Pri kraju proleća sneg počinje da se topi u Abruzzima. Ostajemo i nedeljom u Rimu. Spremamo se da počnemo kupku, u moru, kraj Rima.
Pošto se osećam dobro, ja onda, po kineskom, pametnom, običaju, da se, kad se oseća dobro, ide lekaru, idem opet onom doktoru, koji je sahranio i mog senatora čiji sam kirajdžija bio — i Papu.
Pitam: Šta ćemo sad? Je li moja smrt na putu?
On mi onda pokazuje fotografije mojih organa, aorte, pluća, a zatim i analizu, moje krvi i mokraće.
Zatim me posmatra, nekim tužnim pogledom, dugo. Pita kako se osećam sad?
Kažem: ovog proleća deset godina mlađi.
Kaže: dobro, dobro — onda ćemo moje bolove u nogama smatrati kao običnu, rimsku, reumu. Poslaće me u jedan sanatorij, gde ima da izdržim zračenje sa ultrakratkim talasima struje. Rat je uostalom i za Italiju blizu (La povera, bella). U ratu sve bolesti, začudo, prestaju.
Pitam ga: da li će to lečenje trajati dugo?
Nemam više u Rimu vremena, mnogo.
Zašto pitam? Bolesnici ne treba ništa da pitaju. Treba da se leče. On će reći sanatoriju, da li da me zrače dugo.
Kažem, pitam samo zato, što imam prijatelja, lekara, u mestu koje se zove: Pazova. On mi je pričao, kako je jednom seljaku rekao, da pije samo mleka, i kako mu se taj seljak, posle dve godine, sasušen, kost i koža, vratio, vičući već sa vrata: „Doktore, ne mogu više!“ Ja ne verujem u lekove. Samo u Sunce.
On mi onda kaže da su kratki talasi Sunce. Pita kako živim sad, u svom životu? Kažem sedim ceo dan u palati Borghese, kao u zatvoru. Noću pišem jednu knjigu. Biće u njoj reči, i o generalu koji se zvao Nobile, i o Amundsenu, i o ekspediciji Andreea u balonu — koji je propao. Lekar mi kaže da Andree nije herojski umro. Nije se smrznuo. Nego je on, kao i njegova dva druga, umro od infekcije creva, nekih, polarnih, mikroba. Koji izazivaju proliv. Kažem: bolje da mi to nije rekao. Herojski podvizi se često završavaju ružnom smrću. Gadno je to. Božja volja.
Lekar mi onda daje neku kartu, pa kaže, da zračenje mogu početi već sutra, a da pričekam sa kupanjem u moru. On će telefonom urediti sve što je potrebno u sanatoriju.
Zatim me prati do vrata, pa dodaje: Neka vas čuva sv. Filippo Neri.
Idući dan ja onda polazim u sanatorij koji mi je odredio. Nalazio se u jednom predgrađu Rima, na brdu, u vrtu. Nov novcat.
Imam u rukama elegantnu, zlatom uokvirenu, pozivnicu, sa grbom, koja liči na pozivnice — na bal — kakve su bile u mom detinjstvu.
Pokazivali su ih u školi igranja.
Na njoj su ispisani, zlatnim slovima, dani i časovi igara, to jest zračenja kratkim talasima.
To ću imati da predam u sanatoriju.
Začudo, ta karta me seća, zaista, reda igara, a zatim i jednog reda putovanja do večnog leda Severnog pola, sa broda, kojim sam išao do Spitsbergena, pre tri godine. Island, Jan Majen, ostrvo Andreea.
Prvi vals, pa kadril, polka, pa vals, pa nasred bala (nel mezzo del camin della nostra vita) ODMOR.
Zatim se nastavlja opet vals, pa polka, pa drugi kadril (verenika i ljubavnika), pa opet vals, pa na kraju svega toga, svih tih igara: KRAJ.
Bolnica u koju idem nije blizu mog stana, preko puta tvrđave Sant Angelo, pa sam najmio kola (carozzella), u koja je upregnuta jedna stara raga. Natakli su joj na glavu šešir, slamni, sa crvenim kićankama da je brane od rimskih muva. Žao mi je ostarelog konja.
Kola me voze, polako, serpentinama Capitola, prolazimo iznad ruševina rimskog Foruma. Podne je tek prošlo, a Sunce sija, kao bure upaljenog ulja. Svaka je ulica prazna. Nema na njoj ni Cezara, ni Cicerona, ni Antonia.
