Prikaz reprinta knjige Charlotte Beradt „The Third Reich of Dreams: The Nightmares of a Nation / Treći Rajh u snovima. Košmari jedne nacije“, prevod s nemačkog Damion Searls, predgovor Dunya Mikhail, Princeton University Press, 2025.
Rođena 1907. u Forstu, gradu u blizini poljske granice, Šarlota Berat je bila mlada novinarka koja je pisala o ženskim pitanjima i drugim aspektima nemačkog društvenog i političkog života za nedeljnik Die Weltbühne. Posvećena komunistkinja i Jevrejka, Berat se 1933. najednom našla bez posla. Kako je nacistički pokret rastao, počele su da je muče noćne more.
Pitala se imaju li i drugi ljudi slične snove i počela je diskretno da postavlja pitanja: „Pitala sam krojačicu, susetku, tetku, mlekadžiju, prijatelja, uglavnom ne otkrivajući razlog.“ A njen razlog je bio to „što takvi snovi treba da budu sačuvani za buduće generacije“. Zapisala ih je na stotine pre nego što je pobegla u Njujork 1939. Tu je radila kao frizerka za zemljake emigrante i ponekad provodila vreme sa svojom prijateljicom Hanom Arent.
Konačno je 1966. sredila zbirku. Grupisala je snove po temama i dodala sopstvene kratke komentare. Svako poglavlje počinjalo je epigrafom iz dela Franca Kafke, Bertolda Brehta, Hane Arent i sličnih autora. Tako je nastala tanka knjiga s lako pamtivim naslovom: Treći Rajh u snovima (The Third Reich of Dreams). Uspeh knjige je bio skroman jer ona nikad nije prodrla u američku svest poput dela Hane Arent, možda zbog toga što nam Berat nije ponudila složenu hermeneutiku totalitarizma, već neposrednu sliku psiholoških efekata propagande i manipulacije stanovništva.
Nema ničeg skrivenog, dubokog ili frojdovskog u ovoj knjizi. Snovi se tumače takoreći sami od sebe: „Gebels je došao u moju fabriku. Postrojio je sve zaposlene u dve kolone, levu i desnu, a ja sam morao da stojim između njih i pozdravljam nacističkim pozdravom. Trebalo mi je pola sata da podignem ruku, milimetar po milimetar. Gebels je gledao moj napor kao neku predstavu, bez znaka odobravanja ili nezadovoljstva, ali kad sam konačno podigao ruku, izgovorio je pet reči: ʼJa ne želim vaš pozdravʽ. Onda se okrenuo i otišao do vrata. Stajao sam u sopstvenoj fabrici, među svojim ljudima, ponižen, s podignutom rukom. Mogao sam tako da stojim samo ako sam gledao u njegovo deformisano stopalo dok je išao ka izlazu. Stajao sam sve dok se nisam probudio.“
Berat se pita kako da nazove san vlasnika fabrike. San o podignutoj ruci? San o preoblikovanju pojedinca? „Činjenica da se vlasnik fabrike slomio bez otpora i da njegov pad nije imao nikakvu svrhu ili značenje čini ovaj san savršenom parabolom o stvaranju pokornog totalitarnog podanika.“ Knjiga je puna takvih parabola. Kako neko postaje totalitarni podanik? Šta su neophodni uslovi mimo pretnje nasiljem? Ljudi o kojima Berat govori nisu smeli da postave ta pitanja ni sami sebi usred bela dana, već tek pod velom noći. Ovo je san četrdesetpetogodišnjeg lekara godinu dana posle osnivanja Trećeg rajha:
„Oko devet sati, kad se moj radni dan završio i kad sam se spremao da prilegnem na sofu s knjigom o Matijasu Grinevaldu, zidovi moje sobe, celog mog stana, najednom su nestali. Gledao sam naokolo užasnut i video da ni u jednom stanu, dokle god je moj pogled dopirao, nije ostao nijedan zid. Onda je zagrmeo glasnogovornik: ʼDekretom o ukidanju zidova od 17. dana ovog mesecaʼ.“ …Sad kad su stanovi potpuno javni, živim na dnu mora da bih ostao nevidljiv.“
„Život bez zidova“, kaže Berat, „lako bi mogao biti naslov ne samo ovog poglavlja već romana ili akademske studije o životu pod totalitarizmom.“ Kao lekar, on je sasvim svestan zašto je sanjao taj san: prethodnog dana, na javi, upravnik bloka upitao ga je zašto nije okačio zastavu. „Umirio sam ga i ponudio mu piće, ali u sebi sam mislio: ʼNe u moja četiri zida… ne na moja četiri zidaʽ.“ Ali kad je neko totalitarni podanik, više nema „u sebi sam pomislio“. Život bez zidova je život bez privatnosti, bez mogućnosti da čovek razmišlja o tome – ili čak da zna – šta oseća ili misli kad u njega nije uperen pogled upravnika bloka. To je život u kom je teret mišljenja delegiran na kolektiv, a javna sfera više nije pluralitet ideja, već mesto na kom se ljudi postrojavaju.
