Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su i „Niče i Dostojevski bili poljskog porekla” i da „imamo dve Nobelove nagrade za književnost”. Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost
1953.
Četvrtak
„Krakov. Kipovi i palate koji se njima čine divni — a koji su za nas, Talijane, bez veće vrednosti.”
Galeaco Nano, Dnevnik
Lehonjev članak u Vjadomošćima, pod naslovom „Poljska književnost i književnost u Poljskoj”.
Do koje mere to može da bude iskreno? Ti zaključci smeraju još jednom (ah, već toliko puta!) da pokažu kako smo ravni najboljim književnostima sveta — ravni, ali nepriznati, nedovoljno ocenjeni! Piše (ili, tačnije, govori, pošto je to bilo predavanje održano u Njujorku za ondašnju poljsku emigraciju): „Naši ljudi vični pisanju time što su pretežno bili zauzeti isključivo poljskim pitanjima, nisu mogli da ispune zadatak da odrede našoj književnosti pravo mesto među ostalima, da pronađu svetski rang za naša remek-dela … Samo veliki pesnik, majstor svoga jezika … mogao bi da pruži svojim zemljacima pojam o nivou naših pesnika, ravnih najvećima na svetu, da ih uveri kako je ta poezija od istog metala, kako dostiže one iste najviše zahteve kao Dante, Rasin i Šekspir.”I tako dalje. Od istog metala? To Lehonju valjda nije baš mnogo pošlo od ruke. Jer upravo materija od koje je stvorena naša književnost jeste drugačija. Upoređivati Mickjeviča sa Danteom ili Šekspirom, znači upoređivati voće sa kompotom, prirodni proizvod sa prerađevinom, livadu, polje i seoce s katedralom ili gradom, seosku dušu sa gradskom dušom, smeštenom u ljudima, a ne u prirodi, ispunjenom znanjem o svetu ljudskog roda. Je li bio Mickjevič manji od Dantea? Ako već treba da se upuštamo u ta poređenja, recimo da je on gledao svet sa blagih poljskih brežuljaka, dok je Dante bio podignut na vrh moćne planine (sastavljene od ljudi) s koje se otvaraju druge perspektive. Ako možda i nije bio „veći”, Dante je bio više smešten: otuda je viši.
Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste siromašni rođaci sveta, koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima
Ali pustimo to ipak. Pre je u pitanju ova zastarelost metoda i večito ponavljanje toga potkrepljujućeg stila. Kad Lehonj oholo podseća da se Lotreamon „pozivao na Mickjeviča”, onda moja umorna misao izvlači iz prošlosti mnoštvo otkrića sličnih tome. Koliko li je puta ovaj ili onaj, možda Gžimala ili i Dembicki, dokazivao urbi et orbi da ipak nismo ispali svraki ispod repa, jer je „Tomas Man priznao Nebožanstvenu komediju za veliko delo”, ili je „Quo vadis prevođen na sve jezike”. Tim šećerom se odavno sladimo. Ali hteo bih da dočekam čas kada će narodni konj pograbiti zubima slatku ruku svih tih Lehonja.
Razumem Lehonja i njegov poduhvat. To je, pre svega, patriotska dužnost, uzimajući u obzir istorijski trenutak u prisilnoj tuđini. To je uloga poljskog pisca. A drugo, on sigurno u izvesnoj meri veruje u to što piše — kažem “u izvesnoj meri”, jer su to istine iz reda onih što zahtevaju mnogo dobre volje. I naravno, ako je reč o konstruktivnosti, onda je taj izvadak potpuno konstruktivan i sto posto pozitivan.
Dobro. Ali moj odnos prema tim pitanjima je drugačiji. Desilo mi se jednom da učestvujem u nekom od tih skupova posvećenih uzajamnom poljskom potkrepljivanju i ohrabrivanju… gde se, pošto je otpevana Rota i odigran krakovjak, pristupilo slušanju govornika koji je proslavljao narod, jer „mi smo dali Šopena” ili „imamo Kiri-Sklodovsku”, i Vavel, i imamo Slovackog i Mickjeviča, a, sem toga, bili smo bedem hrišćanstva, a Ustav Trećeg maja bio je veoma napredan… Objašnjavao je sebi i okupljenima da smo veliki narod, što možda i nije pobuđivalo oduševljenje slušalaca (kojima je bio poznat taj ritual — učestvovali su u njemu kao u bogosluženju od koga ne treba očekivati iznenađenja), iako je sve to bilo primano s nekom vrstom zadovoljstva, što je ispunjena patriotska dužnost. Ali ja sam taj obred osećao kao nešto paklensko, to narodno bogosluženje postajalo mi je nešto satanski podrugljivo i zlobno groteskno. Jer oni su, uzdižući Mickjeviča, ponižavali sebe — i takvim hvaljenjem Šopena ukazivali baš na to da nisu dorasli do Šopena — i, diveći se vlastitoj kulturi, razotkrivali su svoj primitivizam.
