Piše: Zoran Ćirjaković
Tokom hladnog rata iza krvavih sukobljavanja i sumnjivih pučeva na periferijama podeljenog sveta uglavnom je stajao vojno-industrijski kompleks – ozloglašeni savez moćnih zapadnih političara, velikih industrija i konzervativnih medija.
Ali dve decenije kasnije, na vrhuncu ere „humanitarnih intervencija” i „dobrih ratova”, postalo je jasno da iza brojnih velikih i malih sukoba stoji jedna nova industrija. Tedžu Kol, nigerijski književnik, nazvao ju je „industrijski kompleks belog spasioca”.
Ipak, mnogi radije govore o „industrijskom kompleksu zapadnog spasioca”. Donekle i zato što je jedan crnac danas istovremeno „vođa slobodnog sveta”, vrhovni komandant najmoćnije armije i „kul lik” – miljenik kliktivističke „fejsbuk generacije”.
Pokretačku snagu nove industrije čine mladi ljudi, privilegovani mestom rođenja. Oni žele da pokažu da im je stalo i „učine nešto”. Veruju da se svaki problem može rešiti entuzijazmom – „banalnost zla pretvorena je u banalnost sentimentalnosti”, konstatuje Kol, koji je poslednjih godina dobio neke od najvećih književnih nagrada.
Nigerijski pisac koji živi u SAD ističe da tu, po pravilu, nije reč o ostvarivanju velikih ciljeva – pravima, žrtvama, pravdi ili slobodi uglavnom tamnoputih stanovnika, siromašnih i duboko podeljenih zemalja.
To su prostori i tragedije na koje „foteljaški aktivisti” s prosperitetnog Zapada projektuju svoje fanatazije i pomoću koji mogu da zadovolje svoje „sentimentalne potrebe”. Uspeh se meri brojem „lajkova” i „retvitova”.
Ispred armije „sajber ratnika” su slavne ličnosti koje ne propuštaju priliku da dobiju još publiciteta ili malo vetra u leđa posustale karijere. Tu je i harizmatični moćnik koga vole kapital, kamere i uticajni mediji – „spasilac koji podržava brutalnu politiku ujutru, finansira humanitarne akcije posle podne i prima nagrade uveče”, piše Kol.
Barak Obama je početkom meseca na humanitarnoj gala večeri ponovo izbegao da se rukuje i fotografiše s Kim Kardašijan, maskotom svega lošeg u potrošnjom opsednutom društvu. Ali najmoćnijeg čoveka na svetu odavno su prozvali „predsednik Kardašijan”. Njegovu vladavinu obeležilo je mnoštvo vešto osmišljenih „medijskih prilika” i premalo obećanih promena.
Novi industrijski kompleks isprepletan je sa „selebriti kulturom”. Džordža Klunija redovno predstavljaju i kao vodećeg eksperta za Sudan, a Demi Mur je jedno vreme glumila stručnjaka za Nepal.
Čak i najveći mediji imaju sve manje novca za izveštavanje iz sveta. Važne događaje na dalekim meridijanima tumače ljudi koji ne poznaju ni kontekst ni pozadinu, ali se trude da izazovu što snažnije emotivne reakcije rastrzane publike. Glavnu reč imaju na brzinu poslati „novinari padobranci”, ustreptali aktivisti i „angažovane” holivudske zvezde, odlučne da „nešto promene” – obično zaboravljajući da promena može biti i nagore.
Spasilačka mašinerija ima prepoznatljivu dinamiku. Prvo budu otkrivene fotogenične, politički korektne ili medijski privlačne žrtve. Mada se kasnije ispostavilo da su neke bile izmišljene. Na primer, lažna kuvajtska medicinska sestra je 1991. godine, u predvečerje napada na Irak, sva u suzama u Vašingtonu svedočila o „bebama koje su vađene iz inkubatora da umru na hladnom betonu”.
