Dionisov nokat
Rekreacija pre pakla treća je zbirka poezije Saše Skaluševića Skale i, može se reći, do sada najuspelija. Kao vino koje protokom vremena, životnog iskustva i pesničke istine, postaje sve bolje, tako i poezija pred nama predstavlja kvintesenciju onog što je iznedrio vinski podrum negotinskog pesnika. Ne upotrebljavam slučajno ove metafore, budući da je motiv vina jedan od presudnih za razumevanje Rekreacije pre pakla. Koncipirajući knjigu u pet ciklusa (Pad bez reči, Hodanje unazad, Topli zec, Zmajeva stolica i Mojsijeva ogledala) pesnik je „put do pakla“ popločao vinom, što se može sagledati iz sledećih stihova:
vino je postalo sirće
znanje je upila suva zemlja
dokolica i hlad („Napušteni Raj(ac)“)
u potrazi za Svetim gralom
tim krvavim ciklusom Sveta („Dvoglavi“)
vino se teško pije
kad je čovek sam („Drugi izlazak“)
Vino, dakle, mada ima povlašćeno mesto u zbirci, nije pozitivno konotirano, a njegova hrišćanska simbolika resemantizovana je, jer, za razliku od vina shvaćenog kao Hristova krv, koji vodi put spasenja, vino postaje sirće, krvavi ciklus Sveta i teško ga je piti. Ovakva pesnikova postavka uokvirena je zavičajnim toposom, budući da grad Negotin i Rajački vinogradi predstavljaju semantičke ključeve, kojima nam se sugeriše kako na Istoku ipak ne možemo potražiti Raj, već je „Raj(ac)“ napušten. Sve je onako kako ne treba da bude, tj. svet je izvrnut naglavačke, a lirski subjekt prinuđen da hoda kao rak, unazad.
Poput slika u biljurnim (Mojsijevim) ogledalima i stvarnost koja se ogleda u pesničkim slikama jeste iskrivljena i u negativu, nalik na prizore iz popularnih starih gravura iz 18. veka, kakve su, primera radi, Ljudsko ludilo ili Svet naopačke i još poneke predstavljene u poznatoj Ekovoj Istoriji mitskih zemalja. Mogućno je da je pesnik pronašao inspiraciju upravo u ovoj knjizi, bogatoj izvanrednim ilustracijama i literarnim primerima iz barem dva razloga. Prvi bi se ticao mitova kao njegovog vrela inspiracije, što se vidi i u prethodnim zbirkama Mitovi i senke (2014) i Plastična Aleksandrija (2018), dok drugi može biti postizanje bogatstva asocijacija i imaginativne gustine kojom odišu pojedine pesme. Takva je, recimo, epiloška pesma „Ukradeni mit“, čijim se naslovom već sugeriše da je, najpre, mit kao prometejska vatra, važna za razvoj pesničke civilizacije, ali se i od tog mita/vatre krade voljena ili željena žena, a možda i sama pesma:
držim tebe u naručiju
grabim od oblaka
kradem od mita
od onoga što želimo
da se dogodi
Civilizacijsko unazađivanje ili pad u ovoj zbirci određen je i socijalnim, društvenim i političkim naznakama, koje nisu banalno eksplicirane, već vrlo suptilno posredovane. Lucifer i čovek imaju nešto zajedničko, a to je upravo pad – Sotona je pali anđeo, a čovek je prognan iz raja. Otuda se crni i crveni tragovi palog anđela prepoznaju i u stopama čovečanstva. Pesma „Izbor“ posve je simptomatična u tom pogledu:
Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
hladi ti prvu jutarnju kafu
decembar je ali još nije zima
vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
kao popodnevna svađa u zgradi
kao nepregledno polje opušaka
koje zatičeš u gradskom parku
srkneš li vrelinu kafe
srknuo si svo trnje iskustava
koje će doći nakon mladosti
prospeš li njen talog
okrenuo si glavu od zločina i nepravde
Umesto da lirskom subjektu ulepša dan, jer bi u kafi trebalo da uživa, ovaj napitak u njemu budi višestepenu uznemirenost: na planu međuljudskih odnosa, zdravlja i ekologije, starenja i nemara za pravdu. S jedne strane ovakve teme mogu prouzrokovati i novine koje se neretko čitaju uz kafu, ali sa druge, efekat kafe sastoji se u tome da probudi i prodrma iz sna, pa tako i simbolički „otrezni“ čoveka. Upravo na tom tragu, niz situacija i slika iz pesme „Slepilo i groznica“ kao da čine nekoliko listova iz rubrike „Crna hronika“.
