Slobodan Nikolić
Oblici od skalina
(Saša Skalušević Skala: Pitanje oblika, Presing, Mladenovac, 2022)
Seti se, dušo, šta su videle naše oči… […]
Svaki je čileo oblik u snoviđenja prava, /
k’o skica nejasna na nekom / starom platnu…
(Š. Bodler, Strvina)
… sve što se događa danas / dogodilo se juče
/ beskonačno / u svim svetovima / u svim
/ snovima / u svim ogledalima / ponavlja se
(Saša Skalušević, Curriculum Vitae)
Podučavati kako treba čitati jalova je rabota, kaže Miler Hilis u svomomanjem spisu O književnosti. Još je jaloviji, čini mi se, trud preporučivati i šta čitati u ovom uzorno bezukusnom dobu. Svako od nas nadolazi iz svoje priče započete pre rođenja tela. Nju je započeo neko drugi, a mi je samo nastavljamo i dovršavamo. Šta je reč koju nam upućuje Saša Skalušević? Za pesnika sve počinje, što je potpuno prirodno, svetim prostorom rođenja, tačno omeđenim podnebljem drevno zasnovanog zavičaja (Nepovratna je povest ta sada / eno grada povikaše kakav sanjamo / graditelji njegovi neimari ga pod Zlatnim brdom / otkopaše – Zidanje Negotina).
Tradicija je nužni uslov za rast iznutra, ali i za inovativna stremljenja duha i jezika (kulture uopšte)1 . Na početku beše mit. Potom dođe grad da zameni stari san. Poezija se kreće od naslaga kolektivnog ka plodovima pojedinačnog. Tu, u njoj, čovek se sreće sa sobom. Mit nije praistorija: to je bezvremenska stvarnost koja se ponavlja u istoriji. (Ernst Jinger, Odmetnik)
Sve je nastanjeno u Skaluševićevim stihovima – mit, istorija, politika, ekologija, estetika prezrenog, gradski pejzaž, odbačeni i skrajnuti čovek, tradicija, modernizam, primarna psihologija, nemir i ravnodušnost, pobuna i poslušnost – zapravo sav panoptikon sveta. Da, sva skala čovekovog sna na zemlji je tu, u poeziji negotinskog minezengera. Svet treba urediti tako da ga u svakom trenutku prepoznaš kao svoj, urediti tako da izgleda kao da ulaziš u svoju rodnu kuću. Ili bi trebalo urediti čoveka (samog sebe)? Ili oboje? Ne znam, valjda Bog i pesnik znaju. Da li smo se odmakli dalje od Reči proroka koji kazuje da je njegovo ludilo: proročko / prokleto vizionarsko i plemensko / izniklo iz krvi mojih predaka / […] / pogubno kao skriveno znanje / strašna i teška tajna […]? Skaluševiću, imaš li odgovor?
Pesničko uverenje pred nama vrlo je blisko idejama najpre životno razdraganog prirodnjaka-transcendentaliste iz Vest Hilsa i njegovog docnijeg sabrata Lua Rida, ali te slike nepojamno brzo bivaju zamenjene osećanjem dubokog razočaranja američke poratne izgubljene generacije, generacije bitnika, džez-otpadnika, Ginzbergovih protuva, džankija koje jure ljuti fiks po avenijama i dokovima Njujorka, poraženih junaka pesnikovog odrastanja, a sada samo čemernih spodoba kojima je još jedino ostao Urlik uma, jer je sve ostalo vrag odneo i grubo strpao sebi u vreću besmisla: Nema Urlika, La Americe, Vlati Trave / nema glasnogovornika, pokajnika / Ginzberga,
Morisona, Vitmena… […] kasno je da odustanem / dignem ruke od svega / previše sam dugo u rovu / da bih se sada povlačio. (Artterorista)
Nema više snevane Amerike, utihnuo je Morison. Zato se mora biti terorista putem umetnosti. Zar ne? Jedino nam to, borba iz rova, preostaje. Pesnik samo izoštrava prepoznate vrednosti koje drugi vide, ali ne izgovaraju. Nekadašnji ustanici protiv odmazde bezličnog usuda ostavljaju nam ovakvo Ratničko zaveštanje: Šta vredi priznanje / Pokajanje / Majci ostaju samo kosti / Sestri ostaje prah / Potomcima svojim / Zaveštali smo ogroman strah. Dobri Bože, kakva poetika! Gde nam se izgubila uteha, Skaluševiću, gde smo to posle svega? Govori!