Zatim sledi „hajde da to rešimo” kampanja u društvenim medijima. Ubrzo se priključe i veliki „stari mediji”, pa i američke „prve dame”. Lora Buš je u obraćanju naciji 2001. godine naprasno postala feministkinja – „borba protiv terorizma je borba za pravo i dostojanstvo žena”.
Tugaljiva Mišel Obama nas je prošle nedelje, odmenivši, takođe, supruga u redovnom govoru, obavestila da Barak i ona u otetim nigerijskim devojčicama vide svoje ćerke. Prava žena postala su najčešće korišćeno opravdanje za započinjanje „dobrih ratova” ili slanje specijalaca.
Ali podizanje svesti o nekom problemu nije isto što i njegovo razumevanje. Shvatanje šta je dobro i korisno sve ređe biva vezano za poznavanje situacije na terenu ili mišljenje ljudi koji tamo žive. To pogoduje viktimizaciji i preterivanjima: „Zar ništa nismo naučili iz Trećeg rajha? To je isti đavo, samo u novom obliku.”
Kol ističe da se iza slika krvoločnih hulja ili jučerašnjih tragedija koje opsedaju brzoplete spasioce kriju mnogo veće katastrofe: „kratkovide poljoprivredne politike, iskorišćavanje resursa, podrška korumpiranim režimima i neverovatno složeni i dugotrajni sukobi na ogromnom terenu”. Tu nema brzih i lakih rešenja.
„Fajnenšel tajms” podseća da Muhamed Jusuf, osnivač Boko Harama, nije bio sklon upotrebi nasilja. Zahtevao je hidžru – „povlačenje iz društva koji je smatrao kontaminiranim”. Uhapšen je i ubrzo ubijen 2009. godine. Njegov brutalni naslednik Abubakar Šekau rešio je da Nigeriju „dekontaminira” – njegovi ratnici ubili su hiljade ljudi, i „kontaminiranih” i onih koji su se slučajno našli na putu.
Ipak, nije lako naći tekstove koji pokušavaju da odgovore na pitanja koliko je ili da li je u Libiji i Iraku bolje zato što više nema Gadafija i Sadama. Altruizam zapadnih spasilaca podrazumeva jedan uslov – prihvati moje vrednosti, inače ti neću pomoći. Zapadnjaci vole da veruju da je njihov način ispravan i najbolji. Zato samilost obično stiže začinjena superiornošću – „mi moramo da ih spasavamo jer oni ne mogu da spasu sami sebe”.
Takve akcije mnogo više pokreće ego nego ljubav. I ovde kolo vode začaureni narcisi koji ne žele ili nisu u stanju da razumeju drugačije svetove i moćne sile koje ih oblikuju i održavaju. Novi zapadni industrijski kompleks ima i svoju beogradsku „podružnicu”.
„Za Srbiju je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja”, napisala je ovog tužnog maja Magda Janjić, neumorna tviterašica i kolumnistkinja. Samopravedna aktivistkinja ipak je ponudila i jednu meru za spas homofobijom natopljene Srbije: „Maso, na pojedince razbrojs.”
Tanka je linija koja razdvaja individualizam, omiljenu zapadnu vrednost, i egoizam. U vremenu kada se, navodno, mora biti na brojnim mrežama, lako je okrenuti glavu i zaboraviti jučerašnju opsesiju. Zato spasenje koji počinje „tvitom” ili „lajkom” lako mutira u tenkove, „pametne bombe” ili rakete ispaljene iz bespilotnih letilica.
Nažalost, pored „loših momaka”, one ubijaju žene i decu o kojima Mišel Obama neće tvitovati na prostorima gde Anđelina Džoli nikada ne svraća. To je domen ljudi koji ne vole publicitet – iskusnog i neumornog vojno-industrijskog kompleksa, starog naličja nove industrije.
http://www.politika.rs/pogledi/Zoran-Cirjakovic/Samo-Zapad-svet-spasava.sr.html
