Nada je luksuz. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim
Tako ljubim, ne mogu da se setim.
„Svest o zaboravu“
Kad su me mladi ljudi iz redakcije „Koraka“ pitali da li bih mogao da spremim „Sećanje na Branka Miljkovića“ za kraj avgusta, prihvatio sam to kao poklon boginje Nemezis…
Na mom radnom stolu decenijama stoji fotografija, ne odveć jasna, na kojoj je glava Branka Miljkovića pod šeširom, a lik mu jasan i čisto – zračeći! U mom nezavršenom, novom romanu, koji se zove „2036, Serbija“, glavni mladić se zove Branko, a ime je dobio po „samoubici“ Miljkoviću!… Svake noći uspavljujem se strofama Brankove „Balade ohridskim trubadurima“ i „Lamentom“ crnjanskog, pa svi dugovi izgleda dolaze na naplatu, boginja pravičnosti i osvete može biti zadovoljna.
Kod Bore Pekića ima rečenica: „Čovek je obavezan svojim uspomenama“. Dodajem: čak i kad nije siguran da će uspomene biti precizno prenete, u ovom slučaju – čak i ako ovaj portret Branka Miljkovića ispadne „lelujav“ (što reče Vinaver o Rastku Petroviću).
A nije da nisam bio zavidan kad su drugi pozivani da govore o Branku u povodima raznih jubileja.
Odavde ću pokušati da izbegnem običaj „Ovo će, naravno, biti priča o meni“, i sebe neću pominjati osim kad je neophodno.
1.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.
„More pre nego usnim“
Prvi put sam upoznao pesnika u proleće 1954. godine. Moj drug iz klupe, iz kragujevačke gimnazije, Miroslav Đorđević Romi, upisao je čistu filozofiju, i te prolećne večeri, na njegovoj katedri, održavalo se književno veče. Pamtim da je glavni voditelj i moderator bio Jovan Hristić Vava, a da je centralno „otkriće“ večeri (a za nas dvojicu otkriće sezone) bio student prve godine sa nadimkom „Balzak“.
Robustan, a obučen kao francuski preduzetnik po modelu iz novina „Moniter“, preozbiljan, u crnom još ozbiljniji. U očima je imao sjaj vrijućeg kolomaza, a pesma o Ivanu Goranu Kovačiću bila je za nas umetničko delo ravno klasičnim baladama naše književnosti.
Traganjem za nadimkom „Balzak“, koji je Branko doneo iz Niša, došao sam do ovakve pretpostavke: dok smo bili gimnazijalci objavljena je u Beogradu (SKZ) monografija „Balzak“ Dušana Milačića, potom je postala vrlo popularna kod dečaka koji se bave „pisanjem“, a u njoj piše da su Balzaka u tom uzrastu zvali „Pesnik“. I pošto je Branko u svom društvu važio za pesnika, nije isključeno da je neki šaljivdžija primetio: „Ako su Balzaka zvali Pesnik, tebe ćemo, pošto si pesnik, zvati Balzak!… A i buckast si na njega!“
Posle one književne večeri na „filozofiji“ usledila je duga i neforsirana Brankova ofanziva u književnim revijama, sa pesmama, prikazima i esejima, u kojima se pesnik ogledao kao intelektualac poput svog uzora Pola Valerija. I to nas dovodi do fotografije iznad mog radnog stola: u „Studentu“ smo objavljivali „portrete“ mladih pesnika, pre nego što će objaviti knjigu, i toj fotografiji je bar pedeset godina. Druženja je bilo i u „Vidicima“. Za „Student“ je Branko napisao celu stranu na temu „Umetnost i politika“, a onda je došla njegova prva knjiga, 1958. godine
Danas, gledajući i verujući akribičnosti Gojka Tešića, vidim da je moj tekst pod naslovom „Pesnik Branko Miljković“ izašao u listu „Mladost“, kao treća u nizu kritika. Prva je, iz pera Mirjane Vukmirović, izašla u „Studentu“, a druga, Džadžićeva, u vodećem „Ninu“. U „Borbi“, ne preterano čitanoj, pisao je Mića Danojlić… Pa su u svim časopisima izašle kritike, u „Delu“ Milosava Buce Mirkovića.