Najvažnija stvar ma koje poezije jeste kazivanje (svejedno da li putem čiste fonetike ili slika /jednostavnih ili složenih/, pojmovnih ili simboličnih kodova jezika, jasnih ili samo slućenih formula pevanja, rimovanih obrazaca ili slobodnog stiha, strofičnog poretka ili narativnog toka oblikovanja govora), verbalna manifestacija životnog iskustva u njegovoj punoći ili njegovoj ispraznosti, a sve češće i istinskoj odsutnosti. Ovaj svet se preobratio u košmar, on više nije čak ni onaj dopadljivi Bodlerov Preobražaj vampira, on je u opskurnom vojnom rijalitiju u kojem: bili su i drugi / insekti gušteri zmije / crvi pacovi divlji psi / bilo je svega / ubistva linča zemljotresa / sablasne dece gonoreje kuge / ljudi što plešu po polomljenim kostima […] / prenos apokalipse uživo / upravo počinje. (Live Streaming Apocalypse).
Skaluševiću, znam da je obeznađenom i obezumljenom čoveku bitan ovaj prenos uživo. A tebi? Svet se sastoji od nebitnih bitnosti, od onoga što nam je Petrović pokazao u romanu Ljudi govore, a poezija je „lov“ upravo na te detalje koji izmiču grandioznosti opažanja. Skaluševićeva percepcija upravo cilja na ono što imamo kao nasleđe poetika XIX i XX stoleća – ništa više nije prezreno za poetski čin i sve može da uđe u opseg (o)pevanja (ma kakav pejzaž, akt, postupak, misao, ideja…).
Moderan čovek više nema idolopoklonstvo prema rečima. One gube svoju svetost onostranog. Nažalost, jezik postaje desakralizovan i okrenut skoro isključivo tehničkoj metastazi. To je ono što zastrašuje. Ali, to je istinski problem koji se samo nazire kroz jezik koji progovara o dubljim nesaglasnostima i zamkama unutarnjeg postojanja. Šta ne valja sa svetom, kako se pitao Česterton, šta je njegov problem i kojim to smicalicama odrubljuje čovečije glave? Ovaj svet je zmijinji nakot, aporija beznađa, jedna zbunjenost i bespomoćnost istorije slasti rođene iz obrnute slobode koja ne nudi ništa drugo do Recept za bol: Izmuzite zmiju / iscedite sve iz nje / stegnite je rukama / snažno / što snažnije / tako da više ništa / ne ostane u njoj / daće vam / so / suze / otrov / daće vam sve / krv /mleko / znanje / samo ne sreću / samo ne sreću.
Da li su okusio prevaru sveta, Skaluševiću? Da li si uvideo obmanu čovekovu? Tvoja poetika veli da jesi. A ti? Pesnik je iznad običnog čoveka, iako i sam svakidašnja utvara, koji nadograđuje sopstveno nevidljivo biće, ali, čini mi se i biće svakoga od nas. Njegov govor čini nas drugačijima i uzvišenijima nego što odista jesmo. Njegovo poslanstvo ne podrazumeva jalovu tiradu rezervisanu za istu takvu političku delatnost, ono je sabranost govora u skoro pa poslovični oblik. Čini nam se da pesništvo grca i muca, da se sa mukom probija do željene fraze (reči), kada se pojavljuje pred čitaoca. To je težnja poezije prethodnog veka (barem njenog glavnog toka razvoja, čast izuzecima) počev već od ekspresionističke i futurističke poetike, koliko god se lično sa tim ne slagao ili, neretko, čak i prezirao.
Želja za postojanjem i uređenjem bića najveća je tajna koju čovek drži u rukama. No, to je tajna koja nije naš izum, ali je naš željeni poluplod. Druga polovina je božanska. Nju pokušavamo da dosegnemo kroz pobunu protiv nižeg dela naše prirode (platonističko učenje zanavek ostaje primamljivo sveže) koja u igru sveta uvodi rat: (Tvoj otac je Hron / zato misliš da imaš sve vreme / ovog sveta u plamenu […] / upravo u času kada si / krenuo da planiraš / počela je titanomahija – Titanomahija). Uvek se nešto ruši, uvek plemenski poglavar bude svrgnut od plemenskog sina.
