Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Šta je bilo sa Suznim krokodilom?
To je bio roman o Srbji. Nisam mogao da ga završim zato što je žena, koja je tamo primila ljubavnika noću, obelodanjena od jednog čoveka koji je izneo njeno ime u javnost. I ja sam prestao da pišem taj roman. Ja taj roman najviše volim. Izlazio je u nastavcima. Spada u kategoriju takozvanih, realističkih romana. Morao sam da odustanem. Vrlo neprijatna stvar,
Pre nekoliko meseci Vi ste mi pričali o nekim ličnostima iz Seoba, o enskim likovima koje ste Vi poznavali. Da li možete da kažete nešto više? Ko su ti lkovi koji su ušli u knjigu?
Pa, to ne mogu da kažem ali Dafina je živela. Da li je pisac poznvao Dafinu? Jeste pisac je poznavao Dafinu. Da li je bila lepa. Bogami, bila je vrlo lepa.. A da li je pisac bio zaljubljen u nju. Pa, na to ne možete da odgovorite. Hoću da kažem da je dosta toga, o, recmo senatorskim kćerkama uzeto iz dokumenata. Inače, kakve su joj bile oči, kakav joj je bio nos, kakve su joj bile želje, kakva joj je bila ljubav ili karakter – sve je to moje. Ja se smejem kad čitam kritičare koji kažu – istorija je to. Nije istorija! Istorija je napad preko Rajne. Jer vi ne možete da gledate napad preko Rajne: morate da rekonstruišete, da nađete dokaze i da što vernije dočarate kao je bilo.
Mislim da bismo bili nepravedni ako ne bismo pomenuli roman Kap španske krvi.
Roman Kap španske krvi je pao zato što je štampan u novinama, odmah se kaže – to je novinarstvo. Drugo, Kap španske krvi je težak, tuđinski roman. Čujte, ne pita se više stil, ne pita se čak ni intelektualni sadržaj, a kamo li opus jedne žene i ljubav jednog stranog čoveka.Ali, vidite, i tu ima stvari koje nisu banalne. Svejedno, to je doživelo neuspeh zato što kritika kad hoće Crnjanskog da lupi onda traži mesto gde mogu da ga rane. Svaki pisac, i najveći pisac, ima takozvane neuspele knjige. Ja nemam ništa protiv toga, ali to je jedna lepa knjiga, tu je jedna takva mladost napisana..Sve sam to ja doživljavao, ja sam ih poznavao. Nisam tamo živeo, ali sam prolazio vrlo često. To je jedan lepa knjiga.
Kap španske krvi pisana je i štampana 1932. godine. Mislim da je to vrlo dobro napisana knjiga, ali danas niko ne gleda stil, ni jezik ni opise, svi traže neku psihopatologiju, traže da se nešto užasno dešava, da knjiga bude morbidna, da rešava svetske probleme. Pa, ko će to da napiše? Moraš da budeš Dostojevski pa da možeš da zanemariš stil i sve drugo, ali Dostojevskog više nema. Ja sam napisao jednu lepu i meni dragu knjigu,
Ona je, uostalom, iskorištena za jedan film. Pisao sam scenario koji je odbijen, ali je film posle snimljen i ja sam u njemu našao ono što sam pisao i što je odbijeno. Za to postoje dokazi, ali neću da pravim pitanje jer je to vrlo teško isterati do kraja. Pisao sam taj scenario jer sam u Londonu završio školu za filmsku režiju. Činilo mi se da bi građa romana Kap španske krvi bila veoma podesna za film o Loli Montez. Ali, to je završilo jadno: pokrali su me. A, da! Radio sam sinhronizaciju jednog filma na naš jezik. Bio je to film Fani pod plinskom svetlošću.
Šta mislite o našem filmu?
