»Tiho sam zaječao, i svetom će se još stotinama vekova razlegati moj vapaj. Svet će se okretati oko osovine moje jadikovke.« (Divan, 562:7)
» Razum je nemoćan u izražavanju Ljubavi. Jedino je Ljubav sposobna da obelodani istinu o Ljubavi i o stanju Zaljubljenika. Put naših proroka je put Istine. Ako hoćeš da živiš, umri u Ljubavi; umri u Ljubavi ako želiš da ostaneš u životu.«
* * *
Ime Mevlana Dželaludin Rumi znači Ljubav i ushićeni let u beskrajnost. Rumi je jedan od velikih duhovnih učitelja i pesničkih genija čovečanstva, i bio je začetnik Mavlavi sufijskog reda, vodećeg islamskog mističkog bratstva.
Rumi je rođen 30. septembra 1207. godine, u Balku, u Avganistanu, koji je tada bio deo Persijskog carstva. Potiče iz porodice učenih teologa. Pobegavši pred mongolskom najezdom i razaranjem, Rumi i njegova porodica proputovali su mnoge muslimanske zemlje, obavili hodočašće u Meku i na kraju se, negde između 1215. i 1220. nastanili u Konji, u Anadoliji, koja je tada bila deo Seldžučkog carstva. Naziv Rumi znači ”iz rimske Anadolije” (u dijalekatskom arapskom pridev rumi još i danas se odnosi na ono što je zapadnjačko ili nestarosedelačko).
Njegov otac Bahaudin Valad, sem što je bio teolog, bio je i pravnik i mistik nepoznate loze. Njegov Marif, zbirka beleški, zapažanja u obliku dnevnika, propovedi i neobičnih izveštaja o vizionarskim iskustvima, šokirao je većinu konvencionalno učenih ljudi koji su pokušali da ga razumeju.
Pokazao je zapanjujuće čulnu slobodu u objavljivanju svog jedinstva sa Bogom. Rumija je u očev tajni unutarnji život uputio bivši učenik njegovog oca Burhanudin Mahakik. Burhanudin i Rumi su, osim toga, proučavali i pesnike Sanaija i Atara. Kada mu je otac preminuo, Rumi ga je nasledio na položaju šeika u derviškoj obrazovnoj zajednici u Konji. Sa 24 godine, on je već bio vrhunski znalac u oblasti religije i prirodnih nauka.
Na mističnu stazu ga je uveo lutajući derviš Šemsudin od Tabriza. Život mu je bio sasvim uobičajen za jednog verskog učitelja – podučavanje, meditiranje, pomaganje sirotinji – sve dok kasne jeseni 1244. godine nije sreo tog neznanca koji mu je postavio jedno pitanje. Šems je putovao s kraja na kraj Srednjeg istoka tragajući i moleći se da naiđe na nekog ko bi mogao ”da izdrži moje društvo”. Začuo se glas: »A šta ćeš dati zauzvrat?« »Svoju glavu!« »Onaj kojeg tražiš je Dželaludin iz Konje.«
Pitanje koje je Šems izgovorio nateralo je učenog profesora da se onesvesti i sruši na zemlju. Ne možemo da budemo potpuno sigurni kako je to pitanje glasilo, ali sudeći prema najpouzdanijem saopštenju Šems ga je upitao ko je veći, Muhamed ili Bestami, jer Bestami je izjavio: »Kako je ogromna moja slava«, dok je Muhamed u svojoj molitvi Bogu priznao: »Ne poznajemo Te onako kako bi trebalo.«
Rumi se, osetivši iz kolike dubine to pitanje dolazi, srušio na zemlju. Na kraju je bio u stanju da odgovori da je Muhamed veći, jer dok je Bestami uzeo jedan gutljaj božanskog i zaustavio se na tome, za Muhameda se put neprestano odmotavao. Postoje različite verzije ovog susreta, ali ma kako da je on izgledao, Šems i Rumi postali su nerazdvojni. Njihovo prijateljstvo predstavlja jednu od misterija. Više meseci su proveli zajedno bez ikakvih ljudskih potreba, zaneti u sferi čistog razgovora i drugovanja. Ta ekstatična veza prouzrokovala je neprilike u religijskoj zajednici. Rumijevi učenici osetili su se zapostavljenima. Osetivši nevolju, Šems je nestao jednako neočekivano kao što se i pojavio.
