Radni dani su potcenjeni. Eto birokrate u cipelicama i košulji, beloj, čistoj, stoput opranoj, opeglanoj. Mrcvarena je ona, pa pokazuje karakter na levom boku, malo pozadi, otima se i hoće da otkrije golu kožu posred kancelarije, al’ kaiš stiska li stiska tog Mikelanđela, tog šaljivdžiju, raspoloženog za jednu Ejpril O’Nil, na dva epidemiološka metra rastojanja, u piceriji, onoj istoj, najbližoj mestu rada, u kojoj će on ručati, i danas.
Na staroj adresi, Umetnik, krmeljiv, vrši poslednje pripreme za nastavak svog najnovijeg romana. Bitno je pisati svakog dana. Tako se čuva jezik, i stil. Što manje stranog uticaja! Nada se NIN-u. To mu je stidljiva čežnja, njegov porok i cilj. Za sada. A posle NIN-a, ko zna…
Naš Mikelanđelo se upasuje uredno, migolji se u stolici, rešava probleme, pa
poskoči i broji pare, u sebi, čuva pare tuđe, da namakne svoje, pomaže a kaže
da to mora da se plati… Takav je posao. Dok radiš ne pitaj se šta sve to
znači – ima vremena! Naposletku, šta će mu sve to, ali šta bi drugo? – utešna
je misao, kao i ona, Geteova, da i najveći čovek, mora živeti kao običan čovek.
Upasuje se on uredno, dok dočeka da bude dovoljno nažuljan pa da nazdravi kraju
radnog dana, sa ostalim udarnicima. Klimatizovana je ta prostorija, a oni su
negovani, malo bledi, malo debeli, neki. Svi mirišu na uspeh i ceđenu
pomorandžu. Supruge upravo kupe decu iz prihvatilišta, ili ih otimaju iz
bakinih naručja. Svi su imali svoj dan, i nikome se o tome ne priča.
Umetnik piše.
Mikelanđelo se upravo sneveselio: najzad je ostao sam. On skida sat sa leve
ruke, sakriva ga ispod otvorenog rokovnika, i gleda u prazno trenutak-dva. Ne
zna šta će sa sobom: ne ide mu se nigde (najmanje kući), ne sluša mu se niko i
ništa, ne pije mu se, ne jede mu se, a dodiruje mu se samo koleginica (koje
nema). Tog prelomnog trenutka, Mikelanđelo, počinje, da joj piše, SMS.
Umetnik završava osmu glavu.
Mikelanđelo samo što nije odaslao tu flertnu strelu, pravo na koleginičin tač-skrin, a njegova voljena rešila je da ga pozove.
„Gde si?”
„Evo me na poslu, baš sam hteo da te nazovem.”
„Kad dolaziš?”
„Ne znam, imam još nešto da završim.”
„Aha.”
„Pa da… Moram nešto da, za sutra, imam…”
„Naravno.”
„Veruj mi, moram sutra da imam to već, da bih…”
„Verujem, verujem, i ja ću sledeće nedelje da imam isto tako, cele nedelje, a ti ćeš da ideš po Petra, svaki dan, samo da znaš, sva-ki dan!”
„Ok.”
„Eto, da znaš.”
„Dobro, znam.”
„E tako.”
„Važi, ajde onda… Da požurim.”
„Ajde onda, da požuriš.”
„Ajde, ljubim te…”
Umetnik naglo oseti umor, ali ne običan, već onaj, skopčan sa stvaralačkim nabojem. Bila je to ona, prijatna, utrnula ošamućenost, koja sledi nakon pražnjenja najblistavijih kreativnih rezervi koje umetnik može poželeti za potrebe stvaranja, i on reši, da je pod datim okolnostima, u cilju što bržeg oporavka i nastavka rada, najpametnije, da napravi pauzu.
Nadohvat ruke, okrenut licem ka radnom stolu, utišan, mobilni telefon. Fejsbuk aplikacija, odavno instalirana, umnogome olakšava pristup toj mreži. Tako se Umetnik, jednim jedinim dodirom, nađe među prijateljima, pa tako, i među njihovim pesmama, pričama i tek objavljenim glavama još nezavršenih romana; takoreći, nađe se usred jedne književnosti, savremene, čiji je i on činilac, ne beznačajan!
