Ne bi bilo potpuno tačno reći da je sve počelo sa Sigmundom Frojdom. Zapravo, u Americi je počelo tek od 1940. A opet, s druge strane, bio je to manje početak, a više sprečavanje kraja. Stare predrasude – da su žene više nalik na životinje, manje na ljude, nesposobne da razmišljaju kao muškarci, stvorene samo da bi rađale i služile muškarcima – nisu mogle lako razbiti ni ratoborne feministkinje, niti nauka i obrazovanje, pa ni demokratski duh. One će se četrdesetih godina ponovo pojaviti, preobučene u novo ruho Frojdove teorije. Ženska mistika crpela je novu snagu iz Frojdove misli; jer Frojdove ideje su zaslužne za to što će žene, i oni koji ih proučavaju, pogrešno interpretirati frustracije svojih majki, nezadovoljstva i nesigurnosti svojih očeva, braće i muževa, i svoje sopstvene emocije i životne izbore. Frojdova ideja, pretvorena u očiglednu istinu, postala je zamka za mnoge američke žene.
Novu mistiku moderna žena mnogo teže dovodi u pitanje nego što je to bio slučaj sa starim predrasudama, s jedne strane zato što ovu mistiku propagiraju upravo oni u čijim su rukama obrazovanje i društvene nauke koje bi trebalo da budu glavni neprijatelji predrasuda, a s druge zato što je sama priroda Frojdove misli takva da praktično isključuje mogućnost sumnje. Kako da se jedna obrazovana Amerikanka, a da sama nije analitičar, usudi da dovede u pitanje Frojdovu istinu? Ona zna da je Frojdovo otkriće nesvesnog delovanja jedno od najvećih pomaka koje je načinilo čovečanstvo u svojoj potrazi za znanjem. Ona zna da je nauka koja se naslanja na to otkriće pomogla mnogim nesrećnim ženama i muškarcima. nju su učili da jedino posle mnogih godina analitičke prakse čovek može biti u stanju da shvati značenje Frojdove istine. Ona možda zna i to da se ljudski um nesvesno opire takvoj istini. Pa kako da se onda usudi i stupi na sveto tle na koje samo analitičari smeju da kroče?
Niko ne može da ospori suštinsku genijalnost Frojdovih otkrića, niti doprinos koji je dao našoj kulturi. Niti ja dovodim u pitanje uspešnost psihoanalize kako je danas sprovode oni – frojdovske, ili oni – antifrojdovske orijentacije. Ali, iz sopstvenog iskustva žene, i uvida u živote drugih žena, kao novinar, želim da dovedem u pitanje primenu Frojdove teorije ženskosti na današnje žene. Ne dovodim u pitanje njenu upotrebu kroz terapiju, već kroz načine na koje je preko popularnih časopisa, mišljenja i interpretacija takozvanih eksperata stigla u živote američkih žena. Smatram da je veliki deo Frojdove teorije o ženama danas zastareo, da za žene u Americi predstavlja prepreku ka istini i glavni je razlog ovog sveobuhvatnog problema za koji nema imena.
Ovde leže mnogi paradoksi. Frojdov koncept superega pomogao je da se oslobodimo tiranije svih onih treba, tiranije prošlosti, koja ne dozvoljava detetu da odraste. S druge strane, Frojdova misao pomogla je da se stvori novi super ego koji parališe moderne i obrazovane Amerikanke – nova tiranija drugačijih treba, koja lancima vezuje žene za staru predstavu, sputava izbor i rast, i odriče im individualni identitet.
Frojdovska psihologija, sa svojim naglaskom na slobodi od represivnog morala u postizanju seksualnog ispunjenja, bila je sadržana u ideologiji ženske emancipacije. Američka slika emancipovane žene, koja je do današnjih dana ostala, jeste ona iz dvadesetih godina: ošišana kosa, gola kolena, ponos na novostečenu slobodu da može da živi u jednosobnom stanu u Grinič Vilixu ili Nort Sajdu u ^ikagu, da vozi auto, pije, puši, da ima seksualne avanture – i da može o njima da priča. Danas, opet, iz razloga koji nemaju nikakve veze sa životom samog Frojda, frojdovska misao postala je ideološki bas tion seksualne kontrarevolucije u Americi. Da nije bilo Frojdove definicije ženine seksualne prirode koja je konvencionalnoj predstavi ženskosti dala novi autoritet, ne bi bilo moguće da se nekoliko generacija obrazovanih i hrabrih američkih žena tako lako spreči u tome da shvate ko su i šta mogu da postanu.
Koncept zavist prema penisu, koji je Frojd skovao da bi opisao fenomen koji je uočio kod žena – tačnije, kod žena iz srednje klase koje su mu bile pacijentkinje u viktorijanskom Beču – upotrebljen je ovde u četrdesetim kao bukvalno objašnjenje svega onoga što ne valja kod američkih žena. Mnogi od onih koji su propovedali doktrinu ugrožene ženskosti, sprečavajući pokret američkih žena za nezavisnost i identitet, nisu ni znali da ona potiče od Frojda.
Mnogi koji su se za nju uhvatili – ne samo onaj mali broj psihoanalitičara, već i mnogi koji su doprineli da se ona proširi, sociolozi, pedagozi, manipulatori iz reklamnih agencija, novinari u časopisima, dečji eksperti, bračni savetnici, ministri, koktel majstori – nisu mogli da znaju šta je sam Frojd podrazumevao pod zavišću prema penisu. Potrebno je samo znati šta je bilo to što je Frojd opisivao, kod tih viktorijanskih žena, da bi se shvatila greška bukvalne primene njegove teorije ženskosti na današnje žene. Potrebno je, takođe, znati zašto je opisivao na takav način kako bi se razumelo da je veći deo te teorije zastareo, jer mu protivreče saznanja koja su deo današnje nauke o društvu, ali koja nisu postojala u Frojdovo doba.
