Pljačkali su i trgovali, osvajali i otkrivali zemlje širom tada poznatog sveta. Razvili su ogromnu mrežu trgovačkih ruta i naselja duž reka i obala, i za sobom ostavili tragove koji su još uvek deo naše zajedničke istorije.
Knjiga “VIKINZI. Pljačka, oganj i mač” je sveobuhvatna povest o vikinškom dobu, kada su nordijski ratnici razvili jedra u potrazi za zlatom, čašću i u krajnjoj meri – zemljom. Postali su moćni ratnici i trgovci u svetu u kom su istovremeno učestvovali u nasilnoj borbi za vlast. Velike bitke, politička borba za moć, intrige i osvajanja zemalja su svi skupa različiti aspekti priče o vikinškoj prevlasti na moru.
Vikinzi su se susreli sa svetom podeljenim na kraljevstva, carstva i halifate, gde su hrišćanstvo i islam predstavljali moćne religije u ekspanziji, ali u centru njihovog verskog univerzuma nalazio se Odin. Susret između različitih religija i shvatanja sveta čini deo priče o vremenu koje je vikinge odvelo od današnjeg Nurkapa na severu do Vizantije i Afrike na jugu i od Rusije na istoku do Kanade na zapadu.
Knjiga obuhvata 800 godina istorije, od pada Rimskog carstva do prvog krstaškog rata. Naročita vrednost ove istorijske monografije je ta što su u nju uključena i najnovija arheološka saznanja, zaključno sa 2018. godinom, a sadrži i bogat ilustrovani materijal (izdanje ima preko 170 fotografija u koloru), kao i čitav prateći kritički aparat (stručni komentari, geografske karte, bibliografija, hronologija, indeks imena).
Šanete Varberg (Jeanette Varberg) je rođena je 1978. godine u Odenseu u Danskoj. Ugledni je danski arheolog i radi u Narodnom muzeju Danske. Specijalizovala se za dansku i skandinavsku istoriju i arhelogiju i objavila je niz zapaženih studija i naučno-popularnih dela. Među cenjena i nagrađivana dela spadaju Bojišta prošlosti (Fortidens slagmarker, 2014), Priča o Danskoj (Historien om Danmark, tom 1, 2017) i Ljudi se odvajkada sele (Mennesket har altid vandret, 2017).
PRIKAZ: Šanete Varberg, Vikinzi: pljačka, oganj i mač
Šanete Varberg (1978) je cenjena danska arheološkinja. Rođena je u gradu Odenseu, a radi u Narodnom muzeju Danske. Polje njene uske specijalnosti predstavlja skandinavska istorija i arheologija. U dosadašnjem delu svoje naučne karijere objavila je brojne zapažene studije i naučno-popularne knjige. Što se tiče knjige o kojoj će biti reči u ovom prikazu, to je delo koje pokriva oko 800 godina dugu povest skandinavskih zemalja. Preciznije, počinje padom Zapadnog rimskog carstva, a okončava se vremenom kada su zapadni riteri krenuli u Prvi krstaški rat da oslobode Jerusalim. Dakle, prevazilazi okvire pljačkanja i osvajanja vikinga, koja su započela krajem VIII veka, odnosno 793. godinom i napadom na manastir Lindisfarn. Upravo iz tog razloga knjiga pruža znatno šire viđenje vikinga i na njih baca drugačije svetlo. Odnosno, omogućava da se vikinška epoha smesti u širi istorijski okvir, jer se ne zadržava samo na oko 300 leta, koliko su otprilike trajala njihova haranja morima i kopnima.
Knjiga Šanete Varberg na izuzetno lep način pokazuje kako je Skandinavija postala sastavni deo Evrope. Ona je o vikinzima pisala hronološki, a ne tematski, kako većina naučnika to inače čini. Svaka iole važna tema je usitnjena do detalja, a pomenuti su svaki bitniji kralj, ratnik, bitka, ili pak neki drugi događaj, a onda su sve te informacije povezane u jednu skladnu celinu. Zbog toga knjiga daje odličan uvid u povest Skandinavaca dugu nekoliko vekova. Naravno, nisu zanemarena ni trgovina, poljoprivreda, kao ni mnoge druge važne teme. Vikinzi su, nema mesta sumnji, svojim brodovima, sekirama, veštinom trgovine, umešnosti ratovanja, usekli dubok trag u istoriji Evrope. Zbog toga ovo nije prva, a svakako ni poslednja detaljna studija o ratnicima sa Severa.
