Odazivam se, a niko me ne zove
Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Zašto ne? Mnogi su pisci imali inspiraciju u Krajini, a valjda najpoznatiji među njima bio je Živojin Pavlović, koji je ispisao svojevrsnu višetomnu hronologiju ovog regiona. Ako Bulatović ima svoje Bijelo Polje, ako Jevrić ima svoj podzemni Beograd, a Halilović svoju Pešter, može i Skalušević da ima svoju Krajinu za izvor mitološke građe.
Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.
Tucanje jezika, između ostalog, presecaju u stavovima definitivno formirani vrednosni mačevi, koji se u stalnom sukobu ukrštaju i odmeravaju na poetsko-ontološkom bojnom Nitogenskom polju; oni se, iz perspektive sagledavanja stvarnosti svakog pojedinca, manifestuju kao tri opcije, odnosno tri pitanja:
1. šta ja želim = tvrdim?
2. šta drugi žele = tvrde?
3. šta se odista zbiva?
Ako bismo zamislili da je ova zbirka vaga čije bismo tasove opteretili onim što se odista zbiva ispostavilo bi se da bi prevagnulo ono lošije od onoga što je dobro. Jer sve se može izvagati u Tucanju jezika:
– Fensi levičari zauzeli su pozicije i pretežu pred iskrenim revolucionarima, a ovi, opet, ni blizu nisu da zablistaju u odnosu na pripovedačke umotvorine Markiza de Sada;
– Sat koji su u Tarantinovom filmu bizarno prenosili sa oca na sina u sopstvenim anusima američki vojnici nema ni približnu poetsku snagu niti taj filmski kapacitet u odnosu na šolju Gavrila Principa koju je njegova majka čuvala kroz dva rata u nedrima; komunisti koji mu iz obesti uništili kuću su, opet, ništa prema srpskom heroju koji je umro u austrijskom zatvoru;
– Takozvani angažovani pesnici zameraju svima koji nisu bili u sibirskim zatvorima, čitaj: svima koji se ne zalažu za političke ciljeve koje su im nametnuli, te se ni u snu ne mogu meriti sa iskrenim književnicima.
Svako delo ljudsko ide na vagu i sa svakim merenjem biva još niže, i još niže, i još teže, pretežući u korist onog lošeg, a ono što je teže pada na dno, tako rade sve pijačne vage. Stoga pesnik kaže:
Kad bismo nabrajali tolika propala carstva i druge imperije / videli bismo da je nesreća uvek veća od sreće. / Prelistamo li život, vidimo samo jurnjavu za ljubavlju.
I zaista, pitanje je ima li kraja prostoti, neiskrenosti, obmanama i samozavaravanju. Jer onaj ko meri i promišlja onog drugog veruje da je u prednosti pošto je reč u njega – fudbalskim rečnikom rečeno, lopta je u našem posedu – i on nema nameru da prestane da je koristi u svrhu sticanja prednosti za ostvarivanje ciljeva. Pritom je nesvestan da je njegova reč obična buka, galama koja će nestati u zaboravu svakodnevice. Na nitogenskom bojnom polju, međutim, svaka izgovorena reč meri se i vrednuje, pa lete glave ako se ne pazi šta se izgovara. Nitogen leži, kao i sve u literaturi, na onome što je rečeno i na onome što napisano nije, ali izrečeno jeste. Ispod slojeva stihova ove zbirke stoji poruka koja kaže da se zbog težine zla u ljudima dobro bolje vidi, i da taj tas, pošto je lakši, ide na visinu.
Najbolja literatura nikada nije prestala da bude ono što je bila u vremenu svog prvobitnog nastanka, a to je priča koja se u pećinama prepričava od usta do usta. Uvek jedan priča i uvek više njih slušaju. Pećina je vremenom postala izba, pa sojenica, soliter ili svemirski brod. Pripovedač je jednom prilikom zapisao svoju priču na pergamentu, pa na pisaćoj mašini, kompjuteru, ili je izdiktirao u mobilni telefon. I kroz vekove društvenog razvoja karakter dobre priče nije se promenio: ako je zanimljiva, ljudi se okupljaju da je čuju i prenose je dalje. Ako je nezanimljiva brzo pada u zaborav i nema tog truda koji će je spasiti, pa su uzaludne muke i žrtve koje preduzimaju savremeni prosečni pisci kako bi ostali zapamćeni, a koje se manifestuju beskrajnim umnožavanjima i objavljivanjem svojih književnih uradaka.
Stoga se pametni pisci bave univerzalnim temama, pokušavajući da odgonetnu razlog i ishod sukoba dobra i zla. Književnikov zadatak može biti da ukaže na razrešenje pojave koja ga zanima, da priču pusti u vetar i da u dobroj veri očekuje njen eho. U pesmi „Odgovori iz zindana“ naš pesnik, citirajući izvesnog D.R. koji kaže: „Odazivam se, a niko me ne zove“, jasno poručuje da se on „odaziva, jer omladina zove“ ispravljajući donekle onoga koji se žali da ga niko nije zazivao. A mladima je, svedoci smo tome, ovih meseci u našoj zemlji najteže zbog političkih pritisaka kojima su izloženi. Poput junaka ranije pomenutih Bulatovića, Jevrića i Halilovića, i Skaluševićevi glavni likovi su antiheroji, ljudi bez društvenog ugleda, takozvani talog sa dna kace, sumanuti, obmanuti i manuti. Pa iako takvi, oni žive vođeni idealima i moralnim vrednostima u koje veruju i za koje su spremni da se žrtvuju. Tako ćemo u Nitogenu sresti Rusa koji je preplivao Dunav kako bi bio u prilici da pomogne ratom zabavljenoj srpskoj braći. Ispratićemo i takmičenje u broju samoubistava koje se vodi između dva solitera u pesnikovom naselju, gde publika navija i traži pobedu svog favorita. Upoznaćemo bizarne prodavce i kupce droga za koje nismo znali ni da postoje, alkoholičare, licemerne književnike. Ispod površine gradića na tromeđi Srbije, Bugarske i Rumunije leži grad mašte o kome se javno ne govori. Njegov Nitogen razlikuje se od onog društveno-politički skrajnutog Negotina srpske današnjice, u kome nema ni magije ni religije, u kome caruje samo kapitalistička robno-novčana razmena kupaca i prodavaca, uz vrevu putnika i vozača koji odlaze u Evropu da budu gastarbajteri, kukavički ostavljajući ovu našu pustinju za sobom.
Zato je zbirka Tucanje jezika vodič za prelazak iz provincijskog Negotina u mitološki Nitogen – i obratno. Sami birajte kom ćete se carstvu privoleti.
Predrag Milojević