Anemari Šimel, koja je četrdeset godina bila zadubljena u Rumijeva dela, smatra da je u vreme tog prvog nestanka započeo Rumijev preobražaj u mističkog umetnika. »Postao je pesnik, počeo je da sluša muziku i da peva, satima se vrteći u krug.«
Stigla je vest da se Šems nalazi u Damasku. Rumi je poslao svog sina, Sultana Velada, u Siriju da vrati njegovog prijatelja u Konju. Kada su se Rumi i Šems drugi put sreli, pali su jedan drugom pred noge, tako da ”niko nije znao ko je zaljubljenik a ko ljubljeni.” Šems je ostao u Rumijevom domu i oženio se jednom devojkom koja je bila odgajena u njegovoj porodici. Ponovo su počeli dugi mistični razgovori (sohbet), i ponovo je to izazvalo ljubomoru i surevnjivost.
Petog decembra 1248. godine, dok su Rumi i Šems noću razgovarali, Šems je bio pozvan na zadnja vrata. Izašao je, i više nikada nije bio viđen. Najverovatnije je bio ubijen u dosluhu sa Rumijevim sinom Aladinom; ako je tako, Šems je zaista dao svoju glavu za povlasticu mističnog prijateljstva.
Misterija prijateljevog odsustva prekrila je Rumijev svet. Ovog puta je lično krenuo u potragu za Šemsom i tako stigao do Damaska. A tamo je shvatio:
Zašto bi trebalo da tragam? Ja sam isto
što i on. Njegova srž kroz mene govori.
Tragao sam za samim sobom!
Njegova ljubav i ožalošćenost zbog Šemsove smrti našle su svoj izraz u bujici muzike, plesa i lirskih pesama, sakupljenih u obimnu zbirku oda i katrena pod nazivom ”Divani Šemsi Tabrizi” (”Dela Šemsa od Tabriza”). Jedinstvo je postalo potpuno. Postojala je potpuna fana, poništenje sebe u prijatelju. Šems je pisao te pesme.
Posle Šemsove smrti i Rumijevog stapanja sa njim, pronađen je drugi saučesnik, Saladin Zarkub, zlatar. Saladin je postao prijatelj kojem je Rumi posvećivao svoje pesme, ne onako vatreno kao Šemsu, već sa spokojnom nežnošću. A kada je i Saladin umro, tu ulogu preuzeo je Husam Čelebi, Rumijev pisar i omiljeni student. Rumi je tvrdio da je Husam bio izvorište, onaj koji je razumeo opsežnu, tajanstvenu uređenost i svrhu ”Matnavija” (”Duhovni distisi”), didaktičkog epskog dela u šest knjiga (kasnije nazvanog ”Kuran na persijskom”), koje se tako ćudljivo prebacuje sa teorije na folklor, sa duhovitih dosetki na ekstatičnu poeziju. Poslednjih dvanaest godina svog života, Rumi je diktirao Husamu ovo remek-delo, kao i besede ”Fihi ma Fihi” (”Tu je što je tu”), napisane da bi svoje učenike uputio u metafiziku.
Ukoliko postoji jedna osnovna ideja koja bi predstavljala temelj Rumijeve poezije, onda je to apsolutna ljubav prema Bogu. Njegov uticaj na mišljenje, literaturu i sve oblike estetskog izražavanja u islamskom svetu ne može biti precenjen.
Mevlana Dželaludin Rumi napustio je ovaj svet 17. decembra 1273. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegova mrtvačka nosila. Ta noć je nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mavlavi derviši taj dan smatraju za praznik.
Na dan moje smrti, moj mrtvački pokrov se kreće –
Ali to ne znači da mi je srce još na zemlji!