Umoran konj, slučajno, zastaje, na Aventinu, pred jednom kućom, koja mi je poznata. U toj kući stanuje jedan moj prijatelj, koji je otišao u Libiju, u uniformi avijatičara. Njegova mlada žena, zarekla se, da neće izlaziti iz kuće, dok joj se muž ne vrati sa bojišta. Za sve to vreme, ona svaki dan kleči, pred oltarom svetog Filippa Nerija. U Rimu ima mnogo takvih žena.
Tek je nedavno rodila.
Dan je, međutim, topao, a bio je vesela godišnjica.
To je bio dan osnivanja Rima, posvećen boginji Cereri. Vergilije je, tu, pre dve hiljade godina, u stihovima, pozivao mladež Rima, da igra, da peva. Rimljanke su tog dana pekle hlepčiće, sa medom, mlekom i vinom. Ja sam Aventin voleo i zato, što je, neko vreme, pripadao boginji, koja se zvala Farona, a koja je bila zaštitnica rimskih robova — među kojima je bilo i mnogo Dačana. Među njima, ja mislim da je bilo i mojih zemljaka. Sad ih vidim još samo na Trajanovom stubu.
Prošlost je halucinacija.
To što se ja, posle dve hiljade godina, tuda, vozim, u bolnicu, to nema nikakvog naročitog značaja, znam. Kao ni prelaz nekog mrava, preko rimskog Foruma. Pojedinac u svetu je, kao zrno peska, na dnu mora, to jest na obali mora.
Nisam ja u Rimu, tada, oplakivao sebe, nego me je bila zaprepastila smrt, njen broj, koji raste u strašnim razmerama. Pre je bila, u svesti ljudi, beznačajan podatak o životu. Sitan. Pojedin. Sad je beskrajna, bezbrojna, bezmerna, u našoj svesti, kao neka nova nebuloza. Od onih što su otkrivene, tamo, gde smo pre videli samo plavetnilo mraka, među zvezdama i sazvežđima. I sama pomisao da se izbroje zvezde, ili obim tih nebuloza, liči na pojave ludila. Prolaznost nije više jesenji list, doživljaj jeseni, ljubavnika, samoubica, nego stalna eksplozija iz Sunca, u kojima je jedan život — kraj jednog čoveka — sitna besmislica, nedostojna pomena. To da me čeka smrt, koja mi dolazi iznenada, s nogu, to sam mirno prevrtao u mislima. Nisam to tumačio voljom nekog Boga. To je prirodno. Mislili smo, da je to samo prirodna promena.
Jedan francuski pesnik, Amadis Jamin, napisao je, tako, da je veliki bog egipatski, Oziris, sasvim obična pojava. Izis — priroda — međutim, veličanstvena. Ona prima u sebe:
Toutes formes en soi, se faisant toutes choses,
Jour, nuit, eau, feu, MORT, vie, et cent
métamorphoses…
Misleći da ću imati da čekam, dugo, u čekaonici bolnice, ja sam bio poneo sa sobom jednu knjigu francuskih pesnika, da ih čitam, dok čekam, pa sam bio počeo da ih čitam već u kolima.
Kola su mi tek posle dobrih pola sata stigla pred bolnicu.
Taj sanatorij bio je jedan od najnovijih iznad Rima, među čempresima, otkuda vidik obuhvata Janicul, a preko puta i Pincio. Kad mi se pogled vraća, vidim, na uzvišenoj terasi, spomenik, meni dragog, Garibaldija.
Iza mene, iznad kaskada krovova predgrađa Trastevere, plavi se, tu, tako blizu, ogromno kube Michelangela. U trenutku kad ulazim u sanatorij, dok me staklena i bronzana vrata okreću, kao čigru, ja sam želeo, da mi to kube ostane u očima, kad budem umirao — kao poslednja uspomena iz Rima. Ako, to jest, takve slike ostaju na zenici mrtvaca?
U čekaonici bolnice, sve je mramor, pompa, parada.
Imam da čekam u zelenoj, raskošnoj fotelji.
Ja onda nastavljam čitanje francuskih stihova. Svi ti pesnici kažu da je život san, i, da, pojedinac, u svetu, nema smisla. Marguerite de Navarre mi kaže: ,,Je suis qui suis, qu’oeil vivant ne peut voir“. Claude Joseph Dorat: ,,Nous ressemblons à des esclaves que l’on condamne à s’amuser…“ — A gnjavator, Voltaire: ,,Au sein de rinfini nous élançons notre être, sans pouvoir un moment nous voir et nous connaitre.”