Iskreno zainteresovan, pročitao je na brzinu najnoviju pesmu jednog svog prijatelja kojeg nimalo ne ceni, i obradovao se, kada je otkrio, da se u svojoj oceni, nije prevario. On vide nekoliko novih lajkova na svojoj pretposlednjoj objavi, i to ga je dodatno okrepilo. Premda to nisu bili lajkovi onih najuvaženijih prijatelja, to su bili, ipak, nezanemarljivi gestovi priznanja, što se ne smeju olako uzeti ako se ima u vidu da Umetnik već godinu dana i tri meseca, nije objavio, ništa. Ta misao, naglo ga je uznemirila, i on oseti da možda pada u zaborav! U tom prelomnom trenutku, on odluči da prekine s radom na romanu, i da napiše, zbirku pesama.
Mikelanđelo čita šta je napisao, i to mu se učini smešno. Poželeo je da se gotovo zahvali svojoj, ne bez razloga, strogoj supruzi, što ga je nazvala, u pravi čas, da ga upozori, da je to, što je napisao svojoj koleginici, možda, suviše pesnički – dakle, osuđeno na propast. I on reši da taj bestidni ekskurz, umesto koleginici, prosledi svojoj ženi.
Umetnik je već osmislio kako bi njegova zbirka trebalo da izgleda i šta će značiti. Razmišljao je dugo, možda i predugo, o tome, da li bi bilo bolje da zbirka bude podeljena na cikluse, ili da samo pesme budu poređane, kao niz bisera, po koncu, čineći sjajnu ogrlicu. Činilo mu se da je to prava slika, da te pesme, baš mogu biti biseri, i da nije dovoljno da biser bude objavljen sam, naročito ne samo na društvenoj mreži, ili u nekom časopisu, jer će tako proći nedovoljno zapažen. Još: jedna pesma nije dovoljna da se bude pesnik – potrebna je čitava zbirka! Sviđala mu se ideja da ona može biti kao ogrlica. Da, baš ogrlica, baš poput onih, u sponzorisanim objavama juvelirnica, na fejsbuku. Zamišljao je tu sliku nekoliko minuta, dok mu se najzad učinilo, da bi taj monoton niz bio… monoton? Da, to je prava reč. Kako da, onda, učinim niz, mada blistav – nemonotonim? I palo mu je na pamet da je u nekoj kritici pročitao kao vrlo pohvalno, što zbirka nema cikluse, nego – pesme-pauze! I te pesme, baš takve, to jest, sama ideja o tim specifičnim pesmama koje će činiti suptilna odmarališta, prelaze, iz jedne koherentne celine, u druge, učinila mu se tog trenutka kao veliko otkriće, ravno jednoj pravoj pravcatoj pesmi, i u grudima mu je oživela čitava zbirka leptira. Sedeo je takav još nekoliko minuta, možda i duže. Bio je ponosan na svoj rad, i na sebe, zato što njegov život, jeste, uzvišen.
Mikelanđelo se nadao brzom i oduševljenom odgovoru svoje supruge. Međutim, morao je da se zadovolji mislima o opravdanosti svojih očekivanja. Kako je moguće da je jedan te isti tekst najpre umalo poslao koleginici računajući na uspeh, da bi vrlo brzo potom ustanovio da je tekst osuđen na podsmeh, a zatim ga istog trenutka euforično prosledio svojoj ženi, ne sumnjajući u njen oduševljen odgovor, da bi se opet prevario.
Mikelanđelova supruga pročitala je poruku i samo izustila: „Ha!” Samo je kroz mučan smešak, indignirano, izustila: „Ha!” Petar se valjao po podu sa nekim kamionima i čovečuljcima, među kockicama i nekim lopticama, rešen da se tom plastičnom šarenilu preda ceo, i dugo. Njegova majka, u tome je videla svoju stopostotnu šansu, pa je, ne gubeći vreme, na istom tom trosedu, na kojem je do maločas čitala uvredljivu, podbadajuću, poruku svog neodgovornog muža, iz poluležećeg položaja prešla u ležeći, namestila jastuk tako da joj najzad, po prvi put danas, bude udobno, sklopila oči, uživajući, možda i pun minut, sve dok joj je naglo zapušila nos ruka četvorogodišnjaka, kojeg je to vrlo zabavilo.