„Sedela sam u loži u operi“, kaže jedna žena. „Izvođena je Čarobna frula, moja omiljena opera. Posle reči ʼTo je đavo, zaceloʽ, odred policajaca je umarširao i krenuo pravo. Koraci su im odjekivali glasno i odsečno. Pomoću nekakve mašine su otkrili da sam pomislila na Hitlera kad sam začula reč ʼđavoʽ. Gledala sam lepo odevene ljude u publici i očima ih molila da mi pomognu, ali oni su samo zurili preda se, nemi i bezizražajni; ni na jednom licu nije se video čak ni trag sažaljenja. Činilo mi se da je stariji gospodin u loži pored moje ljubazan i elegantan, ali kad sam pokušala da uhvatim njegov pogled, pljunuo me je.“
Ta ista žena je sanjala i paljenje knjige. Ona pokušava da spase Šilerovog Don Karlosa od vatre sakrivši ga ispod kreveta. Jurišnici upadaju, nalaze knjigu i bacaju je u kamion koji ide ka lomači knjiga – ali ona u tom času shvata da to nije Don Karlos, već običan atlas. Pušta ih da ga odnesu, ali ipak oseća ogromnu krivicu. Dok priča san, dodaje: „U stranim novinama sam pročitala da je tokom izvođenja Don Karlosa, publika zapljeskala kad su izgovorene reči ʼO, daj nam slobodu mišljenjaʽ.“
Berat je uočila nešto zajedničko u snovima koje je sakupila: „Veoma različiti ljudi koristili su isti kôd za opisivanje jedne skrivene pojave u svojoj okolini: atmosferu potpune ravnodušnosti koju je stvorio pritisak okruženja i koja je gušila javnu sferu. Kad sam je upitala ima li ikakvu ideju o tome šta bi mogla biti mašina za čitanje misli iz njenog sna, odgovorila mi je: ʼDa, radila je na struju, nekakav lavirint žica…ʽ U snu je došla do simbola psihičke i telesne kontrole, mogućnosti sveprisutnog nadzora, infiltracije mašina u tok događaja… petnaest godina pre nego što je objavljena 1984.“
I sedamdeset godina pre Mete.