Opšte je priznato, da je Frojd veoma pronicljivo i tačno uočio bitne probleme čovekove ličnosti. Ali u načinu na koji je opisivao i interpretirao te probleme, on je ostao zarobljenik sopstvene kulture. Dok je stvarao novi okvir za našu kulturu, nije mogao da prevaziđe okvir sopstvene kulture. Čak ni genije kao što je on, nije mogao da dokuči kulturne procese sa kojima ljudi koji nisu geniji danas odrastaju.
Relativnost u fizici, koja je nedavno promenila ceo naš pristup naučnom znanju, teže je, a samim tim lakše razumeti od relativnosti u društvenim naukama. Nije nikakav slogan, već suštinski iskaz o istini, reći da se nijedan naučnik koji se bavi društvenim naukama ne može u potpunosti osloboditi zatvora sopstvene kulture; on jedino može da tumači ono što vidi unutar naučnog okvira koji je svojstven njegovom vremenu. Ovo je nešto što važi čak i za velike inovatore. Oni ne mogu da učine više od toga da prevedu svoja revolucionarna zapažanja u jezik i kategorije koje su određene stepenom napretka nauke u vremenu u kome žive. Čak i ona otkrića koja stvaraju nove kategorije zavise od tačke posmatranja onog ko te kategorije stvara.
Znanje o drugim kulturama, razumevanje kulturnog relativiteta, što predstavlja deo referentnog okvira za društvene nauke u naše vreme, Frojd nije imao. Veliki deo onoga što je Frojd označio kao biološko, instinktivno, i nepromenljivo moderna istraživanja vide kao rezultat specifičnih kulturnih uzroka.1) Veliki deo onoga što je Frojd opisivao kao karakteristično za univerzalnu ljudsku prirodu bilo je jedino karakteristično za izvestan broj evropskih žena i muškaraca koji su pripadali srednjoj klasi sa kraja devetnaestog veka.
Frojdova teorija o seksualnom poreklu neuroza, na primer, polazi od činjenice da su mnogi od njegovih ranih pacijenata patili od histerije – a u njihovom slučaju, on je ustanovio da razlog tome leži u seksualnom potiskivanju. Ortodoksni frojdovci i danas veruju da je poreklo neuroza seksualne prirode, a budući da tragaju za nesvesnim seksualnim sećanjima kod svojih pacijenata, a ono što čuju prevode u seksualne simbole, još uvek uspevaju da nađu ono za čime tragaju.
Ostaje, međutim, činjenica da se slučajevi histerije koje je Frojd uočio danas mnogo ređe sreću. U Frojdovo vreme, izvesno, kulturna hipokrizija je nametala seksualno potiskivanje. (Neki teoretičari društva čak izražavaju sumnju da je samo odsustvo drugačijih briga, u toj austrijskoj imperiji na zalasku, bilo uzrok seksualne preokupacije kod Frojdovih pacijenata. 2)
Činjenica da njegova kultura poriče seks, izvesno je dovela do toga da Frojd fokusira pažnju na njega. On je zatim razvio svoju teoriju tako što je sve stupnjeve razvoja označio kao seksualne, ubacujući sve fenomene koje je proučavao u rubriku seks. njegov pokušaj da prevede sve psihološke fenomene u seksualne termine, i da opiše sve probleme odrasle ličnosti kao efekat seksualne fiksacije iz detinjstva takođe je proistekao, jednim delom, iz njegovog oslonca u medicini, kao i iz shvatanja uzročnosti koje je proizilazilo iz naučne misli njegovog doba. Na isti način, izbegavao je da se bavi psihološkim fenomenima u njihovim sopstvenim okvirima, što često zadaje nevolje naučnicima koji istražuju čovekovo ponašanje. Ono što se može objasniti fiziološkim terminima, dovesti u vezu sa nekim delom anatomije, ulivalo je veću sigurnost, i delovalo stabilnije, stvarnije i naučnije dok se kretao po neistraženim terenima nesvesnog uma. Kao što je to njegov biograf, Ernest Džons, formulisao, on je činio očajničke napore da se dokopa sigurnosti koju je pružala cerebralna anatomija.3)
Zapravo je on imao sposobnost da vidi i opiše psihološke fenomene tako plastično, da su njegovi koncepti, bez obzira da li su im data imena pozajmljena iz fiziologije, filozofije ili književnosti – zavist prema penisu, ego, Edipov kompleks – izgledali kao da imaju konkretno fizičko postojanje. Psihološke činjenice za njega su bile, kao što je kazao Džons, isto onoliko stvarne i konkretne kao što su to metali za onoga ko se bavi metalurgijom.4)
Ova sposobnost postala je izvor velike konfuzije kada su njegove ideje počeli da promovišu mislioci nižeg ranga od njega. Čitava superstruktura Frojdove teorije počiva na strogom determinizmu koji je karakterisao naučno mišljenje viktorijanskog doba. Determinizam je danas zamenilo jedno kompleksnije viđenje uzroka i posledice, u smislu fizičkih procesa i fenomena, a isto tako i psiholoških. To novo viđenje ne smatra da bihejvioristi treba da pozajmljuju jezik iz fiziologije da bi objasnili psihološke fenomene, ili da bi im dali privid realnosti. Seksualni fenomeni nisu ništa više, niti manje stvarni nego što je to, na primer, fenomen da je [ekspir napisao Hamleta, što se ne može baš objasniti svodeći problem na teren seksualnosti. Čak i samog Frojda ne možemo objašnjavati koristeći njegovu sopstvenu determinističku, fiziološku shemu, i pored toga što njegov biograf vidi izvor njegovog genija, njegove božanske strasti za znanjem u jednoj nezasitoj seksualnoj radoznalosti, u doba pre njegove treće godine života, prema onome šta se dešavalo između njegovih roditelja u spavaćoj sobi.5)