Ne plačite i ne žalite me: ”Avaj, kako je to strašno!”
Upali ste u đavolovu klopku – avaj, to je ono što je strašno!
Ne jaučite: ”Kuku, rastadosmo se!” na mom pogrebu –
Za mene je ovo trenutak radosnog sastanka!
Ne recite ”zbogom” kada me polože u grob –
To je zavesa što skrivaće večno blaženstvo.
Videste ”silaženje” – sad gledajte uzdizanje!
Zar je zalazak pogibeljan za sunce i mesec?
Vama to liči na zalazak, a zapravo je izlazak;
Mrtvački kovčeg na tamnicu liči, a vodi u slobodu.
Koje je seme u zemlju palo a da nije pustilo izdanke?
Zbog čega sumnjate u sudbinu ljudskog semena?
Koje vedro nije izašlo iz čatrnje napunjeno?
Zašto bi se onda Josif ”Duša” bojao ovog bunara?
Zatvorite usta ovde, a otvorite ih na tom kraju,
kako bi vaše himne odjeknule tamo u Nigdini!
(”Gle, ovo je Ljubav”)
* * *
Zakovitlani derviši
Kao što talasi nad mojoj glavom tvore vrtlog kružni,
Tako i ti krivudaj i kovitlaj se sred svetog plesa.
Igraj, srce, igraj, kolo vrtoglavo budi.
Izgori u tom plamenu, jer – nije li On sveća?
Mavlavi obredi sema simbolizuju božansku ljubav i mističnu ekstazu; oni streme
ka sjedinjenju sa Božanskim. Muzika i ples treba da izazovu meditativno stanje
prožeto ljubavlju prema Bogu. Mavlavi muzika sadrži neke od najsuštinskijih
elemenata klasične istočnjačke muzike i prevashodno služi kao pratnja za pesme
Rumija i drugih sufijskih pesnika. U muzici seme (obreda) glavni bubnjar obično
ima najistaknutije mesto. Prate ga kudumi (mali talambasi) i cimbala; melodiju
obezbeđuju trščana svirala, žičani instrumenti i glas. Reči, pa čak i slogovi
pesme. povezani su sa muzičkim deonicama. »Derviška muzika ne može da bude
stavljena u note. Note ne obuhvataju dušu derviša.«
Derviši se vrte van vremena i bez napora. To je ekstatični ples predavanja, koji ipak poseduje izuzetno usredsređenu disciplinovanost. Tako oni stižu do tačke na kojoj se ego rastače, a njegovo mesto zauzima sazvučje sa univerzalnim. Derviš doslovno znači ”ulaz” ili ”vrata”. Kada ono sa čime se stupa u vezu prelazi iz pojave u pojavu, dolazi do daršana (”viđenja”, tj. voljnog pokazivanja Božanstva posvećeniku), sa govorom unutar vizije. Kada privlačna sila gravitacije postane još jača, dvoje postaju jedno obrtanje koje je molekularno i galaktičko i duhovno prizivanje u svest vrhovnog prisustva u centru univerzuma. Obrtanje je vidljiva predstava toga kako derviš postaje ispražnjeno mesto u kojem ljudsko i božansko mogu da se sastanu i spoje. Da bi pristupio celini, deo mora da poludi, barem po opštepriznatim merilima. Međutim, za ove zanesene pobožne ljude, koji se u sufi tradiciji zovu matzubi, ovo ludilo predstavlja istinsko zdravlje. Brzo se okreću kružeći oko vlastite ose, i istovremeno kruže kroz prostor. Desna ruka je okrenuta uvis prema nebu da bi se primila Božja preplavljujuća milost, koja prolazi kroz srce i prenosi se u zemlju preko leve ruke okrenute nadole. Dok jedna noga ostaje čvrsto na zemlji, druga se prebacuje preko nje i pokreće plesača ukrug. Neprekidni ritam podizanja i spuštanja desne noge podržan je unutrašnjim ritmičnim ponavljanjem imena ”Al-lah, Al-lah, Al-lah…” Obred može da se posmatra kao moćni kreščendo u tri etape: osvešćenje Boga, viđenje Boga i sjedinjenje sa Bogom.