***
U životu bez zidova, sve što kažete može biti iskorišćeno protiv vas i to može uraditi bilo ko ili bilo šta, u bilo koje vreme. Treći rajh u snovima pun je predmeta koji govore i bljuju tajne: šporet koji počinje da govori „piskavim, prodornim glasom“ i otkriva sve loše stvari koje su ljudi u kuhinji rekli o režimu ili lampa koja neprestano brblja „kao vojni oficir… Ponavljam, bila sam očajno zabrinuta, zavisila sam od milosti tog piskavog glasa koji nije prestajao da govori, iako tu nije bilo nikog da me uhapsi.“ Umesto da čekaju da ih optuži „piskavi“ glas, mnogi snevači su optuživali sami sebe i pokoravali se besmislu propagande tako što su ga sami otelovljavali:
„Sanjala sam da govorim u snu; da bih bila bezbedna, govorila sam na ruskom. (Ne znam ruski i nikad nisam govorila u snu.) Govorila sam na ruskom da ne bih razumela sebe i da me niko drugi ne bi razumeo.“ Svi ti snovi o samozatvaranju u jezik, kaže Berat, ilustruju „mračni oblik koji poprima ʼpristanakʽ tih ljudi. Oni pokazuju kako ljudi, u slepom strahu od lovca, počinju sami da igraju lovca, kao i plen; kako oni tajno pomažu u postavljanju zamki čija je svrha da ih uhvate.“
Propagandni posteri, megafoni, radio: takve sprave se stalno pojavljuju u snovima. Propagandne alatke koje je Hitler spektakularno koristio bile su bedne; u poređenju s onim što Ilon Mask danas ima na raspolaganju, to su bili olovka i papir. Kad ljudi porede tada i sada, obično misle na poruku a ne na medij – to jest, misle na nacizam kao specifičnu političku ideologiju. Treći rajh u snovima svakako pruža mnoge predvidljive paralele. Uzmimo, na primer, mladu ženu „s vrlo tamnom kosom“ koja sanja o „školi u kojoj svi tamnokosi čine grupu ʼNedostojnihʽ“:
„Širila se glasina da se pojavila zvanična lista s imenima svih koji pripadaju ʼNedostojnimʽ u svakom razredu. U dokumentu je bio naveden i razlog tih mera: mi smo se usudili da napišemo pismo drugima, plavokosim ʼdostojnimaʽ, u kom smo zatražili da nam vrate knjigu koju smo im pozajmili. Naš stvarni zločin zapravo je bio to što smo se uopšte drznuli da pišemo plavokosima. Onda smo svi bežali da bismo ostali u životu. Gađali su me kamenjem.“ Berat smatra da taj san pruža „uvid u činjenicu da su osnovni principi totalitarnih režima naglašavanje prirodnih razlika i stvaranje veštačkih, definisanje elitne grupe i neljudske grupe i okretanje jedne protiv druge.“
Naravno, Berat izvodi te zaključke 1966. godine, kad su oni još bili relativno novi. Već dugo znamo da je takva fašistička politika jedan mogući odgovor na ekonomsku nejednakost i gnev; drugi odgovor je progresivni ekonomski socijalistički populizam kakav nudi kandidat kao što je Berni Sanders. Sve to odavno znamo.
Dok 2024. čitam ove snove, neobično mi je nešto drugo: strukturni zaključci koje Berat izvodi o pristanku, potčinjavanju i manipulisanju tuđih svesti. Svaki pokušaj nalaženja sličnosti između našeg mračnog političkog doba i fašističke Nemačke suočiće se s teškoćom da objasni anomalije, na primer, znatnu podršku koju Tramp uživa među pripadnicima manjina ili odbojnost koju prema njemu oseća buržoazija. (Mada je u oba slučaja, kao što nam pokazuju snovi, iznenađujući postotak žena koje privlači ideja o političkom moćniku.) Po mom mišljenju, najkorisnija analogija tiče se medija pomoću kojih se sva ta ideologija prenosi – to jest, same propagandne mašine, složenog procesa koji su Nemci nazvali Gleichschaltung. Doslovni prevod bio bi „sinhronizovanje“ u smislu „obaveznog saobražavanja“.
Možda je najveća razlika između desnice i levice u poslednjih petnaest godina upravo njihovo razumevanje Gleichschaltung-a. Umesto megafona, radija i štamparske prese, antiprogresivne snage sada odlično koriste najsjajnije propagandno sredstvo koje je ikad smišljeno: algoritam. Naime, dok su elite na desnici odmah shvatile kako se algoritmi mogu koristiti za „nametanje obaveznog saobražavanja“ stanovništvu, elite na levici očigledno su verovale – iako su i one učestvovale u istovetnom globalnom eksperimentu promene ponašanja – da algoritmi utiču samo na one druge ljude, „jadnike“. Druge ljude prevoze na mračnu stranu. Drugim ljudima trune mozak ili su pod dejstvom crvene pilule dok mi samo izražavamo svoja istinska politička uverenja.1 Crvena pilula doprinosi, u najmanju ruku, većem broju glasova. Mračna komičnost je u tome što je levica zaista uspešno primenjivala Gleichschaltung samo na sebe.