Današnji naučnici koji se bave biologijom i društvenim naukama, i sve veći broj psihoanalitičara vide u čovekovoj potrebi, ili impulsu da se razvija, primarnu ljudsku potrebu, isto toliko bazičnu kao što je to i potreba za seksom. Oralne i analne faze koje je Frojd video kao stupnjeve seksualnog razvoja – dete najpre dobija seksualno zadovoljenje preko usta, sisajući majčine grudi, zatim kroz rad creva – danas se shvataju kao faze u ljudskom razvoju, na koje uticaj vrše kulturne okolnosti i stavovi roditelja a ne samo seks. Kada rastu zubi, usta mogu da ugrizu, ne samo da sisaju. Mišići i mozak se takođe razvijaju; dete postaje sposobno da kontroliše, vlada, razume; a njegovu potrebu da raste i uči, sa pet, dvadeset pet, ili pedeset godina, njegova kultura mu može zadovoljiti, ali i negirati, potiskivati, atrofirati, prizivati ili braniti na isti način na koji to može da čini i sa njegovim seksualnim potrebama. Današnji eksperti za dečji razvoj u stanju su da potvrde Frojdovu opservaciju o tome da se prob lem između majke i deteta u najranijoj fazi često ispoljava kao prob lem sa uzimanjem hrane; kasnije sa navikavanjem na nošu. Pa ipak, u Americi je poslednjih godina zabeležen primetan pad značaja problema sa jedenjem kod dece. Da li se, možda, detetov instinktivni razvoj promenio? Nemoguće, ako je po definiciji, oralna faza instinktivna. Ili je, možda,
kultura u Americi uklonila fokus sa uzimanja hrane kao problema u ranom detinjstvu – stavljanjem naglaska na veću slobodu u nezi deteta, ili, jednostavno, činjenicom da u našem društvu izobilja majke više ne doživljavaju hranu kao razlog za zabrinutost? Posledica uticaja koji je sam Frojd izvršio na našu kulturu je to da obrazovani roditelji itekako vode računa da ne vrše pritisak na dete kada se navikava na nošu. Takvi pritisci se danas češće javljaju kada dete uči da govori ili čita. 6)
U 1940-im, američki sociolozi i psihoanalitičari već su počinjali da revidiraju Frojdove koncepte u svetlu rastuće kulturne svesti. Ali, začudo, ovo ih nije sprečilo da preslikaju Frojdovu teoriju ženskosti na američke žene.
Činjenica je da su za Frojda, čak i više nego za današnjeg urednika časopisa na Medison aveniji, žene predstavljale neobičnu, inferiornu, manje ljudsku vrstu. On je na njih gledao kao na detinjaste lutke, koje postoje jedino zato da ih muškarac voli, da one vole njega, i da služe njegovim potrebama. Bio je to onaj isti oblik solipsizma zbog kojeg je, vekovima, čovek bio u stanju da sunce vidi jedino kao svetlo telo koje se okreće oko zemlje. Frojd je odrastao sa takvim stavom koji mu je servirala kultura – ne samo kultura viktorijanske Evrope, već ista ona jevrejska kultura u kojoj muškarci svakodnevno izgovaraju molitvu: Hvala Tebi, Bože što me nisi stvorio kao ženu, a žena se pokorno klanja i kaže: Hvala Tebi, Bože, koji si me stvorio prema svojoj volji. Frojdova majka bila je lepuškasta, poslušna nevesta čoveku koji je bio dvaput stariji od nje; otac je upravljao porodicom sprovodeći autokratski autoritet koji je u tradiciji jevrejskih porodica još iz vremena progona kada su ti očevi retko mogli da imaju bilo kakav autoritet u spoljašnjem svetu. Majka je obožavala mladog Sigmunda, prvenca, i bila ubeđena da je na neki mistični način on bio predodređen da postane slavan; izgleda da je njeno postojanje imalo kao jedinu svrhu da se njemu udovolji svaka želja. Njegova sopstvena sećanja na seksualnu ljubomoru koju je osećao prema svom ocu, čije je želje ona takođe zadovoljavala, bila su osnova za teoriju Edipovog kompleksa. Za njegovu ženu, na isti način kao i za njegovu majku i sestre, njegove potrebe i njegove želje bile su kao sunce oko koga se čitavo domaćinstvo okreće. Kada je zvuk klavira na kome su njegove sestre vežbale počeo da ometa njegovo učenje, klavir je nestao, priseća se Ana Frojd godinama kasnije, a sa njim i prilika da se njegove sestre bilo kada ozbiljno bave muzikom. U ovakvom razmišljanju, Frojd nije video nikakav problem, niti razlog da žene u tome vide bilo kakav problem. Ženska priroda je takva da njom treba da vlada muškarac, a takođe se u njenoj bolesnoj prirodi nalazi i uzrok za zavist koju ona oseća prema muškarcu. Frojdova pisma Marti, njegovoj budućoj ženi, pisana tokom četiri godine njihove veridbe (1882-1886), imaju nežan, zaštitnički ton koji ima Torvald u Lutkinoj Kući dok grdi Noru zbog njenih umišljenih pokušaja da se ponaša kao odrastao čovek. Frojd je upravo počinjao da prodire u tajne čovekovog mozga u svojoj laboratoriji u Beču; Marta, njegovo slatko dete, je trebalo da sačeka, pod majčinom brigom još četiri godine, dok on ne dođe da je uzme. Iz ovih pisama može se videti da je za njega njen identitet bio definisan kao dete-domaćica, čak i kad više nije bila dete, a još nije postala domaćica.
