Logorovali smo u oazi. Saputnici su spavali. Jedan Arapin, visok i beo, prošao je pored mene; zbrinuo je kamilu i otišao na spavanje.
Bacio sam se leđima na travu; hteo sam da spavam, nisam mogao; zavijanje šakala u daljini; opet sam se uspravio. I ono što je bilo tako daleko, odjednom je bilo blizu. Komešanje šakala oko mene; zagasito zlatno presijavajuće oči koje se gase; vitka tela, kao korbačem pravilno i vešto pokretana.
Jedan je došao od pozadi, probio se ispod moje ruke, pripio se uz mene kao da mu je potrebna moja toplina, stao je ispred mene i skoro oči u oči govoraše: “Ja sam najstariji šakal, nadaleko i naširoko. Srećan sam što mogu ovde da te pozdravim. Skoro sam izgubio svaku nadu jer smo te beskrajno dugo čekali; moja majka je čekala i njena majka i dalje sve njene majke sve do majke svih šakala. Veruj mi!”
“To me čudi”, rekoh i zaboravih da potpalim hrpu drva koja bi dimom odvraćala šakale, “veoma me čudi što to čujem. Sasvim slučajno sam došao sa visokog severa i uputio sam se na kratak put. Šta to vi, šakali, želite?”
I kao ohrabreni ovim možda suviše prijateljskim obraćanjem suziše krug oko mene; disali su kratko i dahtali.
“Znamo”, reče najstariji “da dolaziš sa severa, upravo na tome počiva naša nada. Tamo je razum koji se ovde među Arapima ne može naći. Znaš, iz ove hladne oholosti ne može kresnuti ni plamičak razuma. Oni ubijaj uživotinje da bi ih jeli a strvine preziru.”
“Ne govori tako glasno”, rekoh, “Arapi spavaju u blizini.”
“Ti si stvarno stranac”, reče šakal, “inače bi znao da se nikad u istoriji sveta šakal nije bojao Arapina. Treba da ih se bojimo? Zar nije dovoljna nesreća što smo bačeni među takav narod?”
“Može biti, može biti”, rekoh “ne usuđujem se da sudim o stvarima koje su mi tako daleko: izgleda da je to stara svađa; leži već u krvi; i možda će se tek krvlju završiti.”
“Veoma si pametan”, reče stari šakal; i svi su disali još brže; usplahirenih pluća, ipak su još stajali mirno; gorak smrad, povremeno podnošljiv samo uz stegnute zube, izlivao se iz otvorenih gubica, “veoma si pametan; to što kažeš, odgovara našem starom učenju. Uzećemo im, dakle, krv i spor će se okončati.”
“Oh!” rekoh bešnje nego što sam hteo “oni će se braniti; čopore će pobiti svojim puškama.”
“Pogrešno nas razumeš“, reče on “vođen ljudskom slabošću koja se ni na visokom severu ne gubi. Nećemo ih pobiti. Toliko vode Nil ne bi imao da nas opere. Mi bežimo već od samog pogleda na njihova živa tela, na čistiji vazduh u pustinju, koja je zato naša domovina.”
I svi šakali, kojima se iz daljine pridružilo još mnogo njih, spustili su glave između prednjih nogu i počeli da ih čiste šapama; bilo je kao da su hteli da sakriju neku odvratnost koja je bila tako strašna da bih najradije jednim visokim skokom pobegao iz njihovog društva.
“Šta, dakle, nameravate da činite”, upitah i htedoh da ustanem, ali nisam mogao; dve mlade životinje zagrizle su mi od pozadi suknju i košulju; morao sam da ostanem da sedim. “Drže tvoje skute”, reče stari šakal objašnjavajući ozbiljno, “izraz poštovanja.”
“Treba da me puste!” vikao sam, okrećući se čas starom čas mlađima.