***
San mlade studentkinje: „Ljudi su napadali mog dečka; ja mu nisam pomogla i onda su ga odneli na nosilima… Ali njegovo telo je bilo kostur, osim jednog krvavog komada mesa koji je još visio s mesta gde mu se nalazio vrat… Rekla sam samoj sebi kao utehu: ʼAli to je samo propaganda, onaj stari antihitlerovski plakatʽ.“ (Na jednom antifašističkom plakatu iz 1932. bio je naslikan kostur.)
Taj san je, piše Berat, „dobar primer procesa obrtanja koji funkcioniše u propagandi… Ona je iskoristila argumente svojih neprijatelja da bi ʼsprečila da se dogodi ono najgoreʽ i na kraju je odlučila da su strahote samo kontrapropaganda. Kao što znamo, propaganda ne podleže zakonskim ili moralnim ograničenjima – ona je sposobna da uradi bilo šta i može učiniti da se nešto dogodi kad joj je potrebno da se to dogodi. Ali, kao što vidimo u ovim primerima iz njenih početaka, može i da se infiltrira u ljude na koje je usmerena sve dok se granice između propagandiste i žrtve propagande postepeno ne izgube i dok sugestija ne postane autosugestija.“
Autosugestija se događa kad nam više nije potreban upravnik bloka da nam kaže da okačimo zastavu. Kačimo je zato što to svi rade.
Niz snova u poglavlju „Skrivene želje ili ʼOdredište: Heil Hitlerʽ“ ilustruje tu poentu. U jednom, čovek pokušava da se ne smeje mnogima koji sede za vrlo dugačkim stolom u restoranu u vozu, i svi pevaju smešnu političku pesmu za „Dan nacionalnog jedinstva“. Ne može da suzbije osećanje da je to zabavno, što ga izdvaja od ostalih. On želi da ostane deo kolektiva, pa menja stolove da bi prikrio smeh. Onda misli: „Možda ne izgleda tako glupo ako pevaš s njima, pa sam onda pevao.“ U drugom primeru, jedan muškarac misli da su Geringov kožni prsluk i samostrel krajnje besmisleni, ali časak kasnije shvata da stoji pored Geringa i da nosi isti prsluk i samostrel; u tom trenutku uzdignut je na položaj Geringovog telohranitelja. Drugi muškarac sanja najsažetiju verziju te situacije: „Sanjao sam da sam rekao: ʼViše ne moram uvek da kažem Neʽ.“
Ne bih mogla da dam bolje tumačenje od onog koji je dala Berat: „Ta bajkovita formulacija ʼViše ne moramʽ… još jednom pokazuje kakva je ʼborbaʽ biti ʼprotivʽ: Sloboda je teret, nesloboda dolazi kao olakšanje.“ (Kurziv je moj.) Retko govorimo o iskušenjima neslobode iako ih doživljavamo svakog dana. Koliko je teško ne ići celim putem desno (ili levo) kad svi vaši sledbenici i pretplatnici tako rade? Da li je moguće biti jedini izuzetak? Koliko je teško ne izvesti svaki argument do njegovog najčistijeg i najkrućeg zaključka ako se čini da su svi u vašem vremenu već stigli dotle i već potpisali peticiju?