Stolovi i stolice, kreveti, ogledala, sat da podseti srećni par na protok vremena, naslonjača za prijatne trenutke maštanja, tepisi da domaćici bude lakše da održava podove, rublje u plakarima uvezano lepim mašnicama, i haljine po najnovijoj modi, i šeširi sa veštačkim cvećem, slike na zidu, čaše za svaki dan, i one za vino i svečane prilike, tanjiri i sudovi … i sto za šivenje i prijatna lampa, i sve se mora održavati u najboljem redu da ne bi domaćica koja je svoje srce razdelila na male komade, jedan za svaki komadić nameštaja, počela da se sekira. Ova stvar ovde svedočiće o ozbiljnom radu koji drži kuću na okupu, a ona stvar tamo o smislu za lepo, dragim prijateljima kojih čovek voli da se seća, gradovima koje je posetio, časovima koje rado priziva …Hoćemo li da vežemo srca za takve sitnice? Da, bez oklevanja …
Naposletku, ja znam koliko si ti ljupka, kako umeš da kuću pretvoriš u raj, kako ćeš podeliti moja interesovanja, kako ćeš vesela da budeš, a da se ipak brižljivo trudiš. Ja ću ti dopustiti da vodiš kuću onoliko koliko ti budeš želela, a ti ćeš me nagraditi svojom umilnom ljubavi i uzdizanjem iznad onih slabosti zbog kojih se na žene tako često gleda sa prezrenjem. Onoliko koliko mi moje aktivnosti budu dopuštale, učićemo zajedno ono što budemo želeli, a ja ću te naučiti stvarima koje ne mogu da zanimaju devojku dok ne upozna svog budućeg druga i njegov poziv … 7)
Sa datumom peti jul, 1885, on je prekoreva što nastavlja da posećuje Elizu, prijateljicu koja je očigledno manje stidljiva u odnosu na muškarce:
Koja je korist u tome što misliš da si sada toliko zrela da ti ovaj odnos ne može nauditi? …. Ti si previše meka, i to je nešto što ću morati da ispravim, jer šta jedno od nas dvoje radi tiče se i onog drugog. Ti si moja dražesna ženica, i čak i ako pogrešiš, nisi zbog toga manje takva … Ali ti sve već znaš, drago moje dete …8)
Viktorijanski spoj viteštva i blagonaklone superiornosti koji nalazimo u Frojdovim naučnim teorijama o ženi sasvim je jasno iskazan u pismu koje je napisao petog novembra, 1883, u kome se podsmeva shvatanjima Džona Stjuarta Mila o ženskoj emancipaciji i celom ženskom pitanju.
U celoj njegovoj prezentaciji, nigde se ne pojavljuje da su žene različita bića – nećemo reći niža, pre suprotno – u odnosu na muškarce. On u podjarmljivanju žena vidi analogiju sa crncima. Svaka bi devojka, čak i bez prava glasa i pravne kompetencije, čiju ruku celiva muškarac, i zbog čije je ljubavi spreman na najveći podvig, mogla u tome da ga ispravi. Potpuno je besmislena ideja da ženu treba poslati u borbu za egzistenciju na isti način kao i muškarca. Kad bih, na primer, mogao da zamislim moju nežnu i ljupku devojčicu kao nekog s kim treba da se takmičim, to bi jedino moglo da se završi tako što bih joj kazao, kao što sam učinio pre sedamnaest meseci, da je volim i da je preklinjem da napusti tu bitku i ode da se bavi tihim aktivnostima vezanim za moj dom, u kojima nema nikakvog takmičenja. Može se desiti da promene u vaspitanju dovedu do potiskivanja svih onih nežnih ženskih atributa kojima treba zaštita, a koji su opet tako nadmoćni, i da onda ona može da zarađuje za život kao i muškarac. Takođe je moguće da u tom slučaju ne bi bila opravdana naša tuga za gubitkom onog najlepšeg što nam svet može ponuditi – našeg ideala ženstvenosti. Verujem da će sve aktivnosti na reformama zakona i obrazovanja pokleknuti pred činjenicom da je, mnogo pre starosnog doba kada muškarac može da ostvari status u društvu, priroda predodredila žensku sudbinu kroz lepotu, šarm i ljupkost. Zakon i običaji imaju mnogo toga da pruže ženama što im je bilo uskraćeno, ali će pozicija žene sigurno biti ono što jeste: u mladosti drago biće, a u zrelim godinama voljena žena. 9)
Pošto su, po opštem priznanju, sve Frojdove teorije počivale na njegovoj sopstvenoj dubinskoj i trajnoj psihoanalizi samog sebe, a kako je seksualnost bila fokus svih njegovih teorija, izvesni paradoksi vezani za njegovu sopstvenu seksualnost nisu bez značaja. U njegovim tekstovima, kao što su mnogi naučnici primetili, poklanja se mnogo više pažnje infantilnoj seksualnosti nego njenom zrelom izrazu. njegov glavni biograf, Džons, je ukazao na to da je Frojd bio, čak i za ona vremena, izuzetno čedan, puritanac i moralista. U sopstvenom životu, on je pokazivao relativno slabo interesovanje za seks. Tu je jedino bila majka iz njegove mladosti, koju je obožavao, u šesnaestoj godini romansa koja je postojala jedino u fantaziji sa devojkom po imenu Žizela, i njegova veridba sa Martom kada je imao dvadeset i šest. Devet meseci kada su oboje živeli u Beču nije bio preterano srećan period jer je ona, po svemu sudeći, imala osećaj nelagodnosti i straha od njega; ali tokom perioda od četiri godine kada će ih razdvajati bezbedna daljina, njihova veza postala je grande passion sa nekih 900 ljubavnih pisama. Kada su stupili u brak, strast kao da je vrlo brzo isparila, iako njegovi biografi beleže da je Frojd bio isuviše rigidan moralista da bi potražio seksualno zadovoljstvo van braka. Jedina žena na koju je, kao odrastao čovek, fokusirao strastvena osećanja ljubavi i mržnje, za koja je bio sposoban, bila je Marta, tokom ranih godina njihove veridbe. Nakon toga, takva osećanja bila su usmerena ka muškarcima. Po rečima Džonsa, biografa koji je o njemu pisao sa uvažavanjem: Frojdovo odstupanje od proseka u ovom pogledu, kao i izražena mentalna biseksualnost, verovatno su u izvesnom stepenu uticali na njegova teorijska gledišta. 10)
Biografi koji su pisali sa manje uvažavanja, pa čak i sam Džons, primećuju da kada se Frojdove teorije razmotre u svetlu njegovog sopstvenog života, kao da gledamo neku puritanku-usedelicu koja svuda vidi seks. 11)
Zanimljivo je primetiti da je glavna pritužba koju on ima na svoju poslušnu hausfrau bila ta da nije dovoljno poslušna – a opet, u zanimljivoj kontradikciji, da se nije sa njim osećala lagodno, da nije bila u stanju da bude ratni drug.