Na ivici potpune fane (poništenja u Bogu) kao da postoji jedno područje ugodne smušenosti, osećanje bivanja na mnogim mestima u isto vreme, izgovarajući pri tome umnožene, razgranate rečenice. Maglovito, tronuto rastvaranje, krhko i gotovo prazno.
Duboko, apsolutno neznanje pri kojem uobičajeno, staloženo ponašanje deluje umobolno!
Zato ne može ni da čudi što Rumijeve pesme nisu brižljivo potkresani persijski minijaturni vrtovi. Više su nalik na slike u turkmenskom stilu – prepune neočekivanih, odsečnih pokreta, čudnovatog cveća i žbunja, demona i životinja koje govore.
Šta je sema? Poruka iz vilinskog sveta, skrivena u tvom srcu; sa njom vedrina prodire u otuđeno srce.
Drvo mudrosti cveta na tom lahoru; pore unutrašnjeg života otvaraju se na tu melodiju.
Kad duhovni petao zakukuriče, nastupa zora; kada Mars udari u svoj bubanj, pobeda je naša.
Suština duše izborila se sa nezasitim telom; kada začuje zvuk defa, ona sazreva i smiruje se.
U telu se oseća čudesna slast;
to je šećer koji svirala i svirač nude slušaocu.
(Divan, 1734:1-5)
Koraci na putu ka sjedinjenju sa Božanskim izvode se u skladu sa strogim pravilima. Šeik se nalazi unutar kruga, kod ”stuba”. To je najviši duhovni položaj, označen crvenom prostirkom okrenutom u pravcu Meke. Crveno je boja jedinstva i pojavnog sveta. Postoje 24 boje jedinstva i pojavnog sveta. Podijum za muzičare okrenut je prema šeiku; zakovitlani derviši zauzimaju svoja mesta s njegove leve strane. Naat, pesma u slavu Proroka, otvara svetkovinu. Za njom sledi kazivanje iz Kurana.
Zatim kudumi prekidaju tišinu i uvode u solo flaute, koji izražava čežnju za sjedinjenjem sa Bogom. Naredni postupak je Hod Sultana Velada, u kojem derviši, predvođeni šeikom, tri puta obilaze dvoranu, zaustavljajući se da se poklone jedni drugima kod ”stuba”.
Prvi selam (pozdravljanje) uvodi ples: poljubivši šeikovu ruku derviš dobija dopuštenje da se obrće. Starešina plesa upućuje ga na njegovo mesto. Dok muzičari sviraju a hor peva, šeik stoji kod ”stuba” a derviši osvajaju prostor i obrću se ponavljajući svoje nečujno »Alah, Alah, Alah…« Ovaj deo obreda traje otprilike deset minuta i ponavlja se četiri puta. Na četvrti selam i šeik se priključuje njihovom okretanju. On predstavlja središte (sunce); derviši predstavljaju kružeće planete koje se okreću oko njega i oko samih sebe u Rumijevom sunčevom sistemu.
Svetkovina završava recitovanjem Fatihe, uvodnog poglavlja Kurana, za kojom sledi molitva Mevlani i Šemsudinu od Tabriza. Zatim svi derviši zajedno skandiraju ”Hu”, što predstavlja sveobuhvatajuće Ime Boga, Jedinog.
