Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat.
Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji.
Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda.
Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja.
Odlomak iz “Kozjeg ustanka”, i o sivom kapitalu onih koji i dalje žive snom pravednika.
………
Majore! Majore! − dozivao je Džontra.
− Major spava − izašla je gospođa Rada.
− Osam je sati, je l’ dobro? Ustaje ti taj i pre nego što je legao ‒ smejao se Džontra.
− Da ne ulazim u sobu, reći ću da ti se javi čim ustane – tiho je rekla gospođa Rada.
− Dobro, ali obavezno – reče Džontra.
Major je slušao gospođu Radu. Na tren mu se učinilo kao da je to njegova pokojna majka, a on momčić tek došao iz velikog grada, a svi se sjatili da ga vide. Nije mu se ustajalo iz kreveta. Nekada ga neće san, kada potisnutu prošlost otkopavaju snovi. Posebno kada se javi neki okidač koji kao prasak pokreće lavinu snega, zatrpavajući sve pred sobom i ostavljajući ogoljen vrh, koji se vidi iz daljine. Bolele bi ga rane ujutru. Bolele su ga i kosti od navučene vlage zbog spavanja po zemunicama i zbog rupa od gelera koji
su u kostima našli svoj dom. Ujutru se hvatao za bokal vode, uvek spremljen pored kreveta, da izleči mamurluk od tableta
kojima je terao košmare i tražio prividni smiraj.
Tako je i sinoć popio dozu, ne onu koju mu je lekar
propisao, već koju je on izabrao. Nije verovao nikome. Ni lekarima. Slušao je kako ga Džontra doziva, narušavajući mu tišinu. Ćutao je. Smetao mu je svaki glas. Zato je i napustio kuću. Narušavali su mu tišinu kada je jedino nju hteo. Našao je ovde. Ali kao da ga i dalje proganjaju otimači mira.
Ustao je iz kreveta. Napolju ga je čekala kafa koju je
gospođa Rada već skuvala, a Profesor je već nasuo njemu i sebi jutranju rakiju. Čekalo ga je lepo bistričko jutro.
− Dobro jutro, Brko.
− Razmišljao sam, prestareo si za Majora Gavrilovića − smejao se profesor. − Više mu ličiš na čuvenog Brku, a i isto se zovete.
− Ti mi Profesore ne želiš dobro. Major prežive, a pukovnik Milivoje Stojanović Brka pogibe… jes da on dobi “Marš na
Drinu”… ali slaba vajda kada si mrtav…Ja bi više da izmarširam ove odavde…
− Mlad si ti čovek još… polako i mudro.
− Mlad nisam, da sam poginuo, ostao bi večno mlad…
Ali trebali su njima stradalnici…trebali, a voleli nas nisu… Mi smo im bili kao kamenčić u cipeli…Podsećali smo ih na njihov
kukavičluk… Niti sam ja trpeo njih, niti oni mene, i savršeno smo se slagali… Penzija je bila rešenje… A ja sam mislio da još uvek imam šta državi da dam…
− Silom se ništa ne daje, već se samo otima… Dobio si novi život, novu priliku.
− Ne znam šta da ti kažem… ove gelere koje nosim u
kostima mu dođu kao kućni ljubimci u odnosu na te dezertere i profitere. Ali zato dezerteri i profiteri se kote… I ovde smo, gde smo… I to što jesmo.
− To ti svaki narod govori.
− Ali nije svaki narod za sto godina imao ovoliko ratova.
− Nije.
− Kad oni koji nose najbolje u sebi nestanu za jedan vek, ko ostaje?
− Ko je snalažljiviji?
– Dinosaurusi su uginuli, jer se nisu prilagodili.
− Misliš što se nisu pretvorili u guštere? Može i tako da se kaže…
− I da nije bilo ratova, bilo bi više onih koji prave čast, a
manje koji prave škart. I sada dezerteri i profiteri vladaju.
− I ubijaju s leđa. Odakle se znaš sa onim Bradatim…
investitorom?
− Preko nišana.
− On je ratovao na suprotnoj strani?
− Ne na mojoj. Ja sam bio tamo da branim državu koja se raspadala, a on je išao da otima.
− Pa valjda si mogao nešto tada? Bio si oficir JNA.
− A šta sam bio? Kapetan od dvadeset šest godina.
Vanredno me unapredili. Bili smo meso Hrvatima i tolalet papir Beogradu. Zadatak: odbraniti neodbranjivo. Tad sam
sreo Bradatog. Pokušao je s mojim kumom da proda armijsko skladište municije JNA Hrvatima. Da im je prodao, očistili bi Muslimane… Onda smo morali da se povlačimo iz kasarne. Minirao sam sve… Sve sam minirao.Gađali su nas snajperima kao zečeve. Isključili vodu, struju… Meštani, Hrvati s druge
strane žice, kojom je bila opasana kasarna, krišom su nam doturali vodu. Znao sam se s njima, radio sam tu. Poštovali smo se s ljudima. Pomagali smo im. Gostili nas… Raniše me u nogu pa sam naredio vojsci da idu bez mene… da se spašavaju… Da ih ne zadržavam… Hodao sam sporo, uz pomoć nekog štapa, danima. Usta su mi se osušila. Tražio sam vodu, a svuda bilo suvo…. Bio sam na vrhu brda… I tada mi se sve otvorilo jasno kao dan. I čitav moj dotadašnji život postade uzaludan.
Gledam kako se Srbi i Muslimani tuku između sebe… Usred pucnjave uključuju se Hrvati… Gađaju preko brda: čas jedne, čas druge… Čim borba stane… staju i Hrvati… Tada sam video da tu svako sa svakim trguje.
− Dakle, to je taj crni kapital iz rata koji treba da se opere vodom s Bistrice?
− Ne može da se opere, niti ću im ja dati da operu… Je l’ sa oružjem bila i moja oficirska torbica?