Umetnik je za to vreme dosta postigao. On je već i svojim prvim romanom bio prepoznat, kao tzv. skriveni pesnik, jer je njegova proza neretko, bila, nečitljiva. Kad je već tako, mislio je, zar onda čitavi delovi ovog romana ne mogu postati pesme? I probao je da, najpoetičnije delove, spušta, red za redom, jednostavno gradeći pesme, u slobodnom stihu, „enter” po „enter”. S vremena na vreme, ustajao bi i od uzbuđenja šetao po sobi, odlazio do kuhinje da popije čašu vode, ali je ne bi ispio već tu, nego bi je donosio, za radni sto, gde bi je, naposletku, potpuno zaboravio. Bio je ceo potonuo u grozničavi rad, i do 20 časova je već imao, devet, izvrsnih pesama. Rešio je da to proslavi, ali ništa nije radilo zbog epidemioloških mera. Uz to, njegovi prijatelji, koji su jedini bili dostojni takvog povoda, bili su sa raznih strana. Povrh toga, voleli su samoću, na koju su, neprestano radeći, već odavno navikli. Voleli su, doduše, da se povremeno nalaze po barovima, u kojima su mogli da čitaju svoju poeziju, u prisustvu drugih umetnika. Ali sada, ni to nije moglo. Pa dobro. Umetnik je odlučio da jednu od tih najnovijih pesama objavi na svom fejsbuk nalogu, i tako iznenadi svoje prijatelje. Romansijer, mislio je, to nešto znači. Ali romansijer i pesnik, e to je već, to je već…
Najednom, sasvim nevoljno, prisećao se imena svih značajnih pesničkih nagrada, koje nikada nije dobio (jer pesme nije ni pisao!), mada je, činilo mu se, svakoj od njih, sve dosad, nedostajao, upravo njegov pesnički glas. Lajkovi su krenuli da stižu, da se prestižu, tako da je Umetnik morao često da osvežava svoj profil. Nije želeo da se oni nakupe, bez njegovog nadzora. Uživao je u svakom lajku, hteo je da svaki novi zasebno vidi, da ga doživi, poimence, a neke je naročito čekao, čekao, i dočekao! To je to, mislio je, to je to… Pesnik!
Mikelanđelo je na poslu dočekao mrak, i vrlo mu se obradovao. Voleo je da vozi noću, a čekao ga je dug put do kuće. Obožavao je kad se u kolima upale sve one lampice, jer je tad lakše uobražavao da vozi avion. Naročito je želeo uzbrdice, i tada je davao gas, naglo je ubrzavao, zamišljajući da uzleće. Nekada, kada je bio mlađi, kada je bio neženja, bez sina, voleo je da vezuje, s posla, momački, šetnje, društvo, i ture pića. Ništa ga nije čekalo, a bilo je para, i za koju kaznu, bilo je drskosti, slobode, i za vožnju, bez dozvole, oduzete. Sada to ne može!
Kretao se ka parkingu, osvrtao se, povremeno, a kada bi bio siguran da je dovoljno sam, napravio bi nešto smešno, čudno i glupo. Počeo je to bio, još ranije, od kratkog trka unazad, ali mu se to brzo učinilo obično. Večeras je bacao noge i ruke na sve strane, protresao ih je, kao da hoće, da iz njih izbaci neke bube i travke i kamenčiće, vrteo ih je oko ose ujedno bacajući ih u dalj, i tako je oživljavao mišiće, a tako daleke uspomene na sebe, i lake dane. Sve to je radio u odelu, inače nikada ne bi. Zagledao se zatim u nebo, koje je bilo obično, i nije mogao da nađe za njega, te noći, efektan pridev, i smejao se pesnicima koji to uvek znaju. Čavrljao je nešto, ali ne onako, poslovno, kao celog dana, nego nešto, za sebe, drugim jezikom. Nije želeo da govori jasno, jer je znao da još govori tupo, pa je otresao i jezik, ne u prazno, ćuteći, nego upravo, govoreći, mrmljajući, nepovezano. Osećao je svoj jezik kao nekakav duguljast, debeli orah, i grickao ga je, pomalo. Kada je shvatio, da tako ne prolazi, znao je da će morati da ga ugrize jednom, najviše dvaput, ali jako, pa je varao, da se ne povredi, imitirajući snagu, otresao je sa njega debelu tvrdu koru.
Sve što se potom desilo, ostalo je u njemu kao nešto dragoceno, tuđe, ukradeno. Nije se ničega sećao, ni kuda je vozio, ni kako je ušao u taj stan, niti je bio siguran u bilo šta, sem da je vrlo kasno. Sve što je imao, najzad je zaspalo. On se polako skidao, u nekoj sobi, punoj odbačenih igračaka i knjiga. Gazio je po nekima, i to ga je budilo, a šnala kaiša je zveckala i tako slagala u njemu, gotove, sitne doživljaje iščezlog dana, u jedan opšti, krupni, utisak. Iscrpljen, pogledao je u neki roman, koji već dva meseca oteže, iscepao je iz jedne sveske na kvadratiće dva ižvrljana lista papira, i naredna dva sata, pisao jednu pesmu.
Nenad Obradović