Mnogo kasnije, u Novom Sadu, na Sterijinom Pozorju, pitao me je Zagrepčanin, pozorišni čovek: „Kako vi u Beogradu uspijevate da od svojih glumaca učinite slavne ličnosti?“
Pamtim da sam odgovorio: „Sasređenom vatrom!“ – Da bi se odnegovao i učvrstio umetnik, neophodna je agitacija zaljubljenih u njega i u umetnost koju objavljuje. Ne mrzi me da potražim kako je Milan Kašanin to objašnjavao u opisu Isidore Sekulić: „Jer naš svet kad piše, da ne imenujem, znate, oni pišu kao oni slabi profesori: ovo ti valja, ovo ti ne valja. E pa čisto uživaju kad daju slabe ocene ili packe. A ona je obratno, kad naiđe dobra knjiga, ona se radovala.“
Mi smo se najviše radovali knjigama svojih vršnjaka… Neću da kažem, negde je verovatno i Beograd imao tog zagrebačkog „jala“, gde je sve „malo pa niš“, ali mi još nismo bili čuli za tako nešto.
Agitovao je najviše Milosav Buca Mirković, kome je docnije uspevalo da svaku Brankovu knjigu prvi prikaže, kome je uspelo da u svojim poznim godinama, u osamdesetoj, sačini i objavi knjigu pod naslovom „O Branku Miljkoviću“ (izdavač je bilo Udruženje srpskih izdavača).
Muharem Pervić, iz te prve grupe, iz grupe koja će agitovati za proglašenje Miljkovića za princa srpske poezije, bio je tada, 1958, glavni urednik „Studenta“. A tokom svog života napravio je za „Radovu“ biblioteku „Reč i misao“ izbor i napisao pogovor, koji je urednik Branislav Milošević mesecima čekao! Pre toga je Pervić u „Ninu“ opširno prikazao dve poslednje Miljkovićeve knjige, a onda je i za Bucinu knjigu napisao pogovor! Dva pogovora, a da nijedna rečenica nije ponovljena ni u jednom ni u drugom.
Dok ovo pišem, televizor iz susedne sobe javlja da je umro Bora Todorović, najneumorniji „zavitlavant“ generacije, glumac koji je svoj talenat rasipao, kao i Bata Živojinović, u svakom društvu i svakoj prilici. Boru sam sreo u poseti Buci Mirkoviću, u Gradskoj bolnici, pre nekih deset meseci, nedelju dana pre Bucine smeti. A s kojim je oduševljenjem glumac citirao Bucinu kritiku koja je izašla pod velikim naslovom „Sprovod“ Bore Todorovića“!
2.
Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugome će mestu zapevati opasnije
„Orfičko zaveštanje“
Pesnički „pokret“ neosimbolista, koji je imao najjače stubove u Branku Miljkoviću, Boži Timotijeviću, Mići Danojliću i Draganu Kolundžiji, značio je u literaturi ono što je „Medijala“ značila u slikarstvu – modernu umetnost sa dubokim osvrtom na tradiciju.
Iz onog vremena ostala mi je u sećanju cela strana „Vidika“ sa starinskim naslovom „O poeziji Desimira Blagojevića“, a sa Brankovim potpisom. Tražim u knjigama Radeta Konstantinovića „Biće i jezik“, gde sve ima o pesnicima starijih generacija, i naravno nađem šta je Branko u „Vidicima“ o Blagojeviću pisao: „Stihovi svesni i podsvesni, shvatljivi i neshvatljivi, nenamerni i hotimični, oni koji treba da su tu i oni zalutali iz neke druge pesme, struje, zastaju, prožimaju se, traže se, poriču, kao reka, neprekinuta, nezaustavljiva. A šta je u stvari to što protiče? Samo proticanje, čisti, prazni, kristalni tok u kome se ogleda ono čega nema.“
Tako se nekad pisalo o pesnicima. Preciznije: tako je Branko umeo da piše o pesnicima. Radomir Konstantinović, o čijem sam romanu „Daj nam danas“ pisao u „Studentu“ pod naslovom „Čovek je „preradio“ smrt“, a „Filozofiju palanke“ u „Politici“ proglasio „kapitalnim delom“ (i zbog toga pojeo mnogo grdnji!), (bila je 1970!), piše: „To je nesumnjivo najznačajniji tekst dosad napisan o poeziji Blagojevićevoj; Miljkovićeve težnje ka simbolizmu su pretpostavka njegovog saživljavanja sa poezijom Desimira Blagojevića… U tom odeljku došao je Miljković do ideje da „tamo gde više zaista ne možemo ništa počinje istinska stvarnost“, ili da „nedostatak snage čini granicu između nas i sveta“.