Ali, kao što će Frojd morati nerado da uvidi, ona u duši nije bila tako pokorna, i imala je jednu čvrstinu karaktera kojeg nije bilo lako oblikovati. njena ličnost bila je u potpunosti razvijena i, u celosti, integrisana: sasvim je zasluživala da joj psihoanalitičar udeli najveći mogući kompliment normalan. 12)
Stičemo uvid u Frojdove namere, koje mu nije bilo suđeno da ostvari, da svoju ženu oblikuje po savršenom modelu koji je sam stvorio, iz pisma u kome joj kaže da mora postati sasvim mlada, drago biće, staro tek nedelju dana, koje će brzo izgubiti svaki trag bilo kakve zajedljivosti. A odmah zatim samog sebe prekoreva: Voljeno biće ne treba da postane lutka za igru, već dobar drug koji još uvek ima razumnu reč i kada je strogi gospodar došao do kraja svoje mudrosti. A ja pokušavam da joj njenu iskrenost razbijem u paramparčad kako bi mogla da sačeka sa svojim mišljenjem dok ne sazna kakvo je moje. 13)
Kao što Džons primećuje, Frojda je zabolelo što ona nije položila njegov glavni test – potpuno poistovećivanje s njim, njegovim mišljenjem, njegovim osećanjima, i njegovim namerama. Ona nije mogla da u celosti bude njegova ako nije mogao da vidi sopstveni ‘žig’ utisnut na njoj. Frojd je čak priznao da je dosadno ako ne postoji nešto što čovek može da dovede u red kod druge osobe. I Džons ponovo naglašava da je Frojd svoju ljubav mogao slobodno iskazati samo pod veoma povoljnim okolnostima … Martu je verovatno plašio njen zahtevni ljubavnik, i ona bi se, obično, povlačila u ćutnje. 14)
On joj onda konačno, piše, Odričem se onoga što sam tražio. Nije mi potreban ratni drug, kakvog sam od tebe želeo da načinim. Dovoljno sam jak da se sam borim … Ti ostaješ za mene dragoceno i ljupko, voljeno biće. 15)
Tako se, po svemu sudeći, okončao jedini period u njegovom životu kada su te emocije (ljubav i mržnja) bile usmerene ka ženi. 16)
Sam brak je bio konvencionalan, ali bez ovakve strasti. Po rečima Džonsa: Malo je bilo uspešnijih brakova od ovog. Marta je nesumnjivo bila izvrsna supruga i majka. Bila je izvanredna u organizaciji poslova – retka među ženama koja je mogla da zadrži poslugu zauvek – ali nikada nije bila Hausfrau koja je stavljala stvari ispred ljudi. Udobnost njenog muža uvek je bila na prvom mestu … Nije bilo za očekivati od nje da sledi uzlete njegove imaginacije u nekoj većoj meri u odnosu na većinu drugih. 17)
Bila je posvećena ispunjenju njegovih fizičkih potreba na način najbrižnije jevrejske majke, organizujući svaki obrok po strogom rasporedu koji je trebalo da se poklopi kad je der Papa slobodan. Ali nikada nije ni pomislila da bi mogla da deli život s njim kao ravnopravni part ner. Niti je Frojd nju video kao prikladniog staratelja njihovoj deci, posebno po pitanju obrazovanja, u slučaju njegove smrti. On sam govori o snu koji je sanjao, u kome on zaboravlja da treba da dodje po nju ispred pozorišta. Njegove asocijacije ukazuju na to da bi zaboravljanje bilo dopušteno kad su u pitanju nevažne sitnice. 18)
Neograničena podredjenost žene, koju Frojdova kultura nije dovodila u pitanje, taj nedostatak mogućnosti za nezavisno delovanje ili lični identitet, često su proizvodili kod žene nelagodu i inhibiciju, a kod muškarca ozlojedjenost, karakteristične za Frojdov sopstveni brak. Kao što Džons zaključuje, Frojdov odnos prema ženama bi se mogao nazvati prilično starinskim, i pre bi smo ga mogli pripisati njegovom socijalnom okruženju i periodu u kome je odrastao nego nekim faktorima lične prirode. Ma kakvi bili njegovi intelektualni stavovi u ovom pogledu, ima mnogo indikacija u njegovim tekstovima i prepisci koji nam pokazuju kakav je njegov emotivni stav. Bilo bi sigurno preterano reći da je on smatrao muški pol gospodarima života, budući da nema ni traga arogancije ili superiornosti u njegovoj prirodi, ali bi možda bilo pravično reći da su po njegovom shvatanju ženskog pola, žene kao svoju glavnu funkciju imale to da budu brižni anđeli koji će bditi nad potrebama i komforom muškaraca. Iz njegovih pisama, kao i iz njegovog izbora u ljubavi, jasno se vidi da je imao na umu samo jedan mogući tip seksualnog objekta, tip nežne ženstvenosti …
Malo je sumnje da je Frojd psihologiju žene video kao veću enigmu u odnosu na mušku. Jednom je rekao Mari Bonaparte: Veliko pitanje na koje još niko nije odgovorio, i na koje ja još uvek nemam odgovora, uprkos mojih trideset godina bavljenja ženskom dušom, je, šta žena, zapravo, hoće? 19)
Džons takođe primećuje:
Frojda je zanimao još jedan tip žene, one koja ima više intelektualno i, možda, muško ustrojstvo. Takve su se žene nekoliko puta pojavljivale u njegovom životu, i imale ulogu sličnu ulozi njegovih muških prijatelja, iako finijeg kalibra u odnosu na njih. Ove žene ga, međutim, nisu privlačile u nekom erotskom smislu. 20)
Ove žene su uključivale njegovu svastiku, Minu Bernauz, mnogo inteligentiju i nezavisniju od Marte i, kasnije, one koje su same sprovodile analizu, ili bile pristalice psihoanalitičkog pokreta: Mari Bonaparte, Džoan Rivijer, Lu Andreas Salome. Nema sumnje, međutim, ni od strane poklonika, ni od strane biografa koji mu nisu bili naklonjeni, da je on ikada potražio seksualno zadovoljstvo izvan braka. Izgleda, po tome, da seksa uopšte nema u njegovim strastima, koje je on iskazivao kroz čitav produktivni pe riod svog dugog života u svojim delima i, u manjoj meri, u prijateljstvima sa muškarcima i onim ženama koje je video kao sebi ravnopravne i, zato, muškobanjaste. Jednom je rekao: Uvek mi je neobično kad nekog ne mogu da razumem u svojim okvirima. 21)
Uprkos značaju koji seks ima u Frojdovoj teoriji, iz njegovih reči stiče se utisak da je za njega seks imao degradirajuću dimenziju; ako su same žene bile na taj način degradirane, u očima muškaraca, kako bi onda seks mogao da se pojavi u nekom drugačijem svetlu?