Kako je lepo biti prostak! Oni misle da je svaka njihova misao originalna i nešto novo! Ne znaju da je ljudska misao obično vrlo stara i davno rečena!
Neke mlade, vrlo lepe, bolničarke prolaze, međutim, pored mene, kao da izlaze iz mramornih zidova. A nestaju, zatim, u zidovima nečujno.
Lift kojim me jedna od tih bolničarki odvodi na sprat, sav je u bronzi, kao vrata nekog rimskog Pantheona.
Ta bolničarka ima vrlo lep stas, a korača kao anđeli na talijanskim freskama. Ima krupne, crne, oči. Vrlo je ljubazna. Međutim, i ona, i zgrada, imaju neki miris, koji nije miris cvetova. Nego onaj, koji imaju sve bolnice na svetu. Miris lešine.
Lekar, koji me na spratu dočekuje, mlad je, gleda me, sluša me, pa se sardonski smeška. Kaže, zna me. Ima o meni papire. Kratki talasi će me izlečiti. I ja se smeškam. Kažem: ne verujem, ali se ne bojim smrti. Smrt je prirodni kraj svakog života, a što se lečenja tiče, verujem u more i vazduh i Sunce, ni u šta više.
Što se kupanja u moru tiče, kaže, zasad da se toga mahnem. Što se čistog vazduha tiče, sirotinja u Rimu udiše vazduh preko Tibra, Trastevere, pa joj škodi, iako kažu da nema više malarije. A onaj, ko ima para, i kola, izlazi na vrh brda, na Monte Cavo. Što se pak tiče smrti, to je moja privatna stvar. Njega interesuju samo moje noge.
Zatim me opet predaje lepoj bolničarki.
Ona me odvodi liftom još naviše.
U jednoj polumračnoj, beloj, dvorani, pokazuje operacioni sto, na koji imam da legnem.
Bolničarka mi skida kaput, a ulazi rukom i u moje čakšire.
Skida mi i obuću sa nogu. Pita, imam li gvozdena dugmeta na čakširama? Pipa ih rukom, Izvrće mi i džepove, pa se smeška.
Pomaže mi da legnem.
Ležem, a poslednje što vidim su: njene tamne krupne oči.
U međuvremenu ušao je i lekar. Čujem, kako nešto tiho govori bolničarki a zatim vidim da su mi neki, stakleni, krugovi, postavljeni, pored polnog organa. Pitam lekara šta se to sa mnom radi?
Kaže: Ne treba pitati, ne treba razmišljati, treba mirno ležati.
Ja onda ćutim i razmišljam, i nehotice. Neki električni aparati šušte, a sećaju me, sasvim, radio-telegrafa, na našem brodu, pred Spitsbergenom, kad su tražili onog ruskog avijatičara, koji je bio nestao.
L-e-v-a-n-j-e-v-s-k-i.
Zatim kažem sebi: Eto, kuda sam stigao, u Rimu!
Na sto za mrtvace! Za lešinu.
Pa dobro, kažem, treba se smiriti. Ne želim više, kao nekad, da preletim Ande, čak ni da mi to ponude.
Ne želim više da putujem u Zanzibar, kud sam, u detinjstvu, toliko, želeo da odem.
Moja žena, kažem, ima pravo — oni monasi, na freskama, u Pisi, na groblju, pobedili su smrt, svakidanjim radom, u polju, u zanatu, u radu, do kraja života. Ona ima pravo: to je smisao života.
Nijedan čovek nije otišao dalje od svojih briga, i, nijedna ruka, dalje, od one, koja ljudske bolove ublažava. Onaj moj prijatelj, lekar, u Pazovi, Vereš, ima pravo. Leči seljake kad okilave i pomaže Toticama na porođaju. On živi pametnije, od mene, u Rimu.
Ležim, tako, razmišljajući.
Slike, iz okoline Štokholma, Hammerfest, ljudi iz Danske, prolaze mi kroz sećanje, kao u nekom kaleidoskopu.
Najzad mi se nad lice nadnosi lice bolničarke, koja mi kaže da ustanem i da se obučem. Ja se onda oblačim pred njom, zastiđen, kao svaki muškarac, kad se oblači pred nepoznatom ženom. Silazimo zatim u prizemlje, u čekaonicu bolnice, gde mi kaže, da pričekam. Doneće mi orario idućih naših sastanaka.
Ja onda sedim, opet, u zelenoj, kožnoj, raskošnoj, fotelji, u amfiteatru bolnice, i ne mogu da čitam. Ne čita mi se. Čekam.