»Ko god je čuo za mene, neka se pripremi da dođe i upozna me; ko god me želi, neka krene u potragu za mnom. Naći će me – a tada neka ne odabere nikoga drugog osim mene.«
(Šemsudin Tabrizi)
* * *
Lični identitet može da se shvati kao struktura načinjena od onoga sa čime se čovek poistovećuje. Rumi tvrdi da identitet mora odmah da bude iscepan i uništen, načisto razbijen zajedno sa svojom bednom krojačnicom u kojoj se prišivaju zakrpe u vidu uteha koje donose jelo i piće. Ne može sav unutarnji rad da bude obuhvaćen ushićenim predavanjem i odricanjem svoje ličnosti. Rumi savetuje da ne slušate suviše često utešnu stranu vaše ličnosti koja vam pruža ono što želite. Umesto toga, trebalo bi da se molite za nepopustljivog instruktora. Otkrivanje veličine i bogatstva suštinskog bića, koje se nalazi u osnovi, nije moguće bez potpunog demontiranja onoga što smo želeli i grabili, i za čime još uvek žudimo.
Pijuk za Rumija predstavlja bilo šta što obavlja taj revnosni posao brižnosti: jasno razabiranje, prisustvo učitelja, prostodušna čvrstoća, i iskrenost prema sebi. Pijuk razbija na sastavne delove iluzornu ličnost i otkriva blago u našim bićima koje nije vezano za iskustvo. Ono je sama naša suština, neotuđiva, van svih pretpostavki i računica, dosegnuta kada se ukloni ego i kada se sa potpunom usredsređenošću i odlučnošću iskopa ispod vidljivog, površinskog imanja.
Postojanje voljene osobe nije dokazivo, ali nije ni maštarija. Prijatelj – kako Rumi najčešće naziva ovo prisustvo koje je unutar vas a beskrajno izvan dometa čula – iako neuhvatljiv, ipak vam je bliže od vaše vratne žile; treba vam ogledalo da biste ga videli. Šeik je takvo ogledalo, podsetnik na to prisustvo, i kuvar koji vas postepeno pretvara od tvrde i bezukusne sirovine u ukusno, meko i privlačno jelo. Razumevanje koje dolazi uz pomoć šeika mnogima daje duhovnu hranu i preobražavajuću energiju.
* * *
Na Rumijevu sahranu došli su predstavnici svih glavnih veroispovesti. On je u jeku krstaških ratova i žestokih sektaških sukoba izjavio: »Ja odlazim u muslimansku džamiju i u jevrejsku sinagogu i u hrišćansku crkvu i svugde vidim jedan oltar.« I na drugim mestima je nedvosmisleno isticao da se svako ko smatra veroispovest ili nacionalnu pripadnost važnim ljudskim kategorijama, nalazi u opasnosti da svoje srce liši sposobnosti da postupa saosećajno. Danas ovo shvatanje deluje vrlo radikalno, ali Rumi se u trinaestom veku zalagao za to uverenje sa tako neodoljivom otmenošću i dobrotom da je njegova pravilnost bila sagledana i priznata.
Postoji čvrsta veza između Isusa i Rumija. U hrišćanskoj crkvi u Širazu (Iran) iznad ulaza je u kamenu uklesan sledeći Rumijev katren:
Tamo gde je Isus živeo okupljaju se hrabri i velikodušni.
Mi smo vrata koja nikad nisu zaključana.
Ako te muči bilo kakva vrsta bola,
zastani pored ovih vrata. Otvori ih.
Oko obojice se osećalo nežno prihvatanje svih bića i lekovito milosrđe. Drugovanje Rumija i Šemsa nema paralele u ogromnoj usamljenosti Isusovog života, ali njihov odnos prema deci i prema izopštenima iz društva veoma je sličan. Rumi je pokazivao veliko poštovanje i brigu za najnepriznatije stanovnike trinaestovekovnog muslimanskog gradića.
Uvek bi zastao da se pokloni pred decom i staricama, da ih blagoslovi i bude od njih blagoslovljen. Jednog dana je ulicom prolazio jermenski kasapin, hrišćanin. Rumi se zaustavio i sedam puta mu se poklonio. Drugom prilikom je naišao na decu koja su se igrala.
Pozdravio ih je sa istim uvažavanjem koje bi ispoljio prema odraslima. Tada se začuo glas jednog mališana koji je izdaleka trčao prema njemu: »Čekaj, evo i mene!« Rumi je sačekao da mu dečak priđe, poklonio mu se i zauzvrat primio njegovo klanjanje.