Skaluševićev glas je vazda sveža pobuna protiv autokratije vremena i završetka čoveka. Čovek oblikuje svet prema potrebama svoga duha. Nesaglasnost sa tim duhom rađa pobunu u kojoj su Svi protiv svih, goli čovek naspram golog čoveka. Nekad je barem bilo izvesnije: jer tada je bilo lako / samo mi i oni / mi sa jedne strane / i oni sa one druge / klasičan odnos crno-belo. Ali Hronos koji proždire svoju decu učinio je svoje: lomača je izgorela / vešala su pala / brave su se zaključale / sada smo svi protiv svih. Vreme se promenilo, duh njegov, jer to mu je u prirodi. Ili je ono, kao istorijska nužnost, od pamtiveka isto sa svojom nezasitom utrobom koju revnosno popunjavaju Kainovi izdanci (Moj brat živi u gornjem Gradu / dole je Ad / rat ključalo ulje / iskrivljene telesine bez duše / koje čekaju na vaskrsenje / Donji Grad preti gornjem / senka svetlosti / brat bratu – Pretnja)?
A šta smo mi učinili? Ima li u današnjem dobu odmetnika za čovekolikost nasuprot pomenutom tom duhu vremena? Ima – skriveni su po unutrašnjostima nesvetskog duha. Skalušević je jedan od probrane pesničke braće koji stoji na ulasku u šumu ili pustinju, nebitno je, jer je na oba mesta izbavljenje od bezdana. Važno je da poseduje hrabrost suprotstavljanja. Varam li i tebe i sebe, sine čovekov? Uskačem li u laž koje se straši Petrović na kraju svoje Probuđene svesti, a koju jasno određuje kao stanje sveta Jozef K. na kraju sopstvenog procesa u katedrali? Oba kraja su istovetna. Šta veliš, Skaluševiću? Šta kaže tvoja pesnička reč – gde smo to danas? Imaš li odgonetku budućeg bivstva na tlu ove urušene utrine zvane naš dom (ako ga bude)? Imaš. Čekaju nas (i već su tu) Slepilo i groznica: … niko ne zna / šta će se uskoro dogoditi […] … očigledne poremećenosti / jedne zamućenosti / o mogućoj apokalipsi / ne vaskrslih već poludelih […] / niko ne zna / kakva nas nasilna simetrija zločina čeka.
Bolje da te nisam ni pitao. Tvoj je govor nepotkupivo čist, jedan ogranak tvoje poetike je nedvosmisleno uputstvo za čitanje zemaljskog inferna. Ne moramo uopšte prizivati Dantea – on je tu, teži nego ikad, jer se sve pred našim licem, preslikano iz njegovog podzemlja, beskrajno umnoženo događa Uvek iznova: Dok sedimo za ovom raskošnom trpezom / iznad nas Damoklov mač visi. / Domaćin nas tera da se rukujemo / proveravajući držimo li bodež. […] Izjutra kada se uvere / da smo još živi i zdravi, / već umorni od nas / bacaju nas gladnim lavovima / i drugim zverima / uvek iznova.
Valeri u svojim Sveskama navodi vrlo zanimljivu, ali nadasve tačnu tvrdnju: Moj život nema ničeg izuzetnog. Ali moj način mišljenja ga preobražava. Spoljašnja događajna izuzetnost retko kad je blizanac umetničkom stvaranju. Umetnost grabi ka unutra, u nadstvarnost koja prevazilazi datu i usmerava se ka zadatoj egzistenciji, onome što će doći, ka danima koji tek stasavaju, premda se nekada čini da sve stoji u mestu, da je Preobražaj ravan čistom prividu: Gledam kako se menjaš / svi aspekti preobražaja / previše su bolni za mene / ako protiču zajedno / […] / Volim dosadne stvari / i volim kad stvari ostaju iznova nepromenjene. Racionalizacija nadahnuća je njeno drugo telo, a samo nadahnuće njen prvi izvor.
Poezija uvek otkriva neki drugi smisao, nazvaćemo ga zaboravljeni prvobitni duh, koji je namerno i smišljeno pokriven ljudskom civilizacijom. Ona je stvarnost koja teži da dosanja samu sebe, ona je nagovor slobodne volje. Božanski zanos ili đavolja rabota? Jedino dete uviđa lažno uverenje sveta, jedino ono se bez bojazni nosi sa saznanjem da Paradoks kola ljudskom svešću kao jedino merilo izvesnosti: Kažu da deca mogu videti / prošlost drugih […] / međutim nemaju snage da im saopšte / život je ironičan i divan / on izmiče i beži / ma koliko ga jako vukli za rukav.