Naravno, to nije bila njegova teorija. Za Frojda je ideja incesta sa majkom ili sestrom ono zbog čega muškarac gleda na seks kao na nešto što degradira, što prlja i zagađuje, i to ne samo telo. 22)
U svakom slučaju, degradaciju žena Frojd je uzimao kao gotovu činjenicu – i ona predstavlja ključ za razumevanje njegove teorije ženskosti. Pokretačku snagu ženske ličnosti, po Frojdovoj teoriji, predstavlja njena zavist prema penisu, koja je srozava u njenim sopstvenim očima kao i u očima dečaka, a kasnije možda i muškarca, i koja dovodi, kod normalne žene, do želje da ima pe nis svog muža, želje koju nikad ne može do kraja ostvariti ukoliko ne poseduje pe nis kroz rođenje sina.
Ukratko, ona je tek jedan homme man ljue, čovek kome nešto nedostaje. Kao što je eminentna psihoanalitičarka Klara Tomson to formulisala: “Frojd se nikada nije oslobodio viktorijanskog stava prema ženama. On je kao neizbežni deo ženske sudbine prihvatio ograničenje u shvatanjima i životu tipičnim za viktorijansko doba …Kompleks kastracije i zavist prema penisu, dve bazične ideje cele njegove teorije, počivaju na pretpostavci da su žene biološki inferiorne u odnosu na muškarce. 23)
Šta je Frojd podrazumevao pod idejom zavist prema penisu? Jer čak i oni koji shvataju da Frojd nije bio u stanju da prevazidje svoju kulturu, ne postavljaju pitanje da li je on zaista mogao da verno prikaže ono što je u toj kulturi uočio. Frojd je fenomen koji je nazvao ‘zavist prema penisu’ smatrao tako sveobuhvatno prisutnim medju bečkim ženama srednje klase, u to viktorijansko doba, da je svoju celokupnu teoriju na tome zasnovao. U predavanju na temu Psihologija žene, on kaže sledeće:
Kastracioni kompleks kod dečaka formira se nakon što je dečak spoznao vizuelnim putem da seksualni organ koji je kod njega tako bitan ne postoji kod žene … što će kod njega dovesti do straha od kastracije, što će biti glavna pokretačka snaga njegovog daljeg razvoja. Pogled na genitalni organ suprotnog pola takodje pokreće kastracioni kompleks i kod devojčice. Ona odmah uočava razliku i, mora se i to reći, značaj te razlike. Ona oseća da je u tom pogledu u mnogo manjoj prednosti, i često izjavljuje kako bi volela da i ona ima nešto slično tome; počinje da oseća zavist prema penisu, što ostavlja neizbrisive tragove na njen razvoj i formiranje ličnosti. Tu zavist ona neće biti u stanju da prevaziđe, čak ni pod najpovoljnijim okolnostima, bez snažnog utroška mentalne energije. Jer to što devojčica uviđa činjenicu da nema penis, ne znači da ona taj nedostatak lako i prihvata. Upravo suprotno, ona će dugo vremena nastavljati da i sama želi da dobije nešto slično, i ostaće dugi niz godina u uverenju da je to moguće; pa čak i kada joj uvid u stvarnost nametne potrebu da se odrekne ove želje, kao neostvarive, analiza pokazuje da ova ideja nastavlja da postoji u nesvesnom, i zadržava priličan energetski naboj. Želja da se ipak domogne penisa za kojim toliko žudi može čak i dovesti do toga da se odrasla žena podvrgne analizi, a ono što ona racionalno očekuje od analize, sposobnost da ostvari intelektualnu karijeru, može se često prepoznati kao sublimirana modifikacija ove potisnute želje. 24)
Otkriće sopstvene kastracije prestavlja prekretnicu u životu devojčice, nastavlja Frojd. njenu samoljubivost vređa nepovoljno poređenje sa dečakom, koji je toliko bolje opremljen. njena majka, kao i sve žene, izgubile su na vrednosti u njenim očima, kao što su izgubile i u očima muškarca iz istog razloga. Ovo vodi ili u potpunu seksualnu inhibiranost i neurozu, ili u kompleks muškosti koji dovodi do toga da ona ne želi da se odrekne faličke aktivnosti (tj. aktivnosti koja je karakteristična za muški pol), ili vodi u normalnu ženskost, u kojoj se potiskuju njeni impulsi ka aktivnosti, a ona se, u svojoj želji da ima penis, okreće ocu. Prava ženstvenost se, međutim, ostvaruje tek kada želja za penisom bude bila zamenjena željom za detetom – koje će zamenti penis. Igrajući se sa lutkama, ona nije bila u pravom smislu ženstvena, jer je ova igra počivala na aktivnosti, a ne na pasivnosti. Najsnažnija ženska želja, želja za penisom, dobija stvarno ispunjenje samo ako je dete muškog pola koje ima toliko željeni penis … Majka sada može da prenese na svog sina svu onu ambiciju koju je morala da potisne, i od njega sada može očekivati da ispuni sve ono što je u njoj preostalo od kompleksa muškosti. 25)
Ali njen urođeni nedostatak, i kao posledica toga, zavist prema penisu, veoma je teško prevladati, pa ženin super-ego – njena savest i ideali – nikada ne mogu biti potpuno formirani, kao što je to slučaj kod muškarca: žene imaju jako malo smisla za pravičnost, a ovo je, bez sumnje, u vezi sa snagom koju ima zavist u njihovom mentalnom životu. Iz istog razloga, ženino interesovanje za kulturu je slabije od muškarčevog, a njihova sposobnost za sublimaciju nagona je manja.