Jedan mališan, koji je sedeo, tu, sa majkom, igra se, ispred mene, pa me gleda, začuđeno, kao da sam neka foka. ili beli medved, koji je stigao iz magle, leda i snega, u Rim.
Njemu su, valjda zabave radi, doneli, tu, drvenog konja, koji se ljulja. On ga jaši. Čini mu se, valjda, da konj ne odmiče, da je lagan, pa odjahuje — pa da bi konj, valjda, ljuljao se, brže — udara ga po njušci.
A pošto se nije odmakao, konj ga onda, njuškom, udara, u nos.
Mališan onda dreči.
Zatim, kad se smirio, gleda u mene i čkilji.
Obuhvata jedan mramorni stub, to jest želeo bi da ga obuhvati, i, da se uspuže, valjda, uz mramor? Stub je suviše širok za dečije ruke, ali mališan ne prestaje, da puzi.
Penje se na pijedestal, koji imaju mramorni stubovi u toj bolnici. Mati maloga pokušava da odvuče mališana od tog stuba.
Tumači mu, izgleda, da ti stubovi drže kube nad našom glavom, i, da je nemoguće uspeti se, uz stub mramorni. Dete je gleda širom otvorenim očima, ali nastavlja svoju igru.
A posmatra i mene, pa čkilji.
Očekuje valjda da mu se divim.
Polako, međutim, kao kroz neku maglu, u mom se mozgu onda javlja varoš Strindbergova, Lund, u Švedskoj, i čini mi se, da vidim katedralu u toj varoši. U podzemlju te crkve ima grobnica.
Stubovi su tamo ogromni, kameniti, romanski.
Na jednom od tih stubova ima čudan reljef, za koji se misli, da predstavlja Samsona, koji hoće stub da sruši. To nije sasvim sigurno. To je neki čovek u fantastičnom, možda istočnjačkom, odelu, koji se sav zario u stub i obuhvatio ga rukama.
Bolničarka me, međutim, prekida, u tim mislima, i donosi mi raspored igara — to jest raspored zračenja — orario bolnice. Oni me čekaju kroz nekoliko dana, opet. Pa se smeši.
Ja joj tad pokazujem mališana koji drži stub u rukama.
Kažem da je to dete glupo.
Bolničarka se ljuti, pa kaže, da ja, mora biti, nemam dece i ne volim decu, a takvi ljudi su nesretni. Ja joj odgovaram da volim decu i sve što je mlado i predstavlja radost. Što je dokaz da će se život nastaviti.
Volim i mačiće, i ptičice, i veverice. Priroda je večna, a smrt samo iluzija pojedinih ljudi. A što se tiče nesretnih ljudi, kažem, već je Dante rekao, da ima ljudi, koji ,,hotimice provode život u žalosti”. Nego, ne volim ljudsku glupost.
Bolničarka onda uzima malog u naručje, pa ga ljubi.
A on je udara po nosu.
Ona me zatim prati do vrata, pa kaže, ne valja da imam tužne misli, dok me leče, nego treba da živim veselo u Rimu. Rim je pun ruševina. Koje su, po mom mišljenju, najlepše?
Ja joj pričam, kako nemam tužne misli — naprotiv, moje su misli vedre, vidim u sećanju, ovih dana, stalno, polarne krajeve, kao da hodam po Spitsbergenu, po Skagenu, kao da sam otišao u Dansku.
Bolničarka mi onda kaže da je lekar rekao, da nije dobro što noću pišem, a danju sedim u sobi. Nemam dece, pa zato ne volim decu.
Ja joj kažem da ni grčke boginje, koje sad vadimo iz ruševina, nisu imale dece — u grčkoj umetnosti nije bilo porodilja, ni Madonna, pa ipak su lepe, zar ne? Među ruševinama antičkim, kažem, najlepši je, kao ruina, čovek. I te boginje koje nemaju dete na ruci.
Bolničarka mi onda kaže da sa mnom na vredi razgovarati.
Polarni predeli, kaže, ne mogu biti lepi.
Ona tamo nikad ne bi mogla da živi. Ne odobrava, kaže, ni to, da je među ruševinama u Rimu, najzanimljivija ruina, čovek. Ni to, da je to dete, na stubu, glupavo. Sa mnom se ne vredi prepirati.
Mene zatim uzimaju vrata bolnice, pa me vrte, kao čigru.
Mesto polarnih predela, kad iziđem iz bolnice, dočekuje me vrućina i pljusak jedne fontane pred sanatorijem.
Miloš Crnjanski
Kod Hiperborejaca