“Naravno da će to učiniti”, reče stari, “ako to zahtevaš. Ali potrajaće izvesno vreme, pošto su oni po običaju duboko zagrizli i moraju polako da odvoje vilice. U međuvremenu, čuj našu molbu.” “Vaše ponašanje nije me učinilo naročito prijemčivim za to”, rekoh. “Nemoj da nam se svetiš za našu nespretnost”, reče on i prvi put uzežalbeni ton svog prirodnog glasa kao pomoć “ mi smo jadne životinje, imamo samo zube; za sve što želimo da učinimo, dobro i loše, ostaju nam samo zubi.”
“Šta hoćeš, dakle?”, upitah samo neznatno umiren.
“Gospodine”, viknu on, i svi šakali počeše da zavijaju; na velikoj udaljenosti učini mi se da je to bila neka melodija. “Gospodine, ti treba da okončaš spor koji zavađa svet. Takvog kao što si ti, naši stari su opisali kao nekog ko će to učiniti. Moramo da imamo mir od Arapa; vazduh koji se može disati; pogled oko horizonta očišćen od njih; bez vriske ovna koga Arapin kolje; mirno treba životinje da crkavaju; neometani treba da ih ispijamo do kraja i čistimo do kostiju. ^istoću, ništa osim čistoće ne želimo” – i svi su plakali i jecali – “kako samo izdržavaš u ovom svetu, ti plemenito srce i slatka utrobo? Prljavština je njihovo belo; prljavština je njihovo crno; jeza je njihova brada; čovek mora da povraća pri pogledu na njihove oči; i ako podignu ruku, pod pazuhom se otvara rupa. Zato, o gospodine, zato, dragi gospodine, uz pomoć svojih svemoćnih ruku preseci im ovim makazama vratove!” I sledeći trzaj njegove glave prišao je jedan šakal koji je na očnjaku nosio male zarđale makaze.
“Dakle, konačno makaze i kraj s time!” viknuo je vođa karavana Arapa, koji nam se došunjao uz vetar i sad je mahao svojim ogromnim bičem.
Sve je proteklo najbrže, ali na izvesnoj udaljenosti ipak su šćućurene životinje ostale tako zbijene i ukočene da je sve izgledalo kao tesan tor obavijen lutajućom svetlošću.
“Tako si, gospodine, video i čuo i ovu predstavu”, reče Arapin i smejaše se toliko radosno koliko je uzdržanost njegovog plemena dozvoljavala. “Ti, dakle, znaš šta životinje hoće?” – pitao sam. “Naravno, gospodine”, reče on “to je opštepoznato; dok ima Arapa, sele se ove makaze kroz pustinju i seliće se do kraja dana. Svakom Evropejcu se nudi za veliko delo; svaki Evropejac je upravo onaj koji im izgleda pozvan. Nerazumnu nadu imaju ove životinje; budale, prave su budale. Zato ih volimo; oni su naši psi; lepši nego vaši: pogledaj samo, jedna kamila je noćas uginula, naredio sam da je donesu. Četiri nosača dođoše i baciše tešku crkotinu ispred nas. Tek što je položena, podigoše šakali svoje glasove. Kao da je svaki pojedinačno bez opiranja vučen konopcem, prišli su, zastajući, dodirujući telom tlo. Zaboravili su Arape, zaboravili su mržnju, sadašnjost leša koji se isparavao i koji je sve poništio, očarala ih je. Već je jedan visio o vratu i prvim ugrizom našao je žilu kucavicu. Kao mala brza pumpa koja isto tako bezuslovno kao i bezizgledno hoće da ugasi veliki požar, trzao se i tresao svaki mišić njegovog tela. I već su svi u istom poslu ležali na lešini kao velika gomila.
Onda je vođa snažno udario po njima svojim oštrim bičem. Podigli su glave; pola u omami i bespomoćnosti; videli su Arape kako stoje ispred njih; osetili su bič svojim njuškama; povukli su se u skoku unazad i otrčali jedan deo puta.
Ali krv kamile već je ležala u lokvama, isparavala se, telo je na više mesta bilo načeto. Nisu mogli da odole; opet su bili tu; opet je vođa podigao bič; uhvatio sam njegovu ruku.
“U pravu si, gospodine”, reče on “ostavićemo ih u njihovom poslu; a i vreme je da krenemo. Video si ih. Divne životinje, zar ne? A kako nas mrze!”
Franc Kafka