Autorka je u stvaranju svog dela, pored značajnog broja pisanih istorijskih izvora razne provenijencije, kao i kvaliteta, koristila i obilje arheoloških svedočanstava. Uostalom, knjiga i počinje od prvih arheoloških pronalazaka koja upućuju na ratnike iz Skandinavije. Ali zahvaljujući podacima sačuvanim na listovima pergamenta danas su poznata imena vikinških kraljeva i junaka, kao i njihova dela i politička aktivnost. A Šanete Varberg je sve to sjajno objedinila u skladnu celinu.
Kada je reč o konceptu dela, valja prvo istaći da počinje sa tri uvodna poglavlja (str. 11-19). U njima je autorka dala iskaz o svojim razlozima za pisanje ovako kapitalnog dela o vikinzima. Ističe da joj je priča o ratnicima sa Severa toliko privlačna zbog njihove zagonetnosti. Naravno, u svetlu novih arheoloških otrića, koja su njoj itekako poznata, imala je želju da pruži novo viđenje ove teme, koja fascinira naučnike, ali i sve zaljubljenike u povest još od XIX veka. Takođe, danska naučnica nije propustila priliku, kao što običaji nalažu, da elaborira o izvorima koje je koristila prilikom sastavljanja svog dela. Uostalom, nauka to i zahteva kada se piše jedna ovako kapitalna studija.
Sledi prvi deo knjige zanimljivog naslova Rođeni iz haosa (str. 21-112). U okviru pomenutog nalazi se niz manjih i većih poglavlja, koji je, svaki zasebno, podeljen u skladne celine, a dat mu je i poseban podnaslov. Zbog toga je delo veoma pregledno i čitljivo, sa jasnom smernicom o čemu se radi u određenom poglavlju. Kada je reč o prvom delu ove monografije, Šanete Varberg je svoj ekspoze započela Rimskim carstvom. Nije želela, kao što je već rečeno, da krene od napada vikinga na Lindisfarn 793. godine, nego nekoliko stoleća ranije, dok je još uvek većim delom Evrope vladala kolosalna imperija.
Naravno, Skandinavija nikad nije bila deo Rimskog carstva, ali svakako nije bila totalno izolovana od dešavanja u ovoj državi. Uticaji Rima na sever kontinenta bili su, kako izgleda, itekako aktivni. Primera radi, deluje da su Severnjaci bili upoznati sa hrišćanstvom mnogo pre VIII veka, na šta upućuju arheološki nalazi. Usledila su poglavlja koja se bave nordijskim božanstvima, pre svih Odinom. Autorka razmatra starinu nordijske religije, a iznosi i mišljenje koliko su drugi kultovi iz Evrope i Azije, poput onog posvećenog Mitri, izvršili uticaj na verovanja Severnjaka. Na stranicama kojem potom dolaze Varberg se pozabavila Seobom naroda. Razumljivo, posebno se usredsredila na severnu Evropu, naročito Skandinaviju, što ne čudi, ukoliko se uzme u obzir polje njenog interesovanja. Nakon širih razmatranja, autorka svoje pisanje usmerava na Skandinaviju u vreme pre nego što su se prvi vikinški brodovi otisnuli na put. Imala je želju, koju je uspešno realizovala, da dokaže kako su vojna i politička previranja bila veoma živa i pre početka aktivnosti vikinga. O tome jasno svedoče događaji poput bitke kod Brovale, ili pak okršaji junaka koji su od zaborava sačuvani zahvaljujući sagama i istorijskim spisima iz poznijeg perioda, sastavljenim od strane Snorija Sturlusona, Saksa Gramatika itd. Ipak, najviše saznanja dala su arheološka otkrića, na koja se Šanete Varberg obilato oslanjala.
Drugi deo knjige naslovljen je kao Pirati Severa (str. 115-242). Autorka veruje da su tehnološki razvoj brodogradnje i trgovina, skupa sa srebrom, imali odlučujući značaj za vikinško doba i ekonomski uspon Skandinavije u srednjem veku. Ona navodi gradove u Skandinaviji osnovane pre početka vikinškog doba, kao što su Helje, Ribe, Hedebi, Birka, Kaupang, Aros, Roskilde… Varberg jasno stavlja do znanja da kontakti Severnjaka sa ostatkom Evrope nisu bili isključivo prilikom pljačkaških napada, već da su počeli znatno ranije i da su bili trgovački. Ali krajem VIII veka odnosi Severnjaka i ostatka Evrope drastično su se promenili. Nisu više bili isključivo trgovački, već su postali vojne prirode. Upravo krajem pomenutog stoleća, tačnije 8. juna 793. godine, desio se prvi napad vikinga, a mesto pohare bio je manastir Lindisfarn. Ipak, posebnu pažnju autorka je posvetila kralju Dana Godfredu (Velikom). Ona iznosi mišljenje da je upravo u njegovo vreme vikinška flota krenula u brojne pljačke zbog želje Karla Velikog da proširi svoju državu ka severu. Dakle, napadi su bili preventivni. A kada je ugledni kralj ubijen, vikinške flote razmilele su se po čitavoj Evropi u potrazi za bogatim plenom. Doduše, odlazak u ,,vikingovanje“ pokazao se unosnim za mnoge ratnike.