3.
Ljubavi moja mrtva a ipak živa
o svem što prođe večnost jedna biva
i nema mene al ima ljubavi moje
„Magistrale“
U to vreme „sto jada, ranih“, našli smo se kako bih mu ja pravio društvo u poseti Oskaru Daviču. Ulica se zvala doktora Kestera. Oskar je Branku 1955. godine objavio rukovet pesama u „Delu“, a to je značilo da je mladi pesnik uvršten u plejadu… Posle dva-tri Oskarova poziva, Branko je rešio da ide, pa sam ga ohrabrio rekavši: „Važno je da mu ne upadneš do pola jedan!“ – ali je Branko smatrao da je prostije da odemo zajedno. Mene je Oskar češće viđao kad sam neko, vrlo kratko vreme zamenjivao Milicu Nikolić, sekretaricu „Dela“, pa smo se najavili. Oskar je sedeo u bašti, Ruta je na poslu, Kolja, sin, u školi, i zadržali smo se dva puna sata. Početak je pripao domaćinu, Oketi (kako smo ga zvali), a taj je besedio o pesništvu važne teorije, krcate šatrovačkim izrazima i burgijama svake vrste, sporo, tražeći neviđene i nečuvene kombinacije. O nevinosti i stosmislenosti reči i revolucionarstvu u pesmama… Pa je, iznebuha, Oskar prešao na svoju, drugu po omiljenosti, temu – o erotici:
„Svakoj lepoj ženi, a svaka je lepa, javljate se na ulici, u kafani, nikad se ne zna kad će to živom čoveku zatrebati!“
Nešto kasnije Branko najavljuje svoje „glupo pitanje“:
„Kako obuzdati metaforičarenje, kako!?“
„Pitanje nije glupo, – skače Oketa – ništa gluplje nisam čuo! Pa metafora je jedino oružje koje imamo, sve drugo je proza i metafizika!“
Branko se usteže, ali ushićeno uzvraća:
„E… od metafizike ne možemo se odbraniti nijednim oružjem!“
Pa se sva trojica smejemo, zadovoljni polemičkom vatrom.
Znam da smo, po izlasku iz bašte, ćutali. Pretpostavljam da je Branko čestitao sebi što je konačno obavio posetu Oskaru, a za sebe znam da mi je prijatno bilo da slušam (bio sam slušalac bez premca), i sve u svemu osećali smo se lepo.
Naknadno, evo mog „glupog pitanja“: kako smo mi, tada golobradi mladići, potpuno ravnopravno divanili sa piscima koji su nam, u dnu naših lobanja, čučali kao neosporni autoriteti, da ne kažem božanstva? Noću smo se trudili da ta božanstva objasnimo i učvrstimo, a danju bi se s njima sporili i kad nismo znali o čemu se raspravlja, nego tek slutili.
Još gluplje, naoko proizvoljnije pitanje: nije li Branko tada, u svojoj dvadesetprvoj godini, napravio svoj, pravi kompleks od Oskara?
Završna rečenica u Brankovom eseju „Umetnost i politika“ veličala je Oskara kao najvećeg pesnika-komunistu, na svetu!
I najsumnjivije moje pitanje: da li je iz tog nazovi-kompleksa kod mladog pesnika proistekla žudnja za „jednorupićstvom“ sa slavnim pesnikom, istim Davičom, i da li nam odatle dolazi ona „tajanstvena dama“ iz razglednice koju je Branko poslao iz Zagreba Džadžiću, a ovaj u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“ dao kao faksimil?
O tajanstvenoj dami ovde neće biti reči, jer bismo tako ušli u tamni vilajet, a tako isto nećemo ući ni u priču o „samoubistvu“ Brankovom, nego da pričamo ono što znamo.
4.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
„Balada, ohridskim trubadurima“
Pred pesnikov odlazak u Zagreb (na stalno!), veče ili dve večeri uoči tog odlaska, slučajno sam se našao sa Džadžićem u Klubu književnika. Kao da je zavera u pitanju, Džadžić mi saopštava da treba da se nađe s Brankom.