Konačno, Frojd ne može da se uzdrži da ne pomene utisak koji se stalno iznova potvrđuje u analitičkom radu – da čak ni psihoanaliza ne može puno da učini za ženu, zbog urođene manjkavosti ženske prirode. Čovek od trideset godina nije još uvek sasvim zreo i, u izvesnom smislu, njegov razvoj je još uvek nedovršen, pa zato s pravom očekujemo da će biti u stanju da na pravi način iskoristi svoje potencijale za razvoj, koje mu analiza čini dostupnim. Ali neka žena njegovih godina obično nas zapanji svojom psihološkom rigidnošću i nesposobnošću da se menja … Putevi za njen dalji razvoj ostaju zatvoreni; izgleda kao da je ceo proces već završen, i na njega se više ne može delovati, iako je, zapravo, suština u tome da je težak razvojni put koji vodi ka ženskosti potpuno iscrpeo mogućnosti pojedinca … čak i kada uspešno otklonimo patnju time što smo razrešili konflikt koji je doveo do neuroze. 26)
O čemu nas on ovde, zapravo, izeštava? Ako protumačimo zavist prema penisu na način na koji su ostali Frojdovi koncepti protumačeni, u svetlu našeg novostečenog znanja da se ono što je Frojd označavao kao biološko pokazalo kao, često, reakcija na okolnosti kulture, postaje jasno da je viktorijanska kultura pružala ženi mnogo razloga za osećaj zavisti prema muškarcima: upravo sve ono protiv čega su se feministkinje pobunile. Ako žena, kojoj je uskraćena sloboda, status, i sva zadovoljstva koje muškarci uživaju, poželi u sebi da i ona može da ima sve te stvari, lako se može dogoditi da, imaginarnom prečicom, zaželi da je muško, i da ona sama ima penis – ono jedino što muškarca čini nedvosmisleno različitim. Ona će, naravno, morati da nauči kako da prikrije zavist i ljutnju koju oseća: da izigrava dete, lutku, igračku, jer njena sudbina zavisi od njenog umeća da šarmira muškarca. Ali će, iznutra, ova rana i dalje nastaviti da gnoji i izaziva odbojnost prema ljubavi. Iako u potaji, ona, zapravo, prezire sebe, i zavidi muškarcu na svemu što ona nije, ona se može do kraja ponašati kao žena koja voli. To čak kod nje može biti i pravo ropsko obožavanje, ali da li će ona zaista biti u stanju da slobodno i radosno voli? Nije moguće objasniti zavist koju žena oseća prema muškarcu, ili prezir prema sebi, kao jednostavno odbijanje da prihvati svoj seksualni deformitet, osim ako ne mislite da je žena, po svojoj prirodi, biće inferiorno u odnosu na muškarca. Onda, naravno, njena želja da bude ravnopravna jeste neurotska.
Danas postaje jasno da Frojd nikada nije poklonio pravu pažnju, čak ni kod muškaraca, razvoju ega ili ličnosti: impulsu da se ovlada svetom koji nas okružuje, da se on stavi pod kontrolu, ili da se sa njim ostvari zadovoljavajući kontakt. 27)
Analitičari koji su se oslobodili Frojdovog pristrasnog gledanja na stvari i pridružili drugim naučnicima bihejvioristima u proučavanju čovekove potrebe da se razija, dolaze do uverenja da ona predstavlja osnovnu ljudsku potrebu, i da je pokušaj da se ona spreči, na bilo koji način, izvor psihičkih problema. Seksualnost je samo jedna dimenzija ljudskog potencijala. Frojd je, ne smemo zaboraviti, smatrao da sve neuroze imaju seksualno poreklo; žene je video jedino kroz njihov seksualni odnos sa muškarcima. Ali u svim tim ženama kod kojih je uočio seksualne probleme, postojali su, izvesno, ozbiljni poremećaji blokiranog razvoja, razvoja kome nije bilo dopušteno da dosegne celovit ljudski identitet – poremećaji jedne nezrele, nekompletne ličnosti. Društvo, kakvo je bilo tada, time što im je otvoreno odricalo pravo na obrazovanje i nezavisnost, sprečavalo je žene da ostvare svoj puni potencijal, i slede ona svoja interesovanja i ideale koji bi stimulisali njihov razvoj. Frojd je ukazivao na ove nedostatke, ali je jedino bio u stanju da ih objasni kao cenu koja se mora platiti zbog zavisti prema penisu. Ženinu zavist prema muškarcu, on je mogao da vidi jedino kao oboljenje seksualne prirode.
Uviđao je da žena koja, u potaji, priželjkuje da bude ravnopravna s muškarcima neće uživati u tome da bude za njega objekt; a u ovome, čini se, on jeste bio u pravu. Ali time što je odbacio ženinu žudnju za jednakošću, objasnivši je kao zavist prema penisu, nije li on iskazao tek sopstveni stav da žene nikada ne mogu biti jednake s muškarcima, kao što ne mogu ni da imaju njihov penis?
Frojda nije zanimalo da menja društvo, već da pomogne da se muškarac, i žena, njemu prilagode.
