San koji je sanjao Pedro Enrikez Urenja u zoru jednog dana 1946. sastojao se začudo ne od slika, već od reči. Glas koji ih je lagano izgovarao nije bio njegov, ali mu je bio sličan. Ton je, uprkos patetičnim mogućnostima teme, bio bezličan i običan. Za vreme tog sna, koji je bio kratak, Pedro je znao da spava u svojoj sobi i pored svoje žene. U tami san mu reče:
Pre nekoliko večeri, na jednom uglu ulice Kordoba, raspravljao si sa Borhesom o stihu Anonima iz Sevilje O smrti, dođi nečujno ko što sa strelom stižeš . Pretpostavljali ste da je namerno podsećao na neki latinski stih, budući da su takva preuzimanja odgovarala običajima toga vremena kome je bio potpuno tuđ naš pojam plagijata, bez sumnje više komercijalan nego književan. Ono što niste pretpostavljali, ono što niste mogli pretpostaviti, jeste da je taj dijalog bio proročanski. Kroz nekoliko časova žurićeš poslednjim peronom stanice Konstitusion da bi držao nastavu na univerzitetu u La Plati.
Popećeš se u voz, stavićeš svoju tašnu u mrežu i sešćeš na mesto pored prozora. Neko, čije ime ne znam, ali čije lice vidim, uputiće ti nekoliko reči. Nećeš mu odgovoriti, jer ćeš biti mrtav. Već si se, kao i uvek, oprostio od svojih kćeri i žene.
Nećeš se sećati ovoga sna zato što je tvoj zaborav neophodan da bi se ovi događaji odigrali.
Horhe Luis Borhes