Usledio je veoma turbulentan IX vek, posebno po pitanju vikinških napada na Franačku. Ovaj deo knjige počinje dešavanjima vazanim za Haralda Klaka, prvog pripadnika neke skandinavske kraljevske porodice koji je primio hrišćanstvo. On, kralj Horik I, kao i vladari koji su usledili nakon njih upleli su se u komplikovanu mrežu odnosa između cara Ludviga Pobožnog i njegovih sinova. A trzavice među potonjima vikinzi su obilato iskoristili, što je Varberg briljantno uočila.
U vreme brojnih vikinških junaka jedan od najlegendarnijih jeste Ragnar Lodbrok, ratnik koji se nalazi između fikcije i stvarnosti. Varberg svoj ekspoze nastavlja potonjim vikinzima, poput Bjerna Gvozdenog, Hastinga, Ivara Beskosnog, čiji su podvizi našli mesto u brojnim zapisima crkvenih pisaca. Drugi deo knjige autorka završava čuvenom opsadom Pariza 885/886. godine. Na jednoj strani bio je Sigfred, zapovednik Dana, kao i njegova ogromna vojska željna pljačke. Grad su branili grof Odo, budući kralj i stanovnici Pariza. Reč je o jednom od najvećih okršaja vikinga i Franaka u IX veku, zbog čega je Varberg istom dala više prostora u svom radu.
Treći deo ovog obimnog rada zove se Borba oko Belog Hrista (str. 243-364). Svoje pisanije autorka nastavlja putovanjima Severnjaka diljem Atlantskog okeana i otkrićem novih teritorija pogodnih za naseljavanje. Prvi na redu je Island, na koji su stigli u drugoj polovini IX veka. Zatim je svoju pažnju sa zapada usmerila na istok, na prostor širokih ruskih stepa. Varberg se pozabavila slovensko/skandinavskom državom koju je osnovao Rjurik, od njenih početaka u Gnezdovu, pa do zauzimanja Kijeva i širenja u tvorevinu kasnije poznatu kao Kijevska kneževina. Onda se ponovo vraća u zapadnu Evropu, a polje interesovanja postaje Normandija, novi državni produkt Skandinavaca.
Nakon severne Francuske autorka je prešla na Irsku i dešavanja na ovom zelenom ostrvu. Uostalom, period između 900. i 1100. godine se zove irsko vikinško doba, zato i budi radoznalnost. Svoje izlaganje Varberg nastavlja sa valkirama, lepim ženama koje su se kretale između Asgarda i Midgarda i koje su brinule o palim ratnicima. Takođe, nije propustila da pomene i ratnice i sve relevantne zapise o njima. I to ne samo vikinške, loput Ladgerd, već i istaknute Anglosaksonke, kao što su Etelfled i Elfvin.
Interesovanje autorke ove knjige ponovo se okreće Danskoj i borbi za presto ove države. Posebno se osvrnula na Gorma Moćnog, njegovo poreklo i istorijat dolaska na vlast. Mesto u redovima spisa našla je i njegova žena Tira Danebod, zvana ,,Ponos Danske“. Naravno, nije propustila da pomene
Jeling, novu prestonicu koju je podigao pomenuti kralj Gorm. Sa dešavanja na zapadu ponovo se osvrće na događaje na istoku Evrope. Autorka se pozabavila Ingvarom (Igorom), kijevskim knezom koji je poželeo da osvoji Konstantinopolj 941. godine, odnosno Miklagard, kako su ga vikinzi zvali. Zatim je ispratila napore vikinga u Azerbejdžanu i njihove pustolovine, kao i delatnost kneginje Helge (Olge), njenu posetu Konstantinopolju i pokrštavanje. Na kraju, nije propustila da pomene njenog sina Svjatoslava i njegove ratove sa stepskim narodima, koji su prekinuli unosnu trgovinu duž velikih reka.