* * *
Sufijski izraz nafs označava žudnje. Od neodložnog načina na koji ljubavnici žele jedno drugo pa do potrage sanijasina (monaha, onog koji se odrekao sveta) za istinom, svako kretanje potiče od pokretača. Svaki zaveslaj približava nas okeanu. Rumi naglašava da je važno da se žudnje prožive redosledom kojim se pojavljuju kako čovek ne bi ostao zaglavljen u svom razvoju usled neke nezadovoljene snažne žudnje. Jednom su ga upitali šta da se radi sa jednim mladićem uhvaćenim u nekoj nepristojnoj radnji. Nije nam poznato o čemu se precizno radilo – o samozadovoljavanju, voajerisanju, ili nekom drugom vidu neobuzdane žudnje svojstvene mladima. Rumi im je odgovorio da ne treba o tome da brinu. »To samo znači da mu raste perje. Opasan slučaj je onaj klinac koji ne radi nepristojne stvari, i posle napušta gnezdo bez perja. Takav lako postaje plen mačke.« Rumi preporučuje uzdržavanje od povezivanja seksualnog ponašanja sa sramotom, bilo da se radi o adolescentu ili nekom drugom ko se još nije zasitio erotskog zanosa. Za mnoge ljude orgazam je nešto najbliže predavanju.
Nafs su energije koje nas održavaju u pokretu i ne daju nam da se igde zaustavimo.
Sjedinjavanje sa božanskim odvija se neprestano. Neka se lepota koju želimo stalno pretvara u akciju, i preobražava se u novu, i novu. Šta sam uopšte izgubio umirući, menjajući jedan skup nafsa za drugi? – pita Rumi. Sve što na obali dograbiš i želiš da zadržiš lomi se pod pritiskom reke. Ali, kad stvari radiš iz dubine duše, sama reka protiče kroz tebe. Svežina i duboka radost su obeležja te pokretljivosti.
U Rumijevoj poeziji često se spominje kretanje od minerala, preko biljke i životinje, do čoveka, a potom i do nečeg većeg od njega. Uzastopne ”smrti”, kroz koje se prolazi dok se duša uzdiže vraćajući se Bogu, ne povlače za sobom i raskidanje svake veze sa nižom formom. Svako stanje uključeno je u sledeće. Po Rumiju, u tom napredovanju i prelaženju iz jedne forme u drugu glavnu stvar predstavljaju polet i radost, a to je nešto što Zapadnjaci teško mogu da prihvate. Tragična spoznaja, žalost i nesreća, život kao postepeno oduzimanje – to za Rumija nisu suštinski uvidi. U središte je postavljena bistrina, snažan i sočan smeh, i ljubav koja uviđa kako se sve alhemijski preobražava u Prijatelja. Određeno suštastveno drugarstvo teče kao krv života u Rumijevoj božanstvenoj komediji.
* * *
U Kini postoji priča o tri nasmejana taoistička učitelja, koji su poučavali tako što bi došli u grad, zaustavili se na trgu i smejali se. Jedan od njih je umro. Narod, radoznao da vidi kako će se preostala dvojica ponašati, okupio se oko pogrebne lomače. Druga dva učitelja izdala su uputstvo da se mrtvac ni na koji način ne priprema, čak da se ne promeni ni odeća koja je bila na njemu. Džepovi su mu bili prepuni prskalica. Tako je podučavanje ponovo počelo.
Rumijeve pesme su nalik prskalicama na pogrebnoj lomači. One ne dozvoljavaju mnogo prenemaganja i pozerstva, i pokazuju nam kako da izbegnemo patnju.
Jedna druga priča iz južne Indije govori o osobenosti sapuna. Sapun je u stvari vrsta nečistoće koju kupujemo. Predstavljamo ga nečistoći koju imamo, i te dve nečistoće su tako srećne što vide jedna drugu da izlaze napolje i mešaju se! Zajedno plivaju u toploj prijatnoj vodi, a onda perač u pravom trenutku podiže tkaninu našeg istinskog bića oslobođenu i od sapuna i od prljavštine. Mistična poezija i ostale aktivnosti mogu da deluju na ovaj način, poput sapuna koji se poigrava sa onim što remeti jasnoću naše svesti. U određenom času sve to spada sa nas i ostavlja nas čiste, spremne da ponovo budemo nošeni.
