Sedeo sam u tišini. Imao sam hemijsku olovku i jednu
svesku, pantalone na sebi, belu majicu kratkih rukava,
torbu kraj nogu, u njoj još nešto od odeće.
Pastu za zube. Žilet. Perorez. Sedeo sam za stolom,
u jednokrevetnoj sobi „Pitagorion“ hotela u Atini,
avgusta meseca i bio sam tako znojav.
Bilo je užasno toplo.
U slivniku lavaboa bile su
dve bubašvabe. To je bilo sve što sam imao.
Na omotnici sveske napisao sam svoje ime i prezime,
ispod toga, velikim slovima napisao sam ,,ROMAN“.
Želeo sam da tu započnem veliki posao,
želeo sam da napišem roman.
Nisam imao početak, nisam znao kako da počnem,
sve drugo sam mogao da prepričam,
samo nisam imao prve rečenice.
Sedeo sam u mučnoj tišini, svukao pantalone,
skinuo majicu, sedeo u gaćama u mučnoj tišini.
U hotelu ,,Pitagorion“, u Atini.
Nisam znao ništa, nisam imao ništa,
nisam znao gde da idem iz hotela, čak ni iz sobe,
nisam znao ni šta ću činiti ubuduće.
Dve godine nisam znao kako da započnem
taj roman.
Otišao sam sa devojkom u malu kuću, u
Deliblatskoj peščari,
da tamo provedem neko vreme, u selu.
Čuo sam čist zvuk vetra
prve večeri, u granama.
Prvog sledećeg jutra, ispao sam tako glup u šumi.
Nisam znao nazive većine drveća, ptica, cveća, oblaka.
Gledao sam.
Video sam balegara na zemlji,
kotrljao je okruglo govno putem,
gurao ga zadnjim nogama
dok se prednjim odupirao od zemlje.
Druge večeri napisao sam prvu rečenicu romana,
čak i celu prvu stranicu.
Znao sam da će dalje biti lakše,
bio sam kao balegar dok sam sedeo za stolom,
sa svojim govnom,
pisao sam.
Onda sam video puža.
Podigao sam ga iz trave
i stavio na panj.
Prvo je bio miran, a onda je
kućica počela da se mrda, izbacio je rogove i
krenuo sa tog panja nazad u travu.
Slavuj je dolazio na granu mladog bagrema.
Gušter sa zelenim repom uvlačio se u
gustu puzavicu.
Rovci su virili iz svojih rupa u zemlji.
Pisao sam roman.
Pisao sam za sebe, za puževe i za balegare.
Nisam imao problema sa prvim rečenicama,
nisam imao problema sa svrhom i smislom,
nisam imao nikakvih problema.
U selu je postojala jedna kafana, jedna prodavnica i
kuća u kojoj se nalazila kancelarija pošte,
sa službenikom koji je usput prodavao cigarete i jaja.
Bilo je pedesetak kuća u kojima su ljudi živeli.
U prodavnici je bilo piva, kisele vode,
paštete, makarona, ulja i tri vrste keksa.
Pored kase je postojala sveska u koju je gazda upisivao
narudžbe za hleb, ništa se nije bacalo.
Nisam imao problema.
Gulio sam celer i krompir, sekao drva, ložio vatru,
pekao meso, čistio luk, mačetom prokrčio gusti šiprag
niz padinu, napravio stazu, kraći put do prodavnice.
Jedan fazan se svakodnevno oglašavao iz svog žbuna.
Vadio sam trnje iz šake. Pomagao devojci
da na česmi u dvorištu opere kosu.
Posekao sam se sekirom po kažiprstu.
I sedeo sam za velikim stolom ispred kuće,
pokriven krovom od dasaka i trske
kroz koji se provlačila puzavica.
Noću su se tu skupljali gundelji. Tu sam sedeo.
Pisao sam za sebe, za puževe, za balegare i za
gundelje.
Noću bi se ponekad čula galama iz one jedine
kafane u selu,
kuća u kojoj smo živeli nalazila se na bregu,
prednjom stranom pravo ka Veneri.
Uključili bismo stari radio-aparat Simfonija RG i
na srednjim talasima slušali pesme sa
Radio Istambula, molitve i mise na Radio Vatikanu,
vesti na Bi-Bi-Si-ju, neke ruske stanice,
onda Sofija, Zagreb, Bukurešt, Ljubljana, Tirana,
Beograd, Pariz, Temišvar, Budimpešta, Minhen.
Slušali smo Radio Sarajevo, emisiju Bosna od sna.
Slušali smo i neke štajerske pesme, i jednom čak,
samo na trenutak, uhvatili smo Radio Litvu.
Tada sam, kraj noge od kreveta, video dve bubašvabe.
Devojka je sedela na krevetu, večerala
pekmez od kajsija i margarin,
naslonjena na veliki crveni jastuk.
Sa romanom nisam više imao problema,
ali nisam zaboravio one dve bubašvabe iz
atinskog hotela.
Nisam rekao ni reč,
ustao sam sa hoklice
na kojoj sam sedeo kraj radio-aparata,
prišao krevetu i zgazio prvo jednu,
a onda i
drugu bubašvabu.
Nisam čak ni devojci ništa rekao.
Srđan Valjarević