Skaluševiću, znam da znaš detinju prirodu, no imaš li snage da to priznaš pred licem odraslih? Tvoja poezija to pokušava. Uspevaš li ti u tome, prijatelju? Pesničko središte je u samoj pesmi, a ne u svetu u kojem ona postoji ali se ne poklapa sa njim, iako je sam pesnik koji je tvori utemeljen u tom svetu. Nažalost, i jedno i drugo i treće (pesma – pesnik – svet) su prolazni. Pa ipak, naše svedočanstvo o njemu, ma kakvo da je, čini da smo i mi i on postojeći. Narativno, jezičkim minimalizmom skoro pa gnomsko pesničko kazivanje Skaluševićevo (nije naodmet prisetiti se Miljkovićevih po obimu kratkih, ali po značenjskom dosegu obimnih filosofema-aforizama kao primene hajdegerovske veze između pevanja i mišljenja) ponekad pre naliči svakodnevnom govorenju nego nadsvakodnevnom pevanju.
Da li je to zapravo pesnikova svesna strategija ili danak savremenim govornim težnjama prenetim u pesništvo? I to smo, doduše, baštinili, od pesničkog iskustva XX stoleća. Njegova poetika stoji na tragu modernih avangardnih zamisli (poglavito impresionističkih, futurističkih i suprematističkih) o dekonstrukciji slike sveta udruženoj sa raspadom slike svesti i znanja, zapravo celokupne duše, ili uklanjanja jasno čitljivih i odmah razumljivih poetskih obrazaca kazivanja (istu ideju srećemo u likovnim postupcima Maljeviča i Kandinskog ili muzičkim inovacijama Šenberga i Stravinskog). Različiti značenjski planovi, različiti doživljajni trenuci, zapravo su, filmskim jezikom rečeno, različiti kadrovi iste scene, a ona je ništa drugo do život sam, život onoga koji ga propevava.
U eseju Azbuka čitanja Ezra Paund sjajno uočava „da postoji govorni jezik i pisani jezik i da ima dve vrste pisanog jezika: jedan je zasnovan na zvuku, a drugi na slici“. U poeziji pred nama prevagu odnosi ovaj drugi vid kazivanja značenjski postavljen na slikovitosti govora, a ne na njegovoj fonetskoj varijanti. U to nas svom silinom uverava pesma O usponu i padu: Priča kreće otprilike ovako / neki čovek ne baš zaludan / planinari / penje se i penje / dugo zaista korača / jer uspon je to / duga i uska staza saznanja / kratkodahi korak / vrlo pažljivih poteza / grči se / stenje i bori / sa prirodom i sobom / svim onim što / još uvek ne poznaje / dok napokon ozaren stiže / tako blizu vrha / zastaje da se odmori / i predahne / tek pokoji gutalj dragocene tekućine / skida rukavice i kapu / zaštitne / naočare / meri puls / opipava grudi i lice / a onda ga zaskoči puma.
Međutim, ona otkriva još jedan vid moderne poetike, nalik staroj zen-pričici, s tim da je kod Skaluševića posredi ironizacija slavodobitnog života čiji je ključni postulat brižljiva organizacija besmisla oličena u zdravlju organizma koja uči da su granice moga tela (ili razuma, potpuno svejedno) istovremeno i granice moga smisla. Pred nama je naličje medicinsko-naučne „pobede“ nad prolaznošću. Jedan seljak je mirno obrađivao svoju oranicu kada se iznenada pred njim pojavi tigar. Zastrašen divljinom životinje, seljak poče da beži, sve dok nije stigao do kraja zemljanog puta. Pred njim se ukaza strma litica po kojoj se pružala dugačka vreža jagoda. Seljak, videvši da je tigar tik do njega, stupi nogom na ivicu ambisa, očekujući najgore. Pokliza se i svim svojim telom pade nauznak obronka, ali se nekako rukom zakači za tanku vrežu crvenog ploda i osta tako da visi. Ali, težina tela poče da čini svoje. Pogledavši dole, seljak ugleda reku iz koje je virila razjapljena čeljust izgladnelog aligatora. Pogleda još jednom gore i vide raširenu gubicu snažne nemani. Onda pogleda na crvene jagode, o čije je tanko telo bio čvrsto prionuo, pa pomisli: Kako su slatke zrele jagode!
