin socijalističke Jugoslavije a na pragu svoje sedme decenije kada počinje vrednovanje i preispitivanje dotadašnjeg života, Rodoljub Čolaković piše trotomnu autobiografiju “Kazivanje o jednom pokoljenju”. Napisana je živo i zanimljivo, ali se oseća da u njoj Čolaković pere ruke i traži alibi ne samo za ubistvo Draškovića, nego što je u smrt odveo i Aliju Alijagića. Sve što u stvarnosti nije postojalo kao argumentacija, on u trenutku pisanja unosi u opravdavanje tog individualnog terora, sa kojim se ni komunistička partija nije slagala. Samim tim što je sebe nazvao revolucionarom, smatrao je da mu je sve dopušteno, da je iznad svih ljudskih i božijih zakona.
Pravi je primer balkanskih revolucionarnih mistika, obrazovanih na svoju ruku i onako kako njima paše, a ubeđenih da se društvo može razviti primenom nasilja i preskakanjem istorijskih etapa. Imao je uzbuđenje, ali ne i znanje. Osećajući se pobednikom i ostvarenim, sa optimističkim stavom da je samo pitanje vremena kada će socijalistička revolucija ovladati svetom, Čolaković je u svojim Kazivanjima iskren, pa prema tome dragocen za razumevanje onog šta nam se dogodilo i zbog čega socijalističko društvo nije uspelo. Bila je to, da citiramo opet japanskog ambasadora, brza i bezobzirna vožnja bosanskog političara. Trebalo bi samo uporediti Bijeljinu danas sa Bijeljinom onda kada se u njoj Rodoljub rodio i izvući zaključak šta joj je i koliko proteklo vreme donelo.
Čolakovićevi roditelji potiču iz istočne Hercegovine i etos tog područja poneće i Rodoljub. Oca je pamtio po tome što je bio društven, veseljak, ali spreman da ubije ako mu neko nije bio po volji, ili ukoliko bi ga iznervirao. Tu žestinu nasleđuje i sin i on je otkriva na svakoj stranici knjige o sebi. Bio je apsolutno neprilagođen novoj državnoj i privrednoj stvarnosti, svojeglav do isključivosti, on je svom instinktu koji ga je neobuzdano vodio ka ničim sputanoj avanturi, nekoj vrsti divljeg života, udomljenje našao u akciji nazvanom revolucija, koja je legitimisala gotovo svaku vrstu agresije, svaku destruktivnost protiv postojećeg reda stvari. Nostalgično opisuje kako su se kao vrlo mladi sunčali pored Drine i kako bi rečima “ispreturali ne samo Jugoslaviju, nego i celi svet”. Takav mentalitet za sva vremena je najbolje opisao Dostojevski u svom delu “Besi”, kod nas prevedenog pod naslovom “Zli dusi”, a na engleskom “Opsednuti”. To je bila permanentna akcija religioznog fanatika bez boga koji zna da uživa i u askezi i u hedonizmu, na koncu i u samom sebi, ali nikako u racionalnim delatnostima kao što su privreda ili država.
Čolaković se divio mladobosancima, atentat na Ferdinanda i njegovu suprugu smatrao je podvigom. Uzor mu je bio Mustafa Golubić i bio je oduševljen kada ga je u Moskvi upoznao. Preko komunističke partije u Zagrebu povezuje se sa Rudolfom Hercigonjom, učesnikom predratnog atentata na bana Skerleca, pa sa Augustom Cesarcem, učesnikom atentata na bana Cuvaja, i takođe sa zaverenikom Marijanom Stilinovićem (kome će Vladimir Dedijer posvetiti knjigu “Sarajevo 1914.”).
Meta njihovog napada bio je srpski nacionalizam i klerikalizam, srpska monarhija, a ciljevi – razaranje države velikosrpske buržoazije i oslobađanje od njene okupacije. Nisu se pominjale hrvatska i slovenačka buržoazija, kao da nisu ni postojale. Ta antisrpska linija kod hrvatskih i slovenačkih komunista, kako je pokazao Dejan Jović (u knjizi “Jugoslavija, država koja je odumrla”), trajaće sve do devedesetih i biće trajni zajednički imenitelj sa njihovim nacionalistima. Isam Čolaković ističe veliko prijateljstvo i simpatije frankovaca u zatvoru. Ono što je on nazivao “velikosrpskom hegemonijom” bila je crvena marama za njega, a naročito su ga nervirali “Velikosrbi” koji su isticali “srpsku državotvornost”.
Svaki pokušaj organizovanja i unapređivanja proizvodnje proglašavan je ćiftinskom prevarom, eksploatacijom, a radnik je bio zlatno tele kojem su se klanjali, i van svake sumnje da su njegovi ljudski i profesionalni kvaliteti na najvišem nivou. Samo su gazde bile pokvarene, nikako radnici. Stalno su merkali i kritikovali te buržuje, njihovu moguću zaradu, iz nedelje u nedelju je baždarili od oka, i svakog meseca dizali štrajkove da bi se radnicima povećala plata, jer je navodno gazdi u međuvremenu skočila zarada.