Kad se Branko pojavio, iz našeg ugla izgledao je baš kako ga Džadžić opisuje u svojoj knjižici – preobraćen nekim zadovoljstvom… Meni je ostao u pamćenju crveni prsluk od sitnog pliša ispod crnog sakoa, i da je počeo jednim citatom iz Malarmea (u njegovom prevodu), nastavio sa dugom pričom o Lotreamonu… Džadžić je pokušao da ga prekine, jednom ili dva puta, ja sam slušao, a Branko je tumačio pesnikovu čežnju da saopštavanjem Zla proiznese Poeziju.
Kad Pera Džadžić uze da „fincira“ (priča dugačkim rečenicama) o Zlu u svetskoj literaturi, od Biblije do Kafke i Selina, odslušam i to, pa ustanem i izgovorim se pravim razlozima: „Vi imate još mnogo koječega da pričate, a mene kod kuće čekaju dva mala deteta i supruga.“
Ne prođe ni dva meseca, a u rano jutro me zove Boda Marković, reditelj, da mi, bez uvoda i pripreme, kaže da je u Zagrebu, u nekoj šumici blizu kafane, nađen Branko – mrtav!
O toj vesti zapisao je Steva Raičković u knjizi „U društvu pesnika“ (mislio je na pesnike u množini): „Svakako da je veliki izuzetak bio Branko Miljković, čija je tragična smrt bacila gotovo sablasno svetlo na sve nas koji smo se zadesili u njegovoj bližoj ili daljoj okolini.“ U istoj knjižici, Stevinoj, kao i u svedočenju Marice Stevanović u vršačkom književnom časopisu, naći će se opisi tih Brankovih kafanskih „izleta“… A kod Tarasa Kermaunera se može naći definicija pijančenja kao „odlaganog samoubistva“.
Manjkavost ovog mog prisećanja biće i vrlo kratak odgovor na pitanje: kako je veliki tvorac slavnih ljudi Beograda, Borislav Mihailović Mihiz, „promašio“ Branka… Biće da se tako desilo zbog ketmanstva1, Brankovog, zbog Brankovih pesama o Titu i Jugoslaviji.
Nije Mihiz uvažavao što se Branko odrekao svih svojih pesama, što je to bilo objavljeno i u novinama, a što Bećković, najbolji Mihizov đak, nedavno iznosi kao tajnu koju je zbornik radova o stvaralaštvu branka miljkovića (1934-1961) Branko „odneo sa sobom“ – doduše u jednom briljantnom sećanju na Branka. Dalje, nije Mihiz, koji je sve znao, stigao da se obavesti da je Aristotel prihvatao „autoritarnu optiku ne zato što je bio autoritaran, već zato što je bio komformista“ – kako je Nikola Milošević, proteran sa fakulteta, učio studente u Domu omladine, u vreme dok su po Beogradu pljuštale bombe, 1999.
Još dve reči o ketmanstvu Branka Miljkovića: imao je za druga Blažu Šćepanovića, s kojim je zajednički izdao zbirku „Smrću protiv smrti“. I Blažo je bio pesnik, i to pesnik s natruhama nadrealizma. Bio je iz naše generacije, studirao na mojoj godini. Kad je trebalo da promenim Studentski grad za sobu u studentskom domu u Beogradu, ne bih li mogao da ostanem na kasnim pozorišnim predstavama, slali su me da mi Blažo pomogne i pomogao je. Blažo je među prvima pohvalio prvu knjigu Brankovu u cetinjskom časopisu. A i sam je, Blažo, tragično završio u Ohridskom jezeru, zajedno sa pesnikom iz Prištine Lazarom Vučkovićem. Dragan Kolundžija ima pesmu „Koja godina, koja zvezda“, posvećenu Branku Miljkoviću i Blažu Šćepanoviću, sa završetkom: „Drugovi, legli pre mene u grob, sutra ćemo se sresti“. Bio sam zamislio da ovo sećanje ispišem zajedno sa Kolundžijom – „u četiri ruke“. Nazovem ga, i kad mi se izjada o Dušankinoj bolesti i svojim nevoljama, shvatim da ni ja nisam mnogo bolji i da je jednostavnije da pišem sam…
I da ne izostavim i ovo sećanje: posle Brankove smrti, možda je prošlo tri-četiri godine, šetali smo pored reke mlada glumica i ja, pričali o poeziji, ja recitujem Brankove stihove, a ona kaže:
„Ja sam bila Brankova devojka, u gimnaziji, u Nišu!“
Pauza u kojoj anđeli proleću preko naših glava.