Bio sam jednom u Puli za vreme festivala, a gledao sam i dosta naših filmova, kasnije u bioskopima. Film me interesuje. Nisam očaran našim filmovima. Malo je dobrih. Ono što bih istakao i zašta bih imao reči pohvale to je tehnička strana, pre svega forografija. Video sam izuzetnu i majstorsku fotografiju. Literarna strana, dijalozi, i scenarija su banalni, pretenciozni, nema stvarnog života i zato izgleda kao da je sve našminkano, doterano, ulepšano i to debelim naslagama šminke pa nam naša filmska dama izgleda smešno. Tu nedavno rekao sam jednom novinaru sarajevskog Oslobođenja da ja ne mogu da budem toliko vaspitan džentlmen pa da učtivo odgovorim na pitanje: šta mislite o našem filmu? Ne mogu da kažem kao što se kaže domaćici kad kod nje dođete u goste: Gospođo, ta vam haljina divno stoji. Ne mogu jer sam poznata prznica i više od svega volim da kresnem u brk. Najlepše od svega u Puli bilo je ono veče u Areni premda je bilo malo hladno za moje kosti. Ali, ako nisu bili dobri filmovi, bio je impresivan vatromet. Onaj što sam gledao pred Bekingemskom palatom, prilikom poste De Gola Engleskoj, bio je prema ovom koješta.
Priča se da će biti snimljen film po Seobama.
Ne znam šta će s time biti. Interesovali su se Neoplanta iz Novog sada i beogradska televizija. Čak je i reditelj bio angažovan: bio je to Aleksandar Petrović u koga verujem. On bi to dobro napravio. Izgleda da ja taj film neću gledati.
Po Romanu o Londonu pre nego po Seobama mogao bi da se napravi izvrstan fiim. Tu su već gotove slike, razvijena je radnja pojedinih sekveci fiilma, likovi su jasno ocrtani. Bio bi to košmarni film o svetskoj emigraciji našeg vremena. Mislim da je filmski naročito upečatljiv onaj deo romana u kome se radnja odvija u hotelu Kornuliji, na severnoj obali, na letovanju.
Ja volim film i bilo bi mi drago da se ostvari što govorite. Vidite, i sam sa se pred starost posvetio proučavanju filmske umetnosti. Bavio sam se i pisanjem scenarija. Za Lolu Montez dao sam i ideje za kostime, za scenografiju i dao čak detaljne opise pojedinih scena. Tu su me nasamarii, ali bih rado gledao taj film koji vi pominjete. Eto, napišite scenario kako vi zamišljate i neka režira Petrović.
Hvala na tolikom poverenju. Voleo bih da o tome jednom duže govorimo. Kad smo već kod Romana o Londonu, moram da kažem da sam za sve vreme čitanja knjige neprestano imao Vas i Vašu suprugu pred očima. Nisam mogao da se otmem utisku da ste Vi Rjepin a da je Vaša supruga Vida ona Nađa iz romana, ona Nađa koja prodaje lutke. Da li sam u pravu? Ima li i koliko ima, ako ima, autobiografskog u Romanu o Londonu?
U Romanu o Londonu ima autobiografskog ali izvrnuto. Tu je neki ruski emigrant umesto mene. To nema veze, ali taj je postojao. Taj je postojao, neću da kažem ime, jer još živi, nije se ubio, mada smo svi mislili da se ubio. To su stvari koje romanopisac radi kao u snu. On ne treba da opisuje verno, ali mora realno da govori o onome što se događalo i kako je bilo. Vi imate u mojim knjigama toga. U Romanu o Londonu težinu daje moj glavni saradnik- očajanje. U romanu je prisutna snaga očajanja. Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. Ako su osuđenika proterali nekud na Crno more ili u neku tuđu varoš, u Aleksandriju ili negde drugde, on više nije postojao onako kako je do tada postojao. Kod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. Žvot je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti. To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja – kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli? Ne može čovek, pisac, da se promeni, da se pretvori u kapetana, ne može da se pretvori ni u cirkusdžiju, ne može da se pretvori ni u automobilistu. On ima za sobom noć, dan, sedi za svojim stolom a pred njim je mašina za pisanje, i on odjedanput vidi da ga ne žele, da ga niko ne čita. Onog trenutka kada su ljudi iz moje zemlje počeli da mi daju mogućnost da mogu da radim, ja sam opet počeo da živim, ja sam sa najvećim oduševljenjem radio, pisao. Iznenađen sam uspehom koji je Nolit postigao mojim romanom. Naročto me iznenađuje tiraž – pet hiljada, pa onda osam hiljada primeraka. Meni pamet staje – šta je sad ovo sa mnom? Očekujem kad će neki balavac da dođe i da kaže da to ne vredi ništa. Ja ću reći a, šta mogu, napiši bolje! The Shoemakerse sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946, 47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva. Veoma volim Londonske obućare – Roman o Londonu, jer je tu knjigu pisao moj sopstveni život.
Nastaviće se
2 Komentara