Rodoljub Čolaković nije imao ni dana radnog staža, školu je prezirao, kako je na suđenju nadobudno govorio – položio bi on sve ispite samo da je hteo da sedne i uči, da troši svoje dragoceno vreme na buržoaske tričarije. Njegov život, međutim, nije mogao da čeka, njegovi univerziteti su bili celodnevna sedenja u sarajevskoj Evropi i u zagrebačkoj Kazališnoj kavani. Tu je postao doktor za sva znanja ovog sveta. A cela ta zapenušana i narcisoidna retorika o eksploataciji se odvijala u jednoj zaostaloj, bednoj, seljačkoj zemlji u kojoj je i buržoazija bila evropska sirotinja, a kralj jedva sastavljao kraj s krajem. Halucinantno i hipnotički su se ponavljale parole nemačkih i ruskih komunista. Istovremeno su iz njih isijavali zavist i prezir prema svemu što je uspešno i vredno u građanskoj civilizaciji. Za Čolakovića je otac njegove devojke običan ćifta, jer brine o svojoj ćerki. Isidora Sekulić je u svojim zapisima pred Drugi svetski rat zapazila da su studenti iz Bosne pokazivali veliku i otvorenu zavist prema svojim boljestojećim beogradskim drugovima i da ih je to osećanje teralo u komunističku partiju koja je bila protiv onih koji imaju.
Sve što se nije slagalo sa njegovim stavom Čolaković je sa visoka omalovažavao. On i misli i piše totalitarnim jezikom. I dok naknadno ispisuje “Kazivanja”, on vređa nekadašnje neistomišljenike. Lepu radnicu sa zelenim očima u Češkoj koja mu na poljima posle razornog rata trezveno kaže da je on sa tiradama o klasnom osvešćivanju dok svi vredno rade običan vetrogonja, poput zaludnog rentijera, a da je njen gazda mnogo bolji, jer je organizovao posao i omogućio im zaradu – Čolaković i posle četiri decenije naziva “ovcom”. Nečista savest ili divlja uobraženost koja do smrti ne oprašta? Ali, u suštini, on i jeste bio rentijer. Rentijer revolucije i rentijer jednog atentata.
Njegova politička aktivnost je često bila razorna. Nikada se nije smirio, niti prevazišao strast za radikalnom akcijom. I u godinama kada je trebalo da bude mudriji, nije se libio prostačkih nastupa. Na Brionskom plenumu kada se Tito obračunavao sa Rankovićem i pravio zaokret u jugoslovenskoj politici, Rodoljub je urlao po sali hotela Istre na Aleksandra i Ćeću, na ljude koje su već svi bili pregazili. Vređao ih je, omalovažavao i ismejavao. Tada su na tom mestu bosanski Srbi, najviše od svih prisutnih, pokazali suptilnu perfidnost i svirepost u konstruisanju optužbi za otpisane, ali i duboku, lakejsku, servilnost prema vođi.
Čolakovićevoj mladalačkoj žudnji za borbom kao naručena je došla Obznana. Obećavala je kraj dosadnom životu, razvučenoj gubidanskoj parlamentarnoj politici. Eto, učinjena je velika nepravda njegovoj partiji, radnicima, kucnuo je čas za obračun sa tom mrskom, velikosrpskom buržoazijom. Već iskusni predratni atentator na austrougarske činovnike Rudolf Hercigonja mu sugeriše stvaranje terorističke organizacije, nazivaju je Crvena pravda.