Unutarnja nebesa uvek su jača od spoljašnje jave. Uprkos nedostatku formalnih dokaza, i te kako verujem u to. Pa ipak, sa druge strane življenja, na reversu istorije i logike, na naličju kovanice vremena, nema ublaženja, izostaje melem za zadobijene rane, jer nas, kako kaže autor ove knjige, na kraju čeka iznadpovesna, nadrazumska i metalogična nemoć bića pred okončanjem bivanja. Ovde nema mesta samopodsmehu: Pred njim je postrojen / mračni streljački vod / pored njega levo i desno / vezani kao psi uz direk / sa crnim povezom preko očiju / stoje njegovi nesretni drugari / sva trojica će uskoro / bogu na istinu / On ne želi / da mu prekriju oči / to ne priliči jednom ratniku / duvan međutim neće odbiti / izbija guste kolutove dima / umorno gleda užareni vrh cigarete / kada ona dogori / ugasiće se njegov život / ničega više za njega neće biti / ostaće samo nedovršena istorija. (On) Reč koju nam donosi negotinska vagabunda je dvosmerna – ironijska i majeutička. Ali, to je dobit prave poezije, gospodo. Valja ponekad biti Sokrat.
Skalušević svoje pevanje pomera sa polja puke književne estetike u ravan privatnog sistema značenja. Sopstveni život je pretežniji od javnog iako se upravo u tom javnom ostvaruje. Za razliku od obilate raspričanosti, govorne poplave čudesnog Vitmena (posebno u Pesmi o meni), Skalušević je redukovan do krajnje ogoljenosti iskaza. Jezički „sistem“ koji koristi pomalo je, ali smišljeno, afektivan, a umesto celovite klasične sinteze sveta preovladava njegova kolažna percepcija koja, uz eksplicitnost značenja reči, i sama predstavlja jednu od temeljnih premisa njegove poetike. Diskurzivna „naracija“ čini da ovaj pesnički dijalekt bude najpribližniji nekakvoj vrsti jasno definisanog ideograma sećanja.
Gle, kakvi darovi stižu do nas! Poezija je, po ko zna koji put, nastanjena obnovljenim proroštvom. U ovoj pesničkoj knjizi nalazimo sećanje tela na detinjstvo, na toponime nostalgije, sećanje na stari svet obasjan novom svetlošću zrelog čoveka ili, još bolje, starca. To je s jedne strane. A sa druge? Solipsizam i dekadencija, atomizam i iluzija, mnoštvenost i mehanicizam – evo novog sveta na pomolu. No, nije više reč o pomaljanju (kamo sreće!), već o temeljnom ustanovljavanju ovih kategorija kao nepobitnih osnova novog čoveka koji poseduje iskonski nagon ka tanatološkom odevanju celokupne, ne samo svoje, egzistencije: Mravi iz našeg stana su nestali / primetili smo to tek kada smo se / probudili iz naših pamučnih snova […] / istina je da im nismo zadali / nikakav udarac ništa što bi ih / poput ledenog talasa odbacilo / tamo otkuda su došli / ili su oni oduvek bili ovde […] / gnječili bismo ih ravnodušno prstom / nismo bili od onih što ni mrava / ne bi nikad zgazili / možda su nas zato i napustili. (Mravi)
No, posle ovoga, kao dodatno antropološko osvešćenje, trebalo bi pogledati pismo Borisa Suvarina koje Kiš navodi kao post scriptum za priču Simon čudotvorac u zbirci Enciklopedija mrtvih, pa videti istinsko lice famoznog Novog čoveka.
Automatizam i ideologija dominiraju ovim svetom kao suštinske vrednosti. Skalušević ih razlaže (koliko je to moguće, pa ako hoćete, i potrebno), „ratnički“ pobija na prvoj liniji bitke za smisao. Njegova reč je pomirenje vere i sumnje. Sećanje i predviđanje dve su ruke jednog istog tela. Pesnik i pesništvo upozoravaju. Ima li koga da čuje?
Poezija je pre logike, ona je i posle nje. Prvi i poslednji kôd pripadaju njoj. Zato se čovek grčevito drži njenih skutova, jer zna da je ona najintimniji detalj duha. Pevanje i fragment postavljeni su kao prolog i epilog, ulazni i izlazni prag sveta – oni kriomice sabiraju saznanje i uviđanje u jedno. Sistematizovanje života, njegovo konačno definisanje, neretko biva čista smrt istog tog života. Zamor od sveprisutnog poraza i besplodne utrobe čovečanstva osećaju svi, ali ga samo odabrani proziru i „napuštaju“ zarad više stvarnosti, pa bila ona makar i prividna. Ponekad čak i obmana leči. Dosta je načina kako prevazići ili odustati od ovakvog (do) traja(va) nja. Pevanje je jedan od njih. Ono je najčistije predviđanje posledica svih naših sablasti, naših aveti trajanja u telu i fantoma uma, njegov smisao je da pokuša da nas urazumi pre nego što Drugi pad dođe po svoje: Kada Odoakar sa trupama svojim / bude umarširao u Rim / a biće to […] ni velike borbe ni velikog nasilja / pljačke paleži rušenja i silovanja / neće biti / jer ni tog Grada / ni tog Sveta / više biti neće. / Umesto u Grad / Odoakar onako sjajan u oklopu / ujahaće samo u njegovu senku.