Geniji! Do đavola s tim genijima! Imao sam želju da kažem okupljenima: — Šta me se tiče Mickjevič? Vi ste za mene važniji od Mickjeviča. I ni ja, niti iko drugi nećemo donositi sud o poljskom narodu na osnovu Mickjeviča ili Šopena, nego prema onome što se ovde, u ovoj dvorani, dešava i što se ovde govori. Čak i kad biste bili narod tako ubog u veličinama, pa da je vaš najveći umetnik Tetmajer ili Konopnjicka, ali kad biste umeli o njima da govorite sa slobodom duhovno slobodnih ljudi, sa umerenošću i trezvenošću ljudi zrelih, kad vaše reči ne bi obuhvatale vidik palanke nego sveta… tada bi čak i Tetmajer mogao da vam služi na slavu. No ovako kako stvari stoje, Šopen i Mickjevič služe vam samo da se jače ispolji vaša sitničavost — jer vi sa dečjom naivnošću tutkate prezasićenom inostranstvu te poloneze jedino zato da biste pojačali poljuljano osećanje sopstvene vrednosti i da biste dali sebi nekog značaja. Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste siromašni rođaci sveta, koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima.
Nije ipak to bilo najgore i najosetljivije, najviše ponižavajuće i najbolnije. Najstrašnije je bilo što se posvećivao život i savremeni razum za račun pokojnika. Jer ta akademija mogla je da se odredi kao uzajamno zaglupljivanje Poljaka u ime Mickjeviča… i nijedan od okupljenih nije bio tako nerazuman kao taj skup koji su predstavljali i koji je bljuvao otrcane, pretenciozne, lažne fraze. (Skup je, uostalom, bio svestan da je to nerazumno — nerazumno zato što pokreće stvari koje ni misaono ni osećajno nisu savladane — i otuda to poštovanje, ta usrdna pokornost pred frazom, to divljenje prema Umetnosti, taj uslovni i nabiflani jezik, taj nedostatak savesnosti i iskrenosti. Tu se recitovalo. Ali skup je bio obeležen ustručavanjem, izveštačenošću i neprirodnošću još i zato što je u njemu učestvovala Poljska, a u odnosu prema Poljskoj Poljak ne ume da se ponaša, ona ga zbunjuje i goni na manir — obeshrabruje ga do te mere da mu ništa ne polazi za rukom kako treba i dovodi ga u stanje grča — on previše hoće da Joj pomogne, previše želi da Je uveliča. Primetite da se prema Bogu (u crkvi) Poljaci ponašaju normalno i ispravno — a pred Poljskom gube glavu, to je nešto na šta još nisu navikli.
Sećam se kako sam bio na čaju u jednoj argentinskoj kući gde je moj poznanik, Poljak, počeo da govori o Poljskoj — i opet je, naravno, stigao na sto Mickjevič, Košćuško zajedno s kraljem Sobjeskim i bitkom kod Beča. Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su i „Niče i Dostojevski bili poljskog porekla” i da „imamo dve Nobelove nagrade za književnost”. Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost. Stranci ipak nisu prestajali strpljivo da slušaju, kao što se sluša onaj koji ima pretenzija da je aristokrat, pa svaki čas podseća da je njegov praded bio livski kaštelan. I slušali su s tim većom dosadom, što se njih sve to nije ticalo, pošto su i sami, kao mlad narod i srećom lišen genija, bili van konkursa. Ali slušali su sa snishodljivošću, pa, čak, i s naklonošću, jer su najzad mogli da proniknu u psihološku situaciju del pobre polaco*; samo što ovaj, zanevši se svojom ulogom, nije umeo da se zaustavi.