Stranice koje slede odnose se, pre svega, na Haralda Plavozubog, prvog kralja Dana koji je prešao na hrišćanstvo i zatim preverio i značajan deo svojih sunarodnika. Do potrebnih podataka autorka je došla kako iz pisanih izvora, tako i iz arheoloških, na osnovu brojnih ostataka koja ukazuju da su Dani počeli da štuju ,,Belog Hrista“. Sa zapada se ponovo preselila na istok, u Kijevsku kneževinu, i radnje koje je preduzimao Valdemar (Vladimir). Ono što je Harald Plavozubi bio za Dane, to je Valdemar bio za rus-vikinge i istočne Slovene, jer je 988. godine primio hrišćanstvo iz Konstantinopolja, a pride je dobio za suprugu Anu, sestru careva Vasilija II i Konstantina VIII.
Poglavlja koja su usledila tiču se Svena Rašljobradog, sina Haralda Plavozubog, novog kralja Danaca. On je pokrenuo ,,drugo vikinško doba“ u Engleskoj, odnosno obnovio je val pljačkanja ovog ostrva, a sve radi nabavke velike količine srebra koje mu je bilo potrebno da plati vojsku. Ujedno, ovim dešavanjima je završen treći deo knjige i napravljen je uvod za četvrti.
Četvrti, završni deo, nazvan je Poslednji ples drakara preko Severnog mora (str. 365-427). Autorka je svoj pogled okrenula daleko na zapad, ka ,,Zelenoj zemlji“, odnosno Grenlandu, gde su se vikinzi uputili krajem X veka na čelu sa Erikom Crvenim. Zatim je opisala poduhvate Herjolfa, kao i njegovog sina Bjarnija, možda i prvog Evropljanina koji je otkrio Ameriku. Naposletku, prozborila je koju o Lejfu Eriksonu zvanom Srećni, koji je 1001. godine došao do Amerike, odnosno Vinlanda, kako su je vikinzi nazivali.
Prelazeći iz X u XI vek Šanete Varberg je svoj pogled usmerila na dešavanja u Engleskoj u tom dobu, odnosno na borbe Etelreda Nespremnog sa Svenom Rašljobradim i njegovim Dancima. Zatim se pozabavila Svenovim sinom Knutom Velikim, koji je posle očeve smrti uspeo da stvori severnomorsku imperiju koja je obuhvatala Dansku, Englesku, ali i još neke teritorije. Ali ta država nije dugo nadživela svog tvorca.
Privodeći knjigu svom neumitnom kraju autorka je dala određeni prostor poslednjim poduhvatima vikinških vođa. Naravno, posebno je pomenula Haralda Surovog, čijim je porazom kod Stamford Bridža propala poslednja realna prilika za uspostavljanjem skandinavske vlasti u Engleskoj, koja je od 1066. godine postala normanska pod Viljemom Osvajačem. Ujedno, autorka smatra da ova godina označava kraj vikinškog perioda. Poslednji događaji kojima se Varberg bavi jeste Prvi krstaški rat, osvajanje Jerusalima 1099. godine i doprinos skandinavskih ratnika ovim poduhvatima.
Završni sud i poslednja promatranja autorka je dala u poglavlju Vikinško nasleđe (str. 425-427), gde je sumirala sve svoje stavove iznete na prethodnih nekoliko stotina stranica. Takođe, u završetku knjige nalazi se i zahvalnica (str. 429-430), a onda i nekoliko stranica na kojima je Varberg prozborila o glavnim pisanim izvorima koje je koristila u svom radu (str. 431-441).
Na kraju, vredno je pomenuti još nekoliko podataka vezanih za delo Šanete Varberg. Knjiga poseduje hronološke tablice, u kojima su nabrojani najvažniji događaji i ličnosti (str. 443-447). Zatim su prevodioci uneli svoje beleške o jeziku, transkripciji i nekim konvencijama korišćenim u prevodu (str. 449-451). Razume se, spis nije lišen naučnog aparata, koji je unet u sam tekst, ali takođe je i nabrojan na kraju (str. 453-465). Na samom koncu, valja pomenuti da knjiga poseduje spisak ilustracija (str. 466) i indeks imena (str. 467-473). Naposletku, ali ništa manje bitno, trebalo bi naglasiti da rad Šanete Varbeg obiluje ilustracijama, njih preko 170 u koloru, što knjigu čini daleko zanimljivijom, ne samo stručnoj publici, već i zaljubljenicima u vikinška artefakta.
Nikola Minović