Mreža sa trojkama bi trebala da se raširi preko cele Jugoslavije, članovi bi se odrekli imovine, porodice, njima bi komandama upravljao izvršni komitet. Termin i institucija “izvršni komitet” preuzet je od ruske terorističke organizacije Narodna volja. A izvršni komitet su imali i oficiri-zaverenici, atentatori na Aleksandra Obrenovića, Dragu i članove njegove vlade. Famozni izvršni komiteti imaće sve do raspada Jugoslavije značajno mesto i veliki uticaj na politička i društvena događanja. Partijski kongresi su davali autoritet, ali kooptirani članovi u izvršne komitete koji su sprovodili zadatu liniju, bili su sve i sva, egzekutori ili amnestitori. Takav kakav je bio, mladi fanatik sa mističnim osećanjem pravde, Rodoljub Čolaković je dobio šansu da bude sudija, da odlučuje o životu i o smrti, da uradi ono o čemu je sanjao – da prevrne svet, da izvede i završi revoluciju dok je još mlad, da prisili sve ljude u jednoj državi na slobodu kakvom ju je on zamišljao. Planirali su se atentati na regenta Aleksandra (Spasoje Stejić je i bacio bombu na njega), na Nikolu Pašića, Svetozara Pribićevića, na Vjekoslava Kukovca, ministra rada…
Već je u Rusiji bilo protivnika individualnog terora. Tvrdili su da se sa tim ubistvima više gubi nego dobija. Šta ste dobili sa ubistvom cara Aleksandra Drugog, pitao je Georgi Plehanov ruske revolucionare u Parizu. Uspeli ste, odgovorio je, da dobijete Aleksandra sa tri trake na mesto onog sa dve. Čolaković je međutim žudeo za terorom. Lično je bio ostrvljen na Draškovića do te mere da nije mogao ni fizički ni psihički da podnese da ovaj bude živ. Ali nije on hteo da bude dželat. Lukavo je prepustio da taj čin “sam izabere” lep i pametan, tihi i dobri mladić Alija, stavljaće ga u nebeske i zlatne verbalne oreole Rodoljub, kao što će s druge strane demonizovati na pasja usta Draškovića, samo da bi zabašurio besmisleno žrtvovanje dva života, a sebe uzdigao među očeve i proroke bosansko-jugoslovenske revolucije, koju je, eto, on “hrabrim delima” otpočeo na mesto kilavog i oportunističkog dogovora partijskog rukovodstva sa velikosrpskom hegemonističkom buržoazijom.
Ništa korisno za svoju i komunističku stvar Čolaković nije postigao atentatom. Radnici nisu živeli bolje, ojačao je režim, dao mu opravdanje za represiju, stanje u državi se samo pogoršalo. Hiljade komunista je završilo u zatvoru, partija je gotovo prestala da postoji.
U svojim memoarima “Efemeris” Dejan Medaković sa grozom piše o Rodoljubu Čolakoviću. Smetala mu je njegova bezobzirnost i bahatost. Ne zna se šta je više prezirao ovaj estetski aristokrata poreklom iz Hrvatske kod bosanskog revolucionara i književnika – da li njegovo nametljivo bavljenje u institucijama kulture ili njegovo insistiranje na narodskom familijarizovanju i traženju da ga svi oslovljavaju sa Roćko. Roćko ovde, Roćko onde, Roćko gore, Roćko dole – mogao je da aludira Medaković na Seviljskog berberina.
Jedan drugi srpski esteta, Branko Lazarević, nije mogao da smisli i svari pojavu Rodoljuba Čolakovića posle rata u beogradskom kulturnom miljeu. Bio je on i protiv Ive Andrića, kao i beogradska čaršija nazivao ga je fra Ivo, ali mu se istovremeno i divio. U dnevniku je zapisao:
-On je Bošnjak. To pak ime nema dobro ime. Odande su dolazili janičari, dahije u Beograd, austrijski “šuckori”, i takva je cela Bosna sem Bosanske krajine. Vrlo su nepošteni kada su intelektualci i nesigurni (u atentatu sarajevskom su bili Krajišnici i Hercegovci), a ambiciozni su, pohotljivi, željni vlasti, para, jela… Jedan od tih je i ovaj Čolaković, koji je bio na robiji zbog ubistva najboljeg srbijanskog političara Milorada Draškovića. On je danas jedna od najvećih ličnosti, i on je protektor Iva Andrića i on ga gura na sve strane…
Spisku znamenitih ličnosti koje su u Beograd došle iz Bosne i uzdrmale ga bezobzirno, svakako se mora dodati i ime dr Vojislava Šešelja. Njegova dela i nedela još traju, ali će ih verovatno neko jednog dana, ako ne i on sam u nekim svojim Kazivanjima, sabrati i dati javnosti da izvrši uviđaj nad njima.
Rodoljub Čolaković je sahranjen u Beogradu uz najveće državne i partijske počasti sa jugoslovenskom zastavom preko kovčega.
Atmosfera terorizma je, međutim, kao u romanima Agate Kristi ostala za njim da lebdi u njegovom Legatu. Prokletstvo ili tajni obred zlih duhova? Nekoliko godina kasnije dok se Jugoslavija raspadala, jednog lepog jutra u bašti Legata je pri kafi iz puške ubijen Darko Ašanin, koji je bio zakupac u ovom umetničkom paviljonu. Njegova ličnost, kao i ubistvo nisu ni do danas rasvetljeni. Bio je rođak Pavla Bulatovića, ministra vojnog, takođe ubijenog iz puške, ali uveče u restoranu, i sahranjenog sa jugoslovenskom zastavom preko kovčega. Ašanin je bio kontroverzna ličnost, pretpostavlja se, na tajnim državnim zadacima među teroristima i kriminalcima. Kada je sahranjen i preko njegovog kovčega je bila prebačena jugoslovenska zastava.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/rodoljub_colakovic_rentijer_revolucije.26.html?news_id=286061