Ali moja situacija poljskog književnika postajala je sve drastičnija. Ni najmanje se ne palim da reprezentujem bilo šta drugo sem sebe lično, a ipak nam ovu funkciju reprezentanata svet nameće uprkos naše volje, i nije moja krivica što sam za ove Argentince bio predstavnik savremene poljske književnosti. Ostajalo mi je, dakle, da biram: da ratifikujem ovaj stil, stil ubogog rođaka, ili da ga uništim — pri čemu bi uništenje moralo da se sprovede na račun svih manje ili više za nas laskavih i korisnih informacija što su date na znanje, i to bi svakako bilo nauštrb naših poljskih interesa. Međutim, ne nešto drugo, nego baš sopstveno narodno dostojanstvo nije mi dozvolilo bilo kakve kalkulacije — jer sam, bez sumnje, čovek sa izoštrenim osećanjem ličnog dostojanstva, a takav čovek kada čak ne bi uopšte bio vezan s narodom sponama običnog patriotizma, uvek će paziti na dostojanstvo naroda, makar i isključivo zbog toga što ne može od naroda da se otrgne, i što pred svetom ostaje Poljak — otuda svako poniženje naroda ponižava i lično njega pred ljudima. A ta osećanja, nekako nasilna i nezavisna od nas, sto puta su jača od svih naučenih i otrcanih osećanja.
Kada nad nama stekne vlast takvo osećanje, jače od nas, delujemo nekako naslepo, i takvi trenuci su za umetnika važni, jer se tada izgrađuju polazni osnovi formi, određuje se stav prema gorućem problemu. Šta sam rekao? Bio sam načisto da samo radikalna promena tona može da donese oslobođenje. Zato sam se postarao da se u mom glasu oseti omalovažavanje i počeo sam govoriti kao neko ko ne pridaje preveliki značaj dotadašnjim dostignućima naroda, čija je prošlost manje važna od budućnosti — za koga je najviši zakon — zakon sadašnjosti, zakon maksimalne duhovne slobode u datom trenutku. Ističući strane primese u krvi Šopena, Mickjeviča, Kopernika (da ne misle kako imam šta da krijem, kako bilo šta može da mi oduzme slobodu kretnji), rekao sam da ne treba uzimati previše ozbiljno metaforu da smo ih, tobože, mi, Poljaci, „dali svetu”: jer oni su se samo rodili među nama.
Rekao sam da ako istinski zreo narod mora s umerenošću da sudi o vlastitim zaslugama, onda i narod istinski životan mora naučiti da ih omalovažava, mora obavezno biti nadmen u odnosu prema svemu što nije aktuelno današnje njegovo pitanje i njegovo savremeno stvaranje
Čega ima zajedničkog sa Šopenom panji Kovalska? Da li zbog toga što je Šopen napisao balade ma i za dlaku nadrasta pana Povalskog? Može li bitka kod Beča da doda makar i malčice slave panu Zembickom iz Radoma? Ne, nismo mi (rekoh) neposredni naslednici ni prošle veličine ni maloće — ni razuma, ni gluposti — ni vrline, ni greha — i svako je odgovoran samo za sebe, svako je sam ono što jeste.
Tu mi se ipak učini da nisam dovoljno dubok i (ako ono što govorim treba da postigne uspeh) da bi stvar trebalo istaći u široj skali. Priznajući, dakle, da se do izvesnog stepena — u velikim narodnim dostignućima, u delima njegovih stvaralaca — ispoljavaju specifične vrline svojstvene datoj skupini, i da one napetosti, energije, draži koje se rađaju u masi, predstavljaju i njen izraz — udario sam u sam princip narodnog samoobožavanja. Rekao sam da ako istinski zreo narod mora s umerenošću da sudi o vlastitim zaslugama, onda i narod istinski životan mora naučiti da ih omalovažava, mora obavezno biti nadmen u odnosu prema svemu što nije aktuelno današnje njegovo pitanje i njegovo savremeno stvaranje…
„Destrukcija” ili „konstrukcija”? Sasvim sigurno — te reči su bile razorne utoliko što su potkopavale vrednu zgradu „propagande”, i što su mogle čak da ogorče strance. Ali kakvo uživanje: govoriti ne za nekoga, nego za sebe! Ako se svaka reč jače učvršćuje u sebi, onda ti donosi unutrašnje snage, oslobađa te od hiljada strašljivih kalkulacija, jer ne govoriš kao rob efekta, nego kao slobodan čovek!
Et quasi cursores, vitae lampada tradunt.**
Ali tek na samom kraju svoje filipike pronašao sam misao koja mi se — u atmosferi te mutne improvizacije — učinila najpreciznijom. Naime, da ništa sopstveno čoveku ne može da imponuje; prema tome, ako nam imponuje naša veličina ili naša prošlost, to je dokaz da nam one nisu dovoljno ušle u krv.
*Jadnog Poljaka
**I poput trkača baklju života predaju (Lukrecije)
(Zapis iz prvog toma “Dnevnika”, s poljskog preveo Petar Vujičić)
https://www.xxzmagazin.com/satansko-bogosluzenje-sopstvenom-narodu