U Iranu se pamti jedna igra zvana mošereh, što znači ”druženje sa poezijom”. Jedna osoba kaže jedan Rumijev stih, posle čega sledeća osoba treba da kaže neki Rumijev stih koji počinje onom rečju kojom se prethodni završio. I tako je porodica ili grupa prijatelja ponekad satima igrala tu igru, bar pre nego što je televizija umrtvila dušu. Rumi nije bio jedini pesnik koji je mogao da posluži u tu svrhu. Mogao je to da bude i Hafiz, ili Atar, i još neki. Poezija je tkala i sastavljala materijal zajednice i davala mu životnost. Mi nemamo ništa što bi moglo da se poredi sa tim.
Ipak, Rumi upozorava i na jednu opasnost. Mustra na zavesama nije ono što one sakrivaju. Umetnici vole forme, čašu koja se nalazi na lancu pokraj vodopada kao sredstvo da se proba njegova voda. Neki sufiji su doživljavali čari umetnosti kao nešto što može da uspori duhovni razvitak. Umetnost ume da nas zagolica nagoveštajem predavanja i prevazilaženja granica ličnosti, a da se oni pri tom ne iskuse u potpunosti. Predivna poezija može čoveka da zadrži na ivici ogromnog, okeanskog poništenja u Bogu. Kako Rumi to kaže, mi hodamo po penušavom talasu zadigavši haljine i nogavice, umesto da goli zaronimo u krajnje dubine.
* * *
U persijskoj poeziji postoji tradicija da pesnik na kraju pesme spomene sebe po imenu, i to predstavlja specifičan oblik potpisa. Umesto toga, Rumi se često poziva na Šemsa (u više od hiljadu pesama) ili na tišinu. Time on objavljuje pravo autorstvo poezije, i uključuje i prazninu posle kao deo pesme. Pet stotina oda završavaju rečju kšamuš, tišina ili ćutanje.
Rumi nije toliko zainteresovan za sam jezik, više je usklađen sa njegovim vrelima. Reči su značajne samo kao rezonatori za centar. Rumi je celu svoju teoriju o jeziku zasnovao na svirali od trske (nej). Ispod svega što kažemo, kao i u svakom tonu svirale, prisutna je nostalgija za postojbinom, za trščakom. Jezik i muzika mogućni su samo zato što smo prazni, šuplji, i odvojeni od svog porekla. Celokupan jezik je čežnja za zavičajem. Zbog čega ne postoji i drugi tonalitet, pita se Rumi, nota u slavu veštine majstora rukotvorca, koji je jedan najobičniji cilindar uobličio u nej, kompleksno ljudsko obličje sa njegovih devet rupa?
* * *
U krčmi se nude razne vrste vina – vino uživanja u boji, izgledu i ukusu, vino spretnosti intelekta, izvrsni porto anegdota i priča, i kabernet pesme duše. Biti čovek znači ući u tu krčmu u kojoj se služi zanosni asortiman želja. Opna ega puca i iz njega kulja sok.
Fermentacija je jedan od najstarijih simbola za čovekov preobražaj. Kada grozdovi udruže svoj sok i neko vreme ostanu zajedno zatvoreni u mraku, rezultati su spektakularni. Tada dva pijana čoveka mogu da se upoznaju do te mere da ne znaju ko je ko. Zamenice više ne mogu da se primene u muljevitom svetu krčme, u kojem vladaju uzbudljiva pometnja i poluartikulisane žudnje.