I tu smo već na pragu da progovorimo o dominantnim bojama zbirke Rekreacija pre pakla, koju su obeležile crna (kafa, mandarina, šah, sneg, vinilska ploča, gavran, brada, civilna odela, kalaj, tmuša, noć), crvena (bicikl, trag, duše pune pirita boje korozije, pevac, znojava i krvava desnica, poljubac), plava (bicikl, soba) i odsustvo boje:
Smorila su nas sva ta očekivanja
u danima za koje smo mislili da dolaze
sve to odsustvo boje
krpice rasute po podu („Crveni pevac leti ka panju“)
Demonsko prisustvo se, jasno je, obeležava crnom i crvenom bojom, koje su najdominantnije. Preko njih Saša Skalušević Skala uspostavlja i intenzivan pesnički dijalog sa poezijom Novice Tadića, o čemu svedoči i jedan posve očigledan marker u pesmi „Đavolja jaja“:
Istinski nakazni svet
iz tih jaja
kako je Novica to
davno opevao
izašao je
izlegao se pred nama
tako dobro
da nikad ne nestane
Međutim, ni plava boja, a ni odsustvo boja ne nude mogućnost da se svet odupre „anđelu uništenja“, lažima ili nadi koja, kako se vidi u pesmi „Crveni pevac leti ka panju“, nema smisla.
Pravi pakao i muke dolaze, razume se, nakon što čovek umre. I tu liniju smrti pesnik je povukao prvim motom zbirke: „… jer smrt je nesporazum. Tomas Bernhard“, dok drugim: „Opterećen sa dve stvari, čovek – sasvim sigurno – nalazi svoje mesto u paklu. Koje dve? Lošim navikama i pogrešnim stavovima. Sidarta Gautama“ ističe granicu između pakla na zemlji i pakla nakon paklenog života. I to na izvestan način objašnjava efektan naslov. Život je priprema ili trening za smrt, ali su životne nedaće i patnje samo rekreacija za ono što sledi, a što je uslovljeno „lošim navikama i pogrešnim stavovima“.
Životi i nisu drugo do nokat koji se neprestano obnavlja i raste i neprestano reže, kruni i pretvara u prah, kako se implicira jednim od najupečatljivijih stihova zbirke: Isturpijali smo svoj život („Stene“). Ono što postaje upitno čitanjem pesama jeste da li su životi sviju nas samo kandže na prstima nekog potencijalnog „anđela uništenja“ ili na prstu nekog Dionisa, pa čak i „Momaklije“, ovenčanog vinovom lozom. I zato deluje da je lirski subjekt zarobljen u „rekreativnom“ brzom hodanju ili vožnji bicikle unazad, a jedini izlaz možda može biti voljni momenat okretanja ka napred:
kada prestaneš ići stalno unazad
napred i napred unatraške
sa sirovom bakljom u jednoj
tupim bodežom u drugoj ruci
potpuno sam
pozvaću te onda
kazala mi je
isplivaće
zarđali štit/mač
sa kaldrme Ada Kale („Nula devetnaest“)
Taj voljni momenat, dakle, može vratiti izgubljeno, potopljeno, nestalo, i uspostaviti „fiksnu“ vrednost, oličenu u pozivnom i poštanskom broju 019 za gradove istočne Srbije (Negotin, Kladovo, Knjaževac i Zaječar). To „Nula devetnaest“ je poziv za usporenje, povratak i gledanje svima u oči, bilo da su gavran iz pesme „Anđeo uništenja“, dvoglavi pesnik: dajte mi ga tako dvoglavog / u oči da mu pogledam / jesu li i one janusovske („Dvoglavi“) ili sopstveni unutrašnji svet: oko je videlo u sebi (dovoljno) („Legenda“).
Sva snaga poezije Saše Skaluševića Skale, čini se da je u okretanju broja koji može povratiti ravnotežu životu. Sva snaga poezije leži i u Dionisu, njegovim vinogradima i energiji obnovivosti, iz koje se potencijalno napaja i naš pesnik.
Jelena Đ. Marićević Balać