Operacije podmetanja. Nesrazmerna kulturna panika. Opšta nesrazmera. Cenzura. Autocenzura. Zavere. Dubinska analiza. Sopstveno istraživanje. Čuvanje priznanica. Dospevanje na tapet. Svest o svom zaglušujućem ćutanju. Život u mehuru. Življenje u atmosferi istomišljeništva. Pa ti vidi. #Nijansa. Tim „Činjenice“. Tim „Osećanja“. Tokom poslednjih petnaest godina bili smo – svi – izloženi zaista monumentalnoj mreži psihološkog uticaja koju naše vlasti nisu smisleno regulisale. Kao ni tridesetih godina prošlog veka, ni današnja verzija propagandnog megafona „ne podleže zakonskim i moralnim ograničenjima“. Možda je nastupio trenutak da se to promeni?
***
Treći rajh u snovima uskoro će biti ponovo objavljen na engleskom, ovog puta s predgovorom Dunje Mihail, iračke pesnikinje koja je pobegla iz svoje zemlje 1995. Ona je upoznala propagandu, upoznala je cenzuru, doživela je i psihološko i fizičko zastrašivanje. Možda zbog toga piše brutalno jasno, kao žena koja je čvrsto rešena da kaže tačno ono što misli:
Žurila sam
Juče sam izgubila zemlju.
Žurila sam,
i nisam primetila kad je otpala s mene
kao slomljena grana sa zaboravnog drveta.
Molim vas, ako iko tuda prođe
i vidi je,
možda u koferu
otvorenom ka nebu,
ili ugraviranu u stenu
kao zjapeća rana,
ili umotanu
u ćebad emigranata,
ili bačenu
kao nedobitna srećka…2
Pesma kao ružan san. Kad smo kod ružnih snova, kucam ovo u utorak, 5. novembra 2024, u avionu koji leti preko Atlantika. Ka čemu zapravo letim? U ovom avionu nije mi dostupan Wi-Fi, tako da se nalazim u situaciji u kakvoj je Šredingerova mačka – u krajoliku iz sna, ako hoćete – u kojoj Tramp pobeđuje i ne pobeđuje dok ja sedim iznad oblaka. A čak je i ta neobična činjenica nekakav ponovljeni san; pre osam godina zaspala sam u Njujorku, probudila se na dan izbora i morala zblanuta da letim u Nemačku. Odakle sam zapravo letela?
Tog dana, visoko na nebu, napisala sam esej „O optimizmu i beznađu“, uglavnom zato što nisam želela da se prepustim toj drugoj emociji koliko god da je tada bila snažna.3 Ovog puta je drukčije. Optimizam je uglavnom otišao sa scene. Pobeda ili poraz, „život bez zidova“ postao je opšte stanje, niko ne mora ništa da nam dovikuje piskavim glasom kroz megafon – kanal za komunikaciju nam je stalno otvoren u nekom od džepova – i ako se naš preobražaj u pasivne podanike moćnika ni ovog puta ne dogodi, dogodiće se uskoro. Već se dogodio. „Dosad je još bio potreban ručni rad, ali odsada aparat radi sasvim sam“, objašnjava oficir u Kafkinoj zloglasnoj kažnjeničkoj koloniji.
Ali ne, ni to nije sasvim tačno: još imam trunku optimizma. Još verujem da će doći generacija koja će nas probuditi iz našeg digitalno modifikovanog dremeža, pa ćemo onda svi izaći iz svojih mašina da bismo ih dobro osmotrili spolja, kružili oko njih, proučavali njihov mehanizam i funkcionisanje i onda kolektivno odlučili o pravilima njihovog dopuštenog korišćenja. Ponekad mislim da je ta generacija već ovde.
Nedavno sam se u jednoj sali u Barseloni suočila s četiri stotine četrnaestogodišnjaka kojima je trebalo da se obratim. Trebalo je da im govorim o fikciji, ali svako pitanje koje su mi postavili odnosilo se na društvene mreže. Baš svako. I bili su ozbiljni, što me je iznenadilo. Njihov ton je odavao da im je veoma stalo. Pošto sam osećala da sam na bezbednom mestu koje ima zidove, isprobala sam nešto što inače nikad ne kažem naglas jer je tako jezivo – nalik onim idejama koje bazde na utopijski optimizam i kojima se niko ozbiljan nije približio u poslednjih petnaest godina. Govoriti na takav način u sali punoj tinejdžera? Pa to liči na košmar u budnom stanju. Ali svi oni su sedeli ispred mene ispunjeni neočekivanim interesovanjem, pa sam to ipak izgovorila.