No, posle određenog vremena provedenog u krčmi, stiže se do prekretnice, dopire sećanje na neko drugo mesto, javlja se čežnja za poreklom postanka, i pijanice moraju da izađu iz mehane i da pristupe povratku. U Kuranu stoji: »Svi se mi vraćamo.« Krčma je jedna vrsta pijanog pakla u kojem ljudi uživaju i pate, a zatim se ustremljuju napolje u potrazi za istinom. Krčma je opasan prostor gde su prerušavanja katkada neophodna, ali nikada nemoj da sakrivaš svoje srce, insistira Rumi. Ostani otvoren. Kidanje veza i vikanje na ulicama otpočinju u krčmi, i čovekova duša se okreće da nađe svoj put kući.
Četiri sata je posle ponoći. Nasrudin, legendarni podvaladžija, napušta krčmu i besciljno šeta gradom. Zaustavlja ga čuvar reda: »Zašto skitaš ulicama usred noći?« »Gospodine«, odgovara mu Nasrudin, »kada bih znao odgovor na to pitanje, odavno bih već bio kod kuće!«
* * *
Slava ojađenima koji se rano bude »U ime Boga Najmilosrdnijeg i Najsaosećajnijeg.
Ovo je četvrto putovanje kući, gde nas čekaju divne blagodati. Mistici će biti veoma srećni dok ga budu čitali, kao što je livada srećna kad čuje grmljavinu, povoljne vesti o dolasku kiše, i kao što se umorne oči raduju spavanju. Radost za duh, zdravlje za telo. Ovde se nalazi ono što iskrena pobožnost želi, osveženje, slatko voće dovoljno zrelo i za najizbirljivijeg berača, lek, detaljna uputstva o tome kako stići do Prijatelja. Sve veliča Boga.
Ovde je mogućnost da obnovite vezu sa svojom dušom, i predahnete od poteškoća. Proučavanje ove knjige biće mučno za one koji se osećaju odvojeni od Boga, dok će ostale učiniti zahvalnim. Ova lađa nosi tovar koji se ne može naći u privlačnosti mladih žena. Tu je nagrada za zaljubljene u Boga. Pun mesec i nasledstvo za koje ste mislili da je izgubljeno sad vam se vraćaju. Više nade za one koji se nadaju, srećna otkrića za tragače za hranom, izvanredne stvari koje ste pomišljali da uradite. Povoljno predosećanje nakon potištenosti, širenje posle grčenja. Sunce izlazi, i ta svetlost je ono što u ovoj knjizi dajemo našim duhovnim naslednicima. Naša zahvalnost Bogu drži ih uz nas, i uz to dovodi nove. Kao što andaluzijski pesnik Adi el-Riga kaže:
Spavao sam okrepljen svežim povetarcem,
kad iznenada siva golubica
zapeva iz čestara, zajeca od čežnje,
i podseti me na moju sopstvenu patnju.
Tako dugo bejah daleko od svoje duše,
toliko vremena uspavan, ali plakanje te golubice
probudi me i natera da zaridam. Slava
svim ojađenima koji se rano bude!
Neki polaze prvi, a neki mnogo kasnije. Bog blagosilja i jedne i druge, sve koji putuju, nadoknađuje ono što je uništeno, zbrinjava one koji obrađuju oranicu korisnosti, i blagosilja Muhameda i Isusa i sve ostale glasonoše i proroke. Amin, i neka Gospod svih stvorenja blagoslovi i vas.«
(Molitva na početku IV knjige ”Matnavija”)
Priredio: Aleksandar Đusić
* Ključni izvor informacija za ovaj predgovor, kao i za napomene na kraju knjige, bio mi je Kolman Barks, prevodilac Rumijeve poezije na engleski jezik, koji je dao izuzetan doprinos tome da Rumi postane najčitaniji pesnik u SAD danas. Ovde sam se u tolikoj meri služio Barksovim opservacijama da bi bilo zaista zamorno da sam to svaki put posebno napominjao.
Od Barksa sam takođe preuzeo i praksu davanja naslova pesmama – mada sam Rumi nije to radio – jer mislim da to pomaže njihovom utiskivanju u svest čitaoca. (Napomena prevodioca)