„Pa… je li bilo zabavno?“ – pitam posle te pauze, smrznut.
„Zabavno?! – začudila se mlada žena, – bila je to patnja! Bio je nepredvidiv… ili sam ja bila preosetljiva!“
Nisam pitao za detalje, učinilo mi se da je mlada glumica, Zlata Jakovljević, koja se posle udala za Đorđa Lebovića, dramskog pisca, utisnula tačnu reč u sliku koju je Branko pravio o sebi, i posle mladalačkih godina, sve do smrti. Da, bio je prek i nepredvidiv.
Jedno vreme se, neplanirano i netraženo, negovao „kult“ ovog pesnika. Sećam se kad smo moj stariji drug iz kragujevačke škole, Sveta Bečanović, i ja pošli da „naplatimo“ uslugu koju je šef sale „Grčke kraljice“ dugovao Bečanoviću, doktoru sa dve specijalizacije, pukovniku sa VMA. Majku šefa sale je Bečanović bogzna kako negovao dok je bila u bolnici. Beča je, kao i mnogi lekari, voleo da čita, od svih naših je najviše voleo Miću Danojlića, a ćerku je „dao“ na izučavanje književnosti i danas je ona sigurno naš najveći živi šekspirolog – Zorica Bečanović. Šef sale je tražio da Beča dovede svoje društvo na čast. Kroz Knez-Mihajlovu tada nisi mogao da prođeš a da ne sretneš nekog poznatog, i mi zamolimo Stevu Raičkovića, samog na andrićevskoj šetnji, da popuni društvo. I kako smo seli, i odmah bili usluženi, i kako nas je Bečanović predstavio, šef sale je znatiželjno pitao Stevu: „Da li ste znali Branka Miljkovića?“ Ja sam dobacio da se sa Brankom Steva takmičio u prevođenju ruskih pesnika, a Steva nam je ispričao (on koji inače nije bio pričljiv) i Brankovu pesmu o njemu, i svoju o Branku, o prevođenju do kojega je Branko držao i u kojem je uživao, a tek je posle i šef sale došao do reči da se pohvali da je Branka spasavao u teškim situacijama u „Ruskom caru“ i u baru te kafane, gde je kao mlad radio.
Mnogo docnije, u autobusu beogradskom, vidim da mladi čovek drži u ruci fotokopiranu Brankovu „Baladu“ i pomno čita. Pitam da li je glumac i da li se sprema da recituje, kaže: „Ne, ja studiram kompoziciju i od ove pesme ću da napravim nešto, samo ne znam šta!“
Sa najvećom radošću ispričao sam Muharemu, Buci i Ruži Sokić, koji su me čekali u kafanici „Gorica“, ovo priznanje našoj generaciji!
5.
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti.
„Prošlost vatre“
Ove stihove je Marko Ristić citirao dvanaest godina posle Brankove smrti u članku u „Politici“, povodom neukusnog podsmevanja poeziji na Radio-Beogradu… Onaj Marko. Strog i principijelan, mudar u odbrani poezije, izbirljiv u korišćenju tuđih stihova.
Zato se malo pribojavam dok ovo kucam… O onoj najznačajnijoj vrlini najdubljeg pesnika Branka Miljkovića mladi čitaoci će se obavestiti u tekstovima Džadžića, Pervića, Mirkovića. Od mene je traženo da napišem uspomene – bez analiza stihova, bez stručnosti.
Ne bojim se da će ova sećanja bilo koga poučiti, bilo čemu, nego sam, pozvan, imao obavezu da kažem: srpska knjiga imala je u dvadesetom veku pisce za koje je s pravom mogla reći da će trajati, takvi pisci, dok je srpskog jezika i imena. U te pisce spada i Branko Miljković, i velika je sreća što Srbi najviše drže do svojih pesnika i što će oni, koji su pretrajali, navek ostati istinsko blago narodno.
Sa mnogih razloga, mi koji se nismo bojali da čak i među svojim savremenicima osetimo genijalne pesnike i mislioce, možemo – za nauk budućima – biti barem malko ponosni.
Genije Branko Miljković je pevao o vatri, golim rukama je išao na vatru, izgoreo, a iza sebe ostavio plameni stub, luču!
Mirko Miloradović