Počela sam ovako: u hiperkapitalističkoj ekonomiji, koja je našla načina da monetizuje i samu ljudsku pažnju, mi smo proizvod. Pa da, naravno, to već znaju i vrapci, a pogotovo znaju četrnaestogodišnjaci. Ali zar iz toga ne viri neka ne previše skrivena mogućnost radikalnog i uzbudljivo jednostavnog čina otpora? Razmislite o tome (rekla sam četrnaestogodišnjacima). Sa svakom novom ekstraktivnom i eksploatatorskom industrijom u protekla četiri veka proces razumevanja i otpora bio je daleko komplikovaniji. Da biste ukinuli rasistički sistem kapitala zvani „ropstvo“, morali ste nasilno da se pobunite, da se tučete, podnosite peticije, bojkotujete, menjate umove i menjate zakone jer je to bio jedan od najunosnijih biznisa koje je zapadni svet ikad upoznao. Da biste zauzdali neviđeno bogatstvo razbojničkih industrijalaca početkom 20. veka, morali ste da donosite zakone o njihovom poslovanju i bankama, kao i zakone o radu. A da biste sve to uradili, morali ste da obezbedite većinu na izborima. Šta treba da uradimo da bismo ozbiljno uzdrmali milijarderske imperije koje su izgrađene na našoj pažnji, a sad manipulišu naše demokratije? Da bismo to postigli odmah? Treba samo da odvratimo pogled i da tako damo novo značenje reči budnost.
U knjizi Treći rajh u snovima postoji jedan ohrabrujući momenat: kad nas Berat podseća da je Hana Arent okarakterisala „uništavanje pluralnosti“ i osećanje „usamljenosti na javnim mestima“ kao „osnovne osobine podanika u totalitarnom društvu“. To je i prilično dobar opis posledica našeg sadašnjeg algoritamskog života, što naravno ne znači da bi svi naši stvarni problemi nestali kad bismo raskrstili s algoritmima. Ne bismo tako rešili klimatske promene, ukinuli ogromnu ekonomsku nejednakost, uništili rasizam i mizoginiju, učvrstili reproduktivna prava, okončali kulturne i stvarne ratove ili preko noći promenili položaj migranata. Ali bismo mogli ubrzati nestanak pogrešnog uverenja da su zajednice na mreži, koje smo sami odabrali iako su one algoritamski determinisane, dostojna politička zamena za geografske, lokalizovane, politički raznovrsne zajednice iz stvarnog sveta.
Mogli bismo pomoći da se ponovo uspostavi manje manipulativan, više javan i zajednički prostor za raspravu, u kom bi mogućnost stvarnog poznavanja i bar delimičnog razumevanja naših suseda i njihovih političkih naklonosti (umesto da im se rugamo i demonizujemo ih) mogla da se pojavi kao realna politička mogućnost. Što bi, sa svoje strane, moglo uroditi obnovljenim i ojačanim sposobnostima za ustupak, kompromis i konsenzus, a sve to – sviđalo nam se ili ne – ima ključni značaj za zdrav polis. Mnogo je tih „mogli bismo“. Ali u mom snu, vredi pokušati, makar samo zato da bismo ozbiljno poljuljali najmoćnije i najopasnije političke lobiste na sadašnjoj sceni: tehnološku braću. U mojim košmarima, Tramp je samo trojanski konj. Stvarna moć je Mask. Neizabrani milijarder čiji megafon dopire u svaki kutak naše planete? O, daj nam slobodu mišljenja.
Zadie Smith
The New York Review of Books, 05.12.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 16.11.2024.
Srodni link: Charlotte Beradt – Snovi pod diktaturom
Srodna pesma: Nick Cave & The Bad Seeds – The Weeping Song