Poetika negotinskog barda koji je okusio senke istorije zna i za ovaj nauk. Ali, čemu? Može li se čovek ičemu naučiti, može li se na bilo šta upozoriti? Kako na ovo odgovaraš, Skaluševiću? I tu smo na međi ideje i jezika, umnih predstava i vidljivih slika. Poezija je pokušaj obrazlaganja nedohvatne svetinje dubine postojanja. Ona je, pogotovo u rečima ovog Nitogenca (Negotinca), vitalistički krik pred porazom istog tog vitalizma. Kontradikcija kao prkos pred licem logike vazda je bila oruđe skrivenog smisla. Pesnik …i u delu i u životu čini vidljivom ogromnu nadmoć sveta muza nad tehničkim svetom. On čoveku pomaže da se vrati samom sebi: pesnik je Odmetnik. (E. Jinger, Odmetnik) A pesništvo i jeste odbeglištvo u sunčanu nigdinu.
Bolje je ne čitati uopšte nego čitati sve. Poezija Saše Skaluševića? Tačno na razmeđi blizine i daljine čovečijeg srca. Vratio sam se (barem na tren, ali i to je dovoljno) u detinjstvo pevanja. A tamo sretoh starog znanca koji mi u prolazu, tek ovlašno dodirnuvši sećanje, posle toliko godina odsustva, otkri pesnikovu misao: Still waiting for my saviour, / storms tear me limb from limb; / my fingers feel like seaweed… / I’m so far out I’m too far in. A Plague of Lighthouse Keepers: Eyewitness (Pawn Heart, Van der Graaf – Peter Hammill)
„Vojnik i čovek od akcije više je voleo mitraizam, kult iranskog porekla, obožavanje Apolona,“ Nepokorenog sunca“, kako navodi Stiven Ransiman u knjizi „Vizantijska civilizacija“ govoreći o neskladu između istočnih (palestinsko-judejskih i persijskih) i zapadnih (mahom antičkih grčkih) ideja koje se sreću u odlazećem rimskom i dolazećem vizantijskom konceptu stvari. Rat protiv stanja stvari i traženje novih (zapravo, samo zaboravljenih starih) unutarnjih obala sušto je načelo poetike Saše Skaluševića. Da li smo išta naučili od prevrtljive istorije ili nam od nje ostaju jedino Prljavštine prošlosti: Danas živimo da bismo živeli / gotovo spokojni za one druge, / koji će doći nakon nas / Ne znajući za naše greške / za naše čađi.)?
Uveren sam da je pesnik (koji nam je i te kako potreban) novog kova na pragu jezičke borbenosti ljudskog otkrovenja-sećanja. Makar to. Neka i pesnik i čitalac prime svoju platu od ove poezije, makar ona značila i izgnanstvo jednog pustinjaka ili svesnog Robinsona, ali neka ona barem bude zbog čestitosti nepristajanja na svet, a ne zbog neborbene predaje podlim neprijateljima i krvopijama duha. I to je obol dostojan žrtve naspram sramne kazne beskrajnog iščeznuća.
Odnekud mi, iz naslaga modrog noćnog časa, dođe misao Euđena Simiona: Umoran je demon teorije. Saglasih se sa njim, bez ostatka. Teorija nije više saobrazna meri helenskog duha koji je hteo da sagledava božansko u njegovoj dohvativoj pojavnosti. Čemu će nam onda? I zaćutah. Hvala ti, pevanje čovečije, što me pokrivaš tišinom. Nama je potreban život, ne mrtvilo tumačenja! Skala vrednosti ponovo je rođena. Moramo je čvrsto prigrliti ili ništa od nas.
April, 2022. Čačak
1 Nije naodmet podsetiti se glasovitog eseja T. S. Eliota Tradicija i individualni talenat iz 1919. godine.