Beti Friden
Odlomak iz knjige Ženska Mistika
prevela Petra Mitić
1) Clara Thompson, Psychoanaly sis: Evolution and Devel opment, Nenj York, 1950, pp. 131 ff: Frojd nije samo pridavao veću važnost biološkom nego kulturnom, već je razvio i sopstvenu kulturnu teoriju koju je zasnovao na svojoj biološkoj teoriji. Pojavile su se dve prepreke za razumevanje značaja kulturnih fenomena koje je primetio i zabeležio. Ali bio je isuviše duboko posvećen razvoju svojih bioloških teorija da bi mogao da razmišlja o ostalim aspektima podataka koje je prikupio. Najviše ga je zanimalo kako da primeni na ljudsko društvo svoju teoriju nagona.
Pošavši od pretpostavke o postojanju nagona smrti, na primer, on je onda razradjivao objašnjenje kulturnih fenomena, koje je uočio, u terminina tog nagona. Kako nije imao perspektivu do koje ćemo doći uporedjivanjem različitih kultura, on nije ni mogao da vrednuje kulturne procese kao takve … Mnogo od onoga za šta je Frojd mislio da ima biološku osnovu moderna istraživanja vide kao reakciju na izvesni oblik kulture a ne kao karakteristiku univerzalne ljudske prirode.
2) Rich ard La Piere, The Freud ian Ethic, Nenj York, 1959, p. 62.
3) Er nest Jones, The Life and njork of Sigmund Freud, Nenj York, 1953, Vol. I, p. 384 4) Ibid., Vol. II (1955), p. 432
5) Ibid., Vol. I, pp. 7-14, 294; Vol. II, p. 483.
6) Bruno Bettelheim, Love is Not Enough: The Treat ment of Emo tion ally Dis turbed
Chil dren, Glencoe, Ill., 1950, pp. 7 ff.
7) Er nest L. Freud, Let ters to Sigmund Freud, Nenj York, 1960, Pismo 10, p. 27;
Pismo 26, p. 71; Pismo 65, p. 145.
8) Ibid., Pismo 74, p. 60; Pismo 76,pp. 161 ff.
9) Jones, op. cit., Vol. I, pp. 176 f.
10) Ibid., Vol. II, p. 422.
11) Ibid., Vol. I, p. 271. njegov opis seksualne aktivnosti je toliko prozaičan da je mnogim čitaocima
izgledao skoro bezličan i bez topline. Iz svega onoga što znam o njemu, moram da kažem da je pokazivao manje od prosečnog interesa za ono što je često vrlo inspirativna tema. Nikada tu nije bilo neke strasti, ili makar zadovoljstva kada se bavio seksualnom problematikom … Uvek je odavao utisak neuobičajeno čedne osobe – reč puritanac ne bi bila preterana – a ono što znamo o njegovom ranom razvoju potvrdjuje ovo gledište.
12) Ibid., Vol. I, p. 102.
13) Ibid., Vol. I, pp. 110 f.
14) Ibid., Vol. I, p. 124.
15) Ibid., Vol. I, p. 127.
16) Ibid., Vol. I, p. 138.
17) Ibid., Vol. I, p. 151.
18) Helen njalker Puner, Freud, His Life and His Mind, Nenj York, 1947, p. 152.
19) Jones, op. cit., Vol. II, p. 121.
20) Ibid., Vol. I, pp. 301 ff. Tokom godina dok je u Frojdu klijalo seme onoga što će postati njegova seksualna teorija, pre nego što ga je njegova herojska auto-analiza oslobodila jake zavisnosti koju je imao u odnosu na čitav niz muškaraca, njegove emocije su bile usmerene ka napadno samouverenom doktoru Flisu. Ovo je jedna od onih koincidencija u istoriji koja će se presudno odraziti na sudbinu žena. Jer Flis je predložio, i od Frojda dobio trajnu podršku, jednu fantastičnu naučnu teoriju koja je sve fenomene života i smrti svela na biseksualnost, izraženu matematičkim terminima kroz periodičnu tabelu sa osnovnim brojem 28 koji označava ženski menstrualni ciklus. Frojd se radovao susretima sa Flisom koji su zadovoljavali glad i žeđ. U jednom pismu on mu poručuje: Niko ne može zameniti druženje sa prijateljem koje zahteva jedna posebna, možda ženska, dimenzija u meni. Čak i nakon auto-analize, Frojd je očekivao da se njegov dan smrti poklopi sa datumom koji je predvidjala Flisova tabela, u kojoj se sve izračunavalo na osnovu ženskog broja 28, ili muškog 23, do koga se došlo na osnovu završetka jednog ženskog menstrualnog perioda i početka sledećeg.
21) Ibid., Vol. I, p. 320.
22) Sigmund Freud, “Deg ra da tion in Erotic Life,” u “The Col lected Papers of Sigmund Freud,Vol. IV.
23) Thomp son, op. cit., p. 133.
24) Sigmund Freud, “The Psy chol ogy of njomen,” u Nenj Introductory Lectures on Psychoanalysis, prev. nj. J. H. Sprott, Nenj York, 1933, pp. 170 f.
25) Ibid., p. 182.
26) Ibid., p. 184.
27) Thompson, op. cit., pp. 12 f: Rat iz 1914-18 još je više fokusirao pažnju na ego nagone … Jedna druga ideja se u tom periodu pojavila u anlaizi …. da je agresija isto toliko bitan impuls koji se može potisnuti kao i seksualni nagon … Postojala je nedoumica kako to uključiti da postane integralni deo teorije nagona … Konačno je Frojd našao rešenje u svojoj drugoj teoriji nagona. Agresija je našla svoje mesto kao deo nagona smrti. Interesantno je to da onome što se smatra normalnim samo-potvrdjivanjem, npr. impuls da se savlada, uspostavi kontrola ili ostvari zadovoljavajući kontakt sa okolinom, Frojd nije pridavao naročiti značaj.